„Rusija nikad nije poštovala nijedan sporazum“: Jedna država nedostaje u pristupnim pregovorima sa EU

Ali još jedna zemlja će nedostajati u pristupnim pregovorima – Gruzija, ukazuje u analizi za Politico Luk Kofej, saradnik Hadson instituta iz Vašingtona.

Pre samo nekoliko nedelja, stotine hiljada Gruzijaca izašlo je na ulice da protestuje protiv kontroverznog zakona koji je usvojila vladajuća partija „Gruzijski san“.

Njegovi protivnici to nazivaju „ruskim zakonom“, jer odražava zakon Kremlja koji je osmišljen da ugasi političku opoziciju. I razumljivo, proevropski Gruzijci – koji čine oko 80 odsto stanovništva – su uznemireni.

Još u maju, zapadni prijatelji Gruzije su već upozorili da bi takav zakon poremetio ambicije Tbilisija za EU ​​i NATO – i nisu se šalili. Prošle nedelje, ambasador EU u Tbilisiju izričito je izjavio da je nastojanje Gruzije da se pridruži EU „praktično zamrznuto“ zbog zakona.

U međuvremenu, visoki ruski zvaničnici pohvalili su zakon i okrivili Zapad za mešanje u poslove Gruzije.

Ali velike demonstracije nisu ništa novo u Gruziji. Aktivno, angažovano i informisano civilno društvo u zemlji čini strukturu njene demokratije.

Za spoljne posmatrače, važno je razumeti zašto gruzijski narod izlazi na ulice svaki put kada je njihov evroatlantski put doveden u pitanje.

A da bi se to postiglo, ključno je razumevanje istorije zemlje, sa dve jasne teme utkane u celinu: prva je da budućnost Gruzije leži u Evropi, jer je njena prošlost ukorenjena u zapadnoj civilizaciji. Drugi je da Gruzija nikada ne može da veruje Rusiji.

Vratimo se u 19. vek, kada je ser Oliver Vardrop – prvi britanski diplomata na Kavkazu – opisao je zemlju u svojoj knjizi „Kraljevstvo Gruzija: Putovanje u zemlju žena, vina i pesme”  sledećim rečima: „Zanimljivo je primetiti da su politički ideali zemlje pozajmljeni iz zapadne Evrope…Unuci apsolutnih monarha, ljudi koji su pre nešto više od četvrt veka bili veliki robovlasnici, sada su vatreni pobornici demokratske ideje i glasno proglašavaju slobodu, jednakost, bratstvo kneza i seljaka, gospodara i čoveka“.

Evropski identitet Gruzije je dugo bio neosporan – njena uloga u istoriji Evrope je neosporna.

A s obzirom na njihovu identifikaciju sa evropskim vrednostima, Gruzijci su veoma sumnjičavi prema ruskom mešanju. Danas je očigledan razlog za to ruska invazija 2008. i njena vojna okupacija 20 odsto međunarodno priznate teritorije zemlje. Međutim, ove sumnje zapravo datiraju više od 240 godina.

U 18. veku, Kraljevina Kartli-Kaheti – preteča današnje Gruzije – bila je pod stalnom pretnjom od Osmanlija, Persijanaca i Rusa. U pokušaju da izbalansira ovu nesigurnu geopolitičku situaciju, 1783.  kralj Erekle II od Kartli-Kahetija potpisao je Georgijevski sporazum sa Katarinom Velikom, dajući gruzijskom kraljevstvu preko potrebne garancije bezbednosti od Ruske imperije.

Carica će „neprijatelje Gruzina smatrati svojim neprijateljima“ i „u slučaju rata, ponuditi svu moguću vojnu pomoć“, navodi se u ugovoru.

Time je kralj Erekle mislio da je rešio svoje bezbednosne probleme – ali je pogrešio. Godine 1795, kada je ogromna persijska vojska predvođena Aga Mohamedom Kanom marširala kroz Jermeniju u Gruziju, Rusija nije učinila ništa.

Za nekoliko nedelja, Tbilisi je opljačkan, a persijska vojska je uništila grad i ubila hiljade. Razaranja je bila toliko velika da je Tbilisi rekao da je smrad trulih leševa učinio nenastanjivim.

Iako se Persijanci nisu zadržavali, Kraljevina Kartli-Kaheti se nije mogla oporaviti. I do 1801. Rusija je dodatno zanemarila uslove ugovora, prigrlivši Gruziju za sebe.

Time je okončana svaka ideja o gruzijskoj nezavisnosti i suverenitetu sve do 1918. i još jednog čina ruske izdaje. U haotičnom periodu nakon ruske revolucije, zemlja je proglasila nezavisnost kao Demokratska Republika Gruzija.

Većina evropskih zemalja priznala je republiku, kao i neke dalje zemlje – poput Argentine i Japana. I iako su Sovjetsku Rusiju sada vodili boljševici, a vladu Gruzije suparnički menjševici, Moskva je takođe priznala nezavisnost zemlje.

Zatim, 1920. dve strane su potpisale Moskovski ugovor. Rusija je obećala da će se držati podalje od unutrašnjih poslova Gruzije, pa čak i da će demilitarizovati svoju granicu sa Gruzijom.

U međuvremenu, Gruzija je obećala da će obezbediti povlačenje britanskih trupa koje su se tamo nalazile u to vreme. Ali tajni aneks ugovora takođe je zahtevao od Gruzije da legalizuje lokalnu komunističku partiju – nešto što bi na kraju dovelo do svrgavanja menjševičke vlade i ponovnog gubitka nezavisnosti Gruzije.

Gledajući unazad, jasno je da Rusija nije imala želju da poštuje svoje uslove sporazuma. Ako ništa drugo, to je bila vežba kupovine vremena koja je omogućila Moskvi da reši ruski građanski rat pre nego što se okrene protiv Gruzije. A 1921. – manje od godinu dana nakon što je sporazum potpisan – Rusija je izvršila invaziju, uspostavila komunističku vladu u Tbilisiju i apsorbovala je u Sovjetski Savez.

Gruzija je ostala pod sovjetskom vlašću do 1991.

Ako verujete da je sve ovo prošlost i da je još jedna ruska invazija nerealna, niste obraćali pažnju. Možete se kladiti da Kremlj pažljivo prati događaje u Gruziji.

I u trenutku kada se čini da Gruzijski san gubi vlast, velika je verovatnoća da će Moskva intervenisati – posebno ako pad vlade dođe kao rezultat masovnih demonstracija.

Ali sa „ruskim zakonom“, Gruzijski san sada pliva protiv plime istorije i protivreči nepoverenju ljudi u Rusiju. Sudbina Gruzije je u evroatlantskoj zajednici jer je njena prošlost vekovima ukorenjena u Evropi.

Sredovečni Gruzijci koji sada protestuju na ulicama dovoljno su stari da se sete kakav je bio život pod sovjetskom vlašću, i ne žele da se vrate.

Mlađi demonstranti ne znaju ništa osim zapadne perspektive Gruzije i žele da ostanu na ovom putu.

Ostaje da se vidi kako će Vašington, London i Brisel odgovoriti sada kada je zakon izglasan. Ali jedno je sigurno, ne može više da bude uobičajeno između Gruzije i njenih evroatlantskih partnera. Ali čak i sa ovim nazadovanjem, gruzijsko civilno društvo ostaje snažno i otporno.

Kako je gruzijski književni gigant – i nepokolebljivi kritičar ruskog imperijalizma – Ilija Čavčavadze napisao u svom čuvenom delu „Fantom“: „Reci mi, koja je druga zemlja imala tako trnovit put? Gde je ta zemlja koja je takvu borbu održavala dvadeset vekova a da nije nestala sa lica zemlje? Samo ti, Gruzija, možeš to učiniti. Nijedan drugi narod se ne može porediti s tobom po izdržljivosti.”

Dakle, sa nacionalnim izborima koji su sada zakazani za oktobar i još uvek nema političke rezolucije ili kompromisa na vidiku, biće ovo dugo i teško leto.

Poslednje što je potrebno Južnom Kavkazu ili crnomorskom regionu jeste veća nestabilnost. I ako kreatori politike sada ne posmatraju Gruziju, trebalo bi.