„Ako Ukrajina nije prava država onda nije ni Rusija“: Ruska novinarka o „nesposobnoj administraciji“ u Kremlju

Prokremaljski analitičari osmislili su novi argument u svojoj kampanji da dokažu da Ukrajina nije prava država, piše Ksenija Kirilova, ruska novinarka koja se bavi ruskim društvom, mentalitetom, propagandom i spoljnom politikom, u tekstu za Centar za evropske analize.

Argument je centralni za ruski agresivni rat protiv Ukrajine, nacije čiji koreni datiraju najmanje iz 9. veka.

Ako, kako Kremlj tvrdi, Ukrajina nije ništa drugo do prirodni deo Rusije, onda bi njeno postojanje sigurno moglo biti izbrisano bez posledica po ostale 192 članice Ujedinjenih nacija.

Najnovija iteracija ovog pomalo ekscentričnog ruskog argumenta nastala je od Timofeja Bordačeva, programskog direktora omiljenog istraživačkog centra Vladimira Putina, kluba Valdaj.

On je 19. avgusta napisao da je Ukrajina „nedržava“ jer pokazuje „spremnost da se potpuno žrtvuje i da izvršava naređenja drugih u pitanjima rata i mira“.

Ekspert iz Valdaja je proširio ovu logiku i tvrdi da odbranom svoje teritorije Kijev zapravo izvršava volju SAD i samim tim nema sopstvenu spoljnu politiku, što mu oduzima status državnosti i spušta je na nivo „terorističke organizacije“.

Dakle, piše Bordačov, nemoguće je pregovarati sa Ukrajincima o priznavanju prava Ukrajine na postojanje jer „živi ne mogu da sklope sporazum sa mrtvima, ni kamen sa drvetom“.

Ovo izaziva brojne zamerke, ne samo primenu ovog standarda na vladu Belorusije, klijenta Kremlja, koja je besprekorno uradila sve što je Vladimir Putin zahtevao da pomogne brisanju ukrajinske nezavisnosti.

Takođe, prelazi preko brojnih prošlih ruskih priznanja Ukrajine kao države nakon nezavisnosti 1991.

Jedna od glavnih karakteristika države su međunarodno priznate granice (nešto što nedostaje narodima koji traže nezavisnost poput Kurda ili Karena u Burmi).

Priznate granice za Rusiju kakve je zamislio Vladimir Putin nedostaju od 2014. kada je Kremlj ilegalno anektirao Krim i izvršio invaziju na istočnu Ukrajinu.

To pitanje se produbilo u jesen 2022. kada je Kremlj dodatno zamaglio koncept ruskih granica uključivanjem četiri oteta ukrajinska regiona u sastav ruske države.

Propagandisti priznaju da Moskva zapravo ne kontroliše delove takozvanih „novih teritorija“, implicitno priznajući da nova, proširena Rusija sadrži ne samo okupirane teritorije već i listu želja zemalja koje tek treba da budu osvojene.

Argument je dodatno pomućen avgustovskom ukrajinskom kontraofanzivom u ruskoj oblasti Kursk.

Kremlj je sada izgubio više od 1000 kvadratnih kilometara zemlje – teritorije koju međunarodna zajednica priznaje kao deo Rusije.

Prema ukrajinskoj strani, zauzeta su 92 naselja.

Ovo je više od puke vojne ofanzive; to je takođe demonstracija krhkosti ruske državnosti.

Ruska vojska, kao i civilne vlasti na saveznom i lokalnom nivou, bili su potpuno nepripremljeni za invaziju, na šta su bili unapred upozoreni.

Putin je sada imenovao svog bivšeg telohranitelja Alekseja Djumina da vodi „kontraterorističku operaciju“ u regionu Kursk.

Izvor sajta Important Stories, koji je blizak Ministarstvu odbrane, napominje da je to značajan pokazatelj: Putin nema poverenja u Generalštab i, našavši se u krizi, traži nekoga ko mu je lično odan.

Ništa bolje nije ni u ekonomskoj sferi. Rusija se i dalje u velikoj meri oslanja na uvoz, ali je sve teže doći do njega.

Prema rečima preduzetnika, dobavljači strahuju od kršenja sankcija, pa se 90 odsto kupovine mora ostvariti preko posrednika i putem transakcija u prijateljskim zemljama.

U decembru je predsednik Bajden potpisao izvršnu uredbu kojom se dozvoljavaju sekundarne sankcije protiv banaka, koje pomažu Rusiji da izbegne mere, što je dovelo do ozbiljnih problema sa isplatama.

Čak su i kineske banke počele da traže informacije o ruti isporuke robe i na kraju su odbile da obrađuju uplate iz Rusije za teret ako se prevozi železnicom, pošto su Ruske železnice sankcionisane entitete.

Situacija se dodatno pogoršala nakon što su SAD 12. juna uvele sankcije Moskovskoj berzi, nekoliko ruskih banaka i VTB Šangaju.

Nakon toga, velike kineske banke, uključujući državnu Banku Kine, prestale su da rade sa sankcionisanim kompanijama.

Druge kineske banke počele su da odbijaju sredstva iz Rusije i pooštravaju provere plaćanja iz zemalja Evroazijske ekonomske unije u kojima dominira Rusija.

Štaviše, kineski dobavljači, banke, pa čak i platni agenti počeli su da odbijaju kupovinu juana u Rusiji.

Zašto obični Rusi tolerišu tako nesposobnu administraciju?

Odgovor leži u dugogodišnjoj ruskoj apolitičnosti većine, koja pokušava da se distancira od politike i da živi normalnim životom.

Ali to postaje sve teže. U kontekstu događaja u Kurskoj oblasti, javni zabavni događaji su otkazani u 12 drugih regiona, čime su ljudi lišeni prilike da zaborave da se u susedstvu vodi rat.

Verski propagandisti sve više zahtevaju od svojih sunarodnika da se odreknu „odmora na plaži“ i da se pridruže ratnim naporima.

Kremlj ne može da obezbedi bezbednost svojim građanima, koji su sada svedoci kako ruske zemlje napadaju strane vojske i bespilotne letelice pogađaju njihove aerodrome i rafinerije.

Ne može da obezbedi ekonomsku sigurnost i stvara ozbiljne probleme za budućnost i umesto toga bira da vodi rat do smrti sa svojim mirnim, manjim susedom.

To bi moglo da promeni sve ovo. Ovo je čini se, u najboljem slučaju, perverzno tumačenje moderne državnosti.