„Post Putinova Rusija ne sme da ponovi greške iz 1990-tih“: Autorski tekst iz zatvora ruskog opozicionara Vladimira Kara Murze

Vladimir Lenjin, žaleći se švajcarskim socijaldemokratama u januaru 1917. da „mi iz starije generacije možda nećemo doživeti odlučujuće bitke ove nadolazeće revolucije“, nije sumnjao da je do nje samo nekoliko nedelja.

I apsolutno niko u leto 1991. nije očekivao da će do kraja godine Komunistička partija Sovjetskog Saveza biti zabranjena, a Sovjetski Savez raspušten, piše u tekstu ruskog opozicionara Vladimira Kara Murze koji je sa ruskog preveo i objavio Vašington post. Napominju da su početkom septembra vlasti u moskovskom pritvorskom centru u kojem se Kara Murza nalazi više od godinu dana obavestile njegove advokate da tamo više nije u pritvoru.

Iako se ne zna gde se tačno nalazi, pretpostavlja se da će biti prebačen u sibirski zatvor gde će se očekivati da odsluži ostatak svoje 25-godišnje zatvorske kazne.

Kara Murza je uveren, piše u tekstu, da će sledeći put promene nastupiti na potpuno isti način – naglo i neočekivano.

Lanac događaja koji vode do ovih promena pokrenuo je, kaže, sam režim svojom invazijom na Ukrajinu u februaru 2022.

„A to znači, kao što je Aleksej Navaljni ispravno istakao u nedavnom članku o kome se naširoko raspravlja, da će se u Rusiji uskoro ponovo pojaviti prozor mogućnosti za ponovno uspostavljanje države na demokratskim principima“.

Ukazuje da su prozori mogućnosti otvorene revolucionarnim promenama uglavnom veoma male i vrlo brzo se zatvaraju.

Nova vlast će imati samo nekoliko meseci, u najboljem slučaju godinu dana da napravi odlučujući raskid sa totalitarnom prošlošću i spreči njen povratak.

Upravo je, podseća, tu šansu tim Borisa Jeljcina propustio u tim ključnim mesecima 1991. i 1992. kada je svaki dan bio zlata vredan.

Društvo koje je prošlo kroz traumu brutalne diktature, masovne unutrašnje represije i agresivne spoljne ratove, koje decenijama živi u uslovima totalne laži i namernog iskrivljavanja normalnih ljudskih vrednosti, treba, pre svega, moralno pročišćenje.

Ovo je put, piše Kara Murza, kojim su – u različitim oblicima, ali sa nepromenjenom suštinom – koračale različite zemlje u novijoj istoriji: od Nemačke posle nacionalsocijalizma do država Latinske Amerike posle vojnih diktatura, od bivših socijalističkih zemalja istočne Evrope do Južne Afrike nakon aparthejda.

Da bismo sprečili povratak zla, moramo ga najpre shvatiti, osuditi i kazniti — javno i na najvišem državnom nivou.

Ovaj put prave obnove bio je otvoren za Rusiju 1991. i 1992. Društvo je bilo spremno za to. Rastuća snaga društvenog pokreta kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih i Avgustovska revolucija 1991. bili su vođeni antitotalitarnom strašću, odbacivanjem i negiranjem nasilja od strane Komunističke partije i njenog „naoružanog krila“.

Vladimir Bukovski, pisac, dugogodišnji politički zatvorenik i jedan od osnivača demokratskog pokreta u SSSR-u, izgovorio je reči koje su se pokazale proročkim. „Ne dajte se zavarati: zmaj još nije mrtav. Smrtno je ranjen, kičma mu je slomljena, ali i dalje drži ljudske duše i mnoge zemlje u svojim kandžama“.

Ovo nije trebalo da bude „lov na veštice“, kako su plakali uplašeni partijski zvaničnici.

„Na kraju krajeva, zadatak nije bio da se odvoje manje krivi od više krivih i da se kazne drugi, već da se izazove proces moralnog pročišćavanja društva“, napisao je Bukovski u svojoj knjizi „Presuda u Moskvi“.

„Za ovo je bilo neophodno suditi sistemu sa svim njegovim zločinima. Ruski ustavni sud je 1992. održao saslušanja o sudbini Komunističke partije, na kojima je predstavljeno nekoliko dokumenata o zločinima sovjetskog režima iz arhive Centralnog komiteta; Bukovski, koga je kancelarija predsednika pozvala da deluje kao veštak, želeo je da ova saslušanja postanu samo vrsta „ruskog Nirnberškog suđenja“ koju je zamislio.

Jeljcin nije bio spreman za konačni raskid sa sovjetskom prošlošću. Zapadni lideri, plašeći se da ne budu suočeni sa zanimljivim podacima o sebi u moskovskim arhivima, vršili su pritisak na Jeljcina da ih drži zatvorene. A Ustavni sud je doneo polovičnu odluku kojom je izbegnuto glavno pitanje — nezakonitost delovanja same KPSS. (Sud je odbacio potrebu za ocenom ovoga pod smešnim izgovorom da stranka više ne postoji.)

Anatolij Kononov, sudija Ustavnog suda koji je izrazio izdvojeno mišljenje, nazvao je odluku suda „uskraćivanjem pravde“, napominjući da materijali predstavljeni na sudu „omogućavaju karakterizaciju ove organizacije (CPSU) kao zločinačke“, uključujući i pozivanje na međunarodne norme „o genocidu, ratnim zločinima i zločinima protiv mira i čovečnosti“.

Sudija je posebno istakao ulogu „podređenih kaznenih organa KPSS“ u ovim zločinima.

Ali o tim „telima“ nisu doneti nikakvi zvanični zaključci. Arhivi su, uglavnom, ostali zatvoreni. KGB je izbegavao čak i najblaže reforme. Ljudi koji su direktno učestvovali u represiji završili su na rukovodećim mestima od prvih dana demokratske Rusije.

U decembru 1991. Vjačeslav Lebedev, koji je nedavno učestvovao u izricanju kazni iz političkih razloga, potvrđen je za predsednika Vrhovnog suda Ruske Federacije. U januaru 1992. mesto šefa odeljenja za borbu protiv korupcije Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije dobio je Anatolij Trofimov, koji je kao istražitelj KGB-a vodio slučajeve mnogih moskovskih disidenata, uključujući Anatolija Ščaranskog, Jurija Orlova, Sergej Kovaljov i otac Gleb Jakunjin.

Uskoro je Trofimov postao šef moskovskog odeljenja FSB-a i zamenik šefa cele organizacije.

Sličnih primera ima mnogo, ali navešću samo još jedan: Iste 1992. oficir KGB Vladimir Putin, koji je 70-ih lično učestvovao u pretresima i ispitivanjima lenjingradskih disidenata, postao je desna ruka gradonačelnika Sankt Peterburga Anatolija Sobčaka.

Pošto nije uspeo da izvrši promene za koje je smatrao da su neophodne, Bukovski je napustio Rusiju sa upozorenjem Jeljcinovom timu: „Vidite, to je kao ranjena životinja: ako to ne dovršite, ona će vas napasti“.

Na kraju krajeva, monstruozni zločini sovjetskog sistema i njegovih kaznenih organa nikada nisu dobili ni moralnu ni pravnu ocenu ruske države. Ponavljam: Ako zlo ne shvatimo, ne osudimo ili kaznimo, ono će se sigurno vratiti.

Dana 20. decembra 1999. – 11 dana pre nego što se uselio u Kremlj – Putin, tadašnji premijer, otkrio je restauriranu Andropovu spomen-ploču na Lubjanki, istu onu koja je uklonjena avgusta 1991.

Nemamo pravo da ponavljamo ovakve greška kada se ponovo otvori prozor mogućnosti. Sve arhive moraju biti otvorene i objavljene. Svi zločini sovjetskog i Putinovog režima moraju dobiti odgovarajuću ocenu na državnom nivou.

Sve strukture umešane u ove zločine – pre svega FSB – moraju biti likvidirane, a ljudi koji su počinili ove zločine moraju odgovarati pred zakonom.

Onima koji su služili kao dirigenti represivne politike treba oduzeti pravo da budu na državnim funkcijama – i to neće biti „lov na veštice“ (kako će neki aktuelni zvaničnici još jednom uzviknuti), već neophodna zaštita od nove autoritarne osvete.

Kara Murza na kraju piše da je nužno da se stvori međunarodni tribunal (po uzoru na slične za bivšu Jugoslaviju i Ruandu) da bi se istraživali ratni zločini i zločini protiv čovečnosti koje je Putinov režim počinio tokom agresije na Ukrajinu. Tamo moraju biti prebačeni svi osumnjičeni, bez obzira na čin i položaj.

Samo na taj način – pošto se u potpunosti suoči sa ovim zločinima i osudi ih – Rusija će moći da se zaista oslobodi tereta prošlosti i krene napred ka stvaranju slobodne i moderne države zasnovane na pravu i univerzalnim vrednostima.

Ovo će osigurati da zemlja konačno izbegne ulazak u isti stari začarani krug, tako da sledeća generacija ruskih političara više neće morati da vodi iste stare razgovore između Vladimirskog radnog logora i moskovskog zatvora, zaključuje Kara Murza.