Gardijan: Na kraju su Asad i Sirija postali previše toksični – čak i za Putina

Nikolaj Kožanov (Nikolay Kozhanov) je istraživački saradnik u Centru za studije Zaliva na Univerzitetu u Kataru i nerezidentni saradnik u Programu za Rusiju u Evroaziju Chatham House-a.

On ističe da pad Asadovog režima predstavlja kraj velikog poglavlja u ruskom prisustvu na Bliskom istoku, ali da to ne znači da će se Moskva povući iz regiona.

Odluka Rusije da se ne bori za režim Bašara al Asada – već da ga prebaci u Moskvu avionom, gde se izgleda za sada smestio – izgleda više kao pokušaj da osnaži svoje prisustvo na Bliskom istoku tako što se otarasila toksičnog resursa.

Postavljanje ruskih snaga u Siriji 2015. predstavljalo je prekretnicu u istoriji odnosa Rusije sa Bliskim istokom.

Na taj način ona je glasno proglasila svoj povratak u bliskoistočnu politiku, u kojoj je njeno prisustvo bilo ozbiljno oslabljeno nakon pada Sovjetskog saveza.

Po prvi put od 1991, Moskva je sprovela veliku vojnu operaciju u regionu. Nije samo sačuvala prijateljski režim od neminovnog kolapsa, već je pokazala svoju spremnost da igra aktivu ulogu u oblikovanju regionalnih procesa izvan Sirije.

Intervencija u Siriji pokazala se kao važan predgovor za mnogo aktivnije ruske intervencije u Libiji, Sudanu i Podsaharskoj Africi.

Arapsko proleće 2010-2012. skoro je dovelo do toga da Moskva potpuno izgubi partnere iz regiona koje je nasledila od SSSR.

Operacija u Siriji nije samo sačuvala na vlasti proruski režim u Damasku i ojačala veze Irana i Rusije, već je i naterala ostale zemlje Bliskog istoka da razmotre Rusiju kao važnog igrača.

Tako je vojno prisustvo Rusije u Siriji postalo jedan od faktora koji su doveli do intenzifikacije dijaloga Moskve sa arapskim zemlja Zaliva i stvorile još jedan segment agende odnosa Moskve sa Egiptom, Irakom i Turskom.

Od svoje intervencije, Rusija se aktivno postavljala kao garant stabilnosti i zaštite lojalnih (uglavnom diktatorskih) režima od spoljnih i unutrašnjih pretnji.

Ruska propagandna mašina je stalno ukazivala na paralelu između Asada i sudbine Hosnija Mubaraka u Egiptu, tvrdeći da je Moskva daleko bolja i pouzdanija podrška od SAD.

U širem smislu za SAD i Zapad, radnje Moskve su stvorile još jedan komunikacioni kanal kako bi se stvorila protivteža ograničavanju (ruskih) kontakata nakon pripajanja Krima 2014.

Poruka Kremlja je bila jednostavna: sviđalo vam se to ili ne, Rusija je važan igrač i Zapad mora da razgovara sa njom barem kako bi se utvrdili mehanizmi izbegavanja slučajnog okrašaja između ruskih i američkih snaga u Siriji.

Kremlj je takođe računao na činjenicu da će njegovi napori, kao i napori ruskih oligarha poput Jevgenija Prigožina (Yevgeny Prigozhin) da sačuvaju Asada pre ili kasnije biti nagrađeni parčetom sirijske „ekonomske pite“. Asadov pad je, ipak, pomutio ove planove.

Nedugo nakon početka ofanzive opozicije na Alep u novembru ove godine, Rusija je očito i namerno odlučila da ne sačuva Asada.
Analitičari nastoje ovo objasne ističući rat u Ukrajini, zbog kojeg Rusija nije mogla da reaguje na vreme i na odgovarajući način na ofanzivu opozicije u Siriji.

To se nije desilo samo zbog manjeg broja vojnika, već i zbog pada u kvalitetu: Sirija se pretvorila u neku vrstu septičke jame za ruske starije vojne zvaničnike koji su izgubili naklonost Moskve i onih oficira koji su želeli da pobegnu od rata u Ukrajini.

Glavni saveznici Rusije i Asada – Iran i njegovi proksiji – takođe su oslabljeni usled Teheranovih sukobljavanja sa Izraelom.

Iako su ove tvrdnje uglavnom tačne, one su previdele jedan drugi važan faktor: do 2024, Sirija se transformisala iz „prilike“ u „ekonomsku i političku odgovornost“ za Rusiju.

Sirija je izgubila svoj značaj kao sredstvo projektovanja uticaja u regionu.

Tokom osam godina ruske intervencija, pojavili su se novi i značajniji činioci oblikovanja odnosa Kremlja sa regionom.
Pod tim se podrazumevaju ruska uloga u OPEK-u (Organizacija zemalja izvoznica nafte), povećanja trgovinska razmena i intenzivirana diplomatija.

Sirija je takođe izgubila svoj pređašnji značaj kao element komunikacije sa Zapadom: rat u Ukrajini je doveo do smanjenja kontakata i postao glavna tema razgovora sa Rusijom.

Ratna ekonomija stvorena od strane Asada se ispostavila kao toksična sredina u kojoj čak ni ruski biznismeni, spremni na svakakve izazove, nisu mogli da posluju.

U isto vreme, Asadova politička tvrdoglavost, odbijanje kompromisa sa domaćom opozicijom i susednim zemljama, kao i konstantno levitiranje između Moskve i Teherana, načinile su njegov režim komplikovanim partnerom.

U međuvremenu, sirijska ekonomija, najvećim delom održavana ilegalnom trgovinom droge i šemama korupcije, počela je da pokazuje znake predstojećeg kolapsa.

Očajanje među stanovništvom, demotivisanost u vojsci i cinizam u bezbednosnim službama dotakle su „nadir“ (najniža tačka na nebeskoj sferi, prim. prev.), pretvarajući režim u šuplje stanje lišeno čvrste podrške.

Do decembra ove godine, Rusija je ispred sebe imala izbor: da ponovi sudbinu SSSR-a u Avganistanu i preuzme punu finansijsku, ekonomsku i vojnu odgovornost za Asadovu Siriju (što je bilo malo verovatno zbog ruskih napora u Ukrajini) ili da se povuče.

Rusija je izabrala drugu opcju: Asadov pad, nebitno koliko bolno delovao, pružio je priliku za Moskvu da izađe iz prolongiranog sukoba, koji je postajao sve manje i manje unosan.

Kremlj će morati da zaboravi na bilo kakav povratak naporima u Siriji, ali će možda pokušati da zadrži svoje vojne baze u zemlji.
Nove sirijske vlasti su jasno dale do znanja da su spremne da razgovaraju sa Moskvom i da nisu u žurbi da izbace rusku vojsku sa njihove teritorije.

Kada su u pitanju regionalne razmere, agenda odnosa Moskve sa regionom je postala toliko široka da je, iako nervira, gubitak Sirije daleko od toga da bude determinišući faktor snage ruskog prisustva u regionu.