„Rusija ponižava Vučića, dolazak Lavrova u funkciji skretničara sa EU puta“

Da tada nismo tako glasali, mi ne bismo sada raspravljali o tome da li ili kada uvesti sankcije Rusiji, već kako da i sami preživimo pod sankcijama nametnutim nama zbog neutralnosti i ekvidistance prema agresoru i žrtvi, kaže u razgovoru za Danas Milan Jovanović, predsednik Foruma za bezbednost i demokratiju.

Predsednik Srbije diči se činjenicom da Srbija ni nakon više od 90 dana od ruske agresije na Ukrajinu nije uvela sankcije Rusiji, da je neutralna i nezavisna.

– Suština politike je donositi prave odluke u pravo vreme. Sada je to komplikovanije i teže, a politički efekti odluke da se uvedu sankcije Rusiji i Srbija pridruži spoljnoj politici EU neće imati toliku političku lukrativnost kakvu je mogla imati, pre svega u smislu ubrzavanja koraka na putu ka EU i smanjivanja štete zbog izgubljenog vremena. No, ipak će kako-tako morati biti uvedene ako se hoće u EU.

Uvođenje sankcija Rusiji sada je komplikovanije jer je u međuvremenu došlo do konsolidacije protivnika sankcija i EU u samoj Srbiji i evidentnog jačanja njihove medijske vidljivosti. Moskva koja je i sama bila zatečena glasanjem Srbije u GS UN sada deluje oporavljeno i povećava pritisak na Srbiju. Licemerno optužuje Zapad za pritisak na Srbiju dok njen ambasador predvodi kolonu koja Putina od kartona u prirodnoj veličini kao ikonu nosa ulicama Beograda u trenutku dok je sav normalan svet zgrožen pred zločinima Rusije u Ukrajini. Ili javno ponižavaju predsednika Srbije, uzvraćajući na njegovu najavu telefonskog razgovora sa Putinom, pa poručuju da razgovor s Vučićem nije planiran mada do njega može doći. Taj akt ruske arogancije i javnog ponižavanja koji se smišljen u Kremlju, to im je u tradiciji. Ili da će Srbija biti smatrana neprijateljskom zemljom ako Rusiji uvede sankcije.

Dakle, Vučić je predmet ucena Rusije i plaši se ruske osvete?

– Sam Vučić jeste predmet ucena Rusije. I to ne od početka vojne agresije Rusije na Ukrajinu, već takoreći od prvih dana svog mandata. Sputnjik je, na primer, krenuo u kontinuiranu ofanzivu protiv Vučića još kada je podržao drugu predsedničku kandidaturu Tomislava Nikolića direktno se suprotstavljajući Vučiću. Ne njemu lično već pre svega u smislu njegovog ograničavanja i spoticanja na ubrzavanju evropskih integracija koje je Vučić najavljivao. Strategiju s kojom se Vučić svemu tome suprotstavljao nisam baš najbolje razumevao. Ako je strategije i bilo. Predsednik Srbije sam je zaslužan za rusko breme pod kojim je. Razgovor s Putinom je načelan. Godo koji će (ipak) doći biće Lavrov. U Beograd na prekretnici ka EU on bi mogao da dođe u funkciji skretničara.

Srbija dve trećine robne razmene ima sa zemljama EU, daleko više nego sa Rusijom.

– Svakako da bi za Moskvu naše sankcije s obzirom na robnu razmenu bile za nju manje nego kada komarac ujede slona. Ali u simboličkom smislu je sasvim obrnuto. Srbija je sjajna prilika za nadgornjavanje Moskve sa Zapadom i ventil za smanjivanje pritiska u ukrajinskom loncu u kojem je. Dakle, kada i ako Srbija uvede sankcije Rusiji, to se mora činiti sinhronizovano, ne samo u pogledu garancija za supstituciju ruskog gasa, što je lakši posao, jer je već jasno da će se EU do početka zime snaći sa gasom, već pre svega u pogledu bezbednosnog aspekta. Zanositi se neutralnošću, koje su se posle agresije na Ukrajinu odrekle zemlje s neupitnom neutralnošću, poput Švajcarske, Finske i Švedske više je nego indikativan poučak. Beograd nikako ne sme i ne bi trebalo da zaboravi Borelovu dobronamernu javnu opomenu kako neuvođenje sankcija nije komplementarno sa našim statusom kandidata za članstvo u EU.

Ako je Vučić ucenjen, čega se plaši opozicija, ako Srbija uopšte ima opoziciju, čast malim izuzecima

Srpska opozicija i njeni dugogodišnji čelnici, naviknuti na neuspehe, se plaše da li će uopšte doživeti da dođu na vlast. Ali do pobede se ne može bez velikog i stalnog truda koji je nešto sasvim različito od populističko- ideološkog fitnesa. Slab su oni takmac Vučiću ili Dačiću u toj kategoriji.

Isto tako, kako da osude rusku agresiju i zločine u Ukrajini kada neki od njih skoro neskriveno računaju na rusku pomoć i podršku njihovom putu do vlasti?! Svojevremeno je i onaj što je bio ‘predsednik sveta’, to bio postao zahvaljujući Lavrovu.
Ništa srpska opozicija nije naučila od Navaljnija ili Njemcova, ni druga Srbija od druge Rusije, a mogla je i još može.

Rusija dovozi tenkove T-64 stare i preko 50 godina. Donji dom ruskog parlamenta objavio je predlog za izmenu zakona o vojsci kako bi se Rusima starijim od 40 godina i strancima starijim od 30 godina omogućilo da se prijave u vojsku. Šta nam to govori?

– To sa upotrebom tehničke i ljudske starudije samo je vrh ledenog brega iznenađujuće ruske vojne insuficijencije i u komandnom i u strateškom smislu, posebno opterećenom supstitucijom ciljeva invazije Ukrajine u prethodna tri meseca.
Sve što ima, sve što može da puca i svakog ko ume da puca Rusija bi sada da usmeri na Donbas dok Ukrajina još čeka oružje iz SAD kojim se tome može suprotstaviti, najmodernije višecevne raketne bacače velikog dometa.

Mislim da nikada nećemo saznati stvarne razmere vojnog urušavanja Šojguove armade u Ukrajini. Mnogo ruskih generala je poginulo u Ukrajini, koja nije ni Avganistan, ni Gruzija, ni Siriia i koja se od 2014. pripremala za ruski napad, koliko joj je to bilo omogućeno. Očigledno uspešno. Još je rano govoriti kakav će biti kraj, koji se ni ne nazire, dok poraza na obe strane može biti raznih.

Nije dakle u pitanju samo vojni poraz Rusije, već i ekonomski, kao što i sankcije i odricanje od ruskog plina i nafte mogu biti produžene čak i ako ratna dejstva budu obustavljena. Putin, opet, sebi ne sme da priušti da izgubi, ni u ličnom ni u smislu bezbednosti same Rusije i njene moguće posleratne dezintegracije – što je opasnost koje se čak i Zapad plaši, tih prilika posle Putina čiji odlazak istovremeno priželjkuje. Ukrajinci teško i s razlogom podnose ponekad čak neozbiljni pragmatizam u sklopu rasprava o stvaranju prilika za izlazne strategije za Putina, kao što je Kisindžerova da bi malo ukrajinske teritorije smirilo Rusiju. Možda, ali samo privremeno jer bi zapravo time samo bili ohrabreni njeni imperijalistički porivi.

Nismo čuli reakcije vlasti na vest o postojanju „patriotskog“ kampa za decu u Kruševcu koji, kako je pokazala istraga RSE, vodi do ruske ambasade u SRB i srpsko -ruskog centra u Nišu, čije gašenje traže poslanici EP. Kako vi to tumačite?

– To rusko specijalno vaspitanje nije ovde od juče. U tom smislu nemam šta da tumačim, već samo mogu da osuđujem i žalim zbog nojevskog odvraćanja pogleda od onoga šta se radi već skoro dve decenje. Kao na problem, na to smo svojevremeno, na vreme i davno, ukazivali i na njeb stranicama FBD-a, kao što su to činile i davno ugašene E-novine. I vaš Danas. Ali sada su prvi polaznici, bolje reći vaspitanici takvih kampova, sve sa podučavanjem dece vojnim veštinama, sada već u poodmaklom mladalačkom dobu ili su već i sami roditelji. Nije mi poznato da se i jedno od ministarstva nadležnih za tematiku obrazovanja, omladine ili kulture time ikad bavilo.

Mi u stvari danas živimo posledice jedne dugotrajne, sistemske indoktrinacije i planskog usađivanja i negovanja ljubavi za sve rusko, ali s ciljem da ta ljubav u osnovi vodi u suprotnom pravcu od onog koji podrazumeva nominalno još važeći status kandidature za članstvo u EU. Ne verujem, isto tako, nažalost ni da su se tim problemom ozbiljnije bavili i oni kojima je to morala biti dužnost sa stanovišta bezbednosti.

A zašto SPC ne bi podržalo članstvo Srbije u EU, kao bugarsko ili grčko sveštenstvo?

Patrijarh Porfirije je u četvrtak posetio Vojnu akademiju. Nedavno je vojno Ministarstvo obeležilo slavu u prisustvu patrijarha. Takođe, imali smo bizaran prizor kada se ceo Sabor SPC „preselio“ na Andrićev venac na konsultacije sa predsednikom… Dakle, ako pogledamo uticaj crkve, te pisanja režimskih medija gde dominira anti-EU i anti NATO narativ, mi živimo Putinov model države?

– Već smo uveliko svedoci da je „medeni mesec“ srpskog patrijarha s medijima i javnošću prošao i mislim da se on sam s nostalgijom seća atmosfere i dobrih nadanja s kojima ga je intelektualni Zagreb ispratio na njegov put patrijarha srpskog.
S druge strane, mislim da je bolje govoriti o Putinovom modelu upotrebe crkve za potrebe države. Kod nas bismo, nadam se da nije neumereno sarkastično, mogli da razmišljamo o metodu kako da se SPC pridobije da podrži članstvo Srbije u EU, bar kao bugarsko sveštenstvo. Ili grčko. Ili bar da naši popovi nisu toliko otvoreno protiv EU kao što su bili svih ovih godina otkad je Srbija na svom EU-putu. Otkad je Porfirije patrijarh, sve je vidljiviji uznapredovali manifestacioni tretman SPC, koji liči na njeno preterano favorizovanje u odnosu na druge konfesije; argumentacija da je tzv. pravoslavaca više je u kontekstu evropskih vrednosti apsolutno irelevantna.