Ruska vojna doktrina u prvih šest meseci rata: Slom „duboke bitke“ ili trijumf „strategije slamanja“

Šest meseci nakon početka rata u Ukrajini, još uvek traje diskusija da li je dosadašnji tok povoljan za ukrajinsku ili rusku stranu i koja strana je superiornija ili inferiornija i koja je ostvarila značajnije rezultate. Zapadni analitičari u većini su saglasni da ruski plan nije uspeo i da su dostignuća ruskih trupa daleko od očekivanih, imajući u vidu nadmoć ruske armije u naoružanju i ljudstvu.

Ovakav ton rasprave, razume se, treba da igra i određenu ulogu psihološke i moralne podrške ukrajinskoj strani, iza koje su stali SAD, NATO i celokupni zapadni svet, ali tim ne manje otvoreno je pitanje s kolikom uspešmoću nastupaju ruske trupe i kakva je interferencije ove ruske operacije i ruske vojne doktrine.

RATNE DOKTRINE: Sve vojne snage imaju svoju doktrinu. Doktrina definiše kako treba voditi ratove. U Sjedinjenim Državama tokom kasnog Hladnog rata, doktrina se zvala „vazdušna bitka“, koja je predviđala kombinovani sistem naoružanja za napad i odbranu koji funkcioniše kao jedinstvena sila pod jedinstvenom komandom.

Kinezi su imali doktrinu zvanu „aktivna odbrana“, koja je pretpostavljala neprijatelja u stalnom napadu, dok su ih kineske snage zaustavljale na većini pravaca i izvodile kontranapade kad bi se ukazale prilike. U bilo kojoj vojsci postoji mnogo koncepata, a većina je malo značajna.

Osnovni borbeni model definiše vrstu oružja koje će se nabaviti, odgovarajuću kombinaciju snaga, obuku koju dobijaju i tako dalje. Doktrine važe za celokupno ratište i za najmanje jedinice, jer sve mora da se spoji u jednu borbenu snagu u slučaju rata.

Rusija je najpoznatija po doktrini „duboke bitke“. Ovaj koncept, zajedno sa konceptom „revolucije u ratovanju“ formulisao je na vrhuncu Hladnog rata, verovatno jedan od najsposobnijih sovjetskih (ruskih) komandanata savremenog doba, Nikolaj Ogarkov.

Ogarkov je bio načelnik Generalštaba sovjetske armije od 1977. do 1984. Imenovana je u januaru 1977. u istom mesecu kad je generalni sekretar KPSS Leonid Brežnjev objavio „liniju Tule“ kojom je isključio upotrebu prvog nuklearnog udara sa sovjetske strane i gotovo potpuno eliminisao nuklearni rat kao opciju u budućem ratovanju.

Budući da je ovaj Brežnjevljev koncept poticao upravo od Ogarkova, bilo je prirodno da on bude na čelu sovjetske vojske. Ogarkov je još ranije uočio da će tehnološki razoj, a pre svih upotreba kompjutera, da promene prirodu budućeg ratovanja, naoružanja i komandovanja.

Osnovni zaključak bio je da će konvencionalno oružje postati isto tako efikasno kao i nuklearno, te da neće biti potrebno da se vodi nuklearni rat. U skladu s tim, formulisao je svoju doktrinu „duboke bitke“ koristeći se istorijskim nasleđem Crvene armije i Drugog svetskog rata.

„Očevi“ američke „revolucije u ratovanju“, Endrju Maršal i Albert Volšteter, priznali su da su inspiraciju za svoj koncept našli kod Ogarkova i da Pentagonova „revolucija u ratovanju“ koja je počela u Reganovo vreme, ima sovjetski intelektualni kopirajt. „Krajem sedamdesetih godina moje odeljenje došlo je do napisa i drugih radova sovjetskih oficira koji su tvrdili da je počeo period velikih promena u načinu ratovanja.

U to vreme, u SAD su postavljene osnove za tu revoluciju, ali su sovjetski vojni teoretičari, a ne naši, bili ti koji su promišljali i spekulisali o dugoročnim promenama. Kako su Sovjeti bili veoma zabrinuti zbog tog razvoja, zaključili smo da bi bilo veoma korisno ako bismo pojačali tu zabrinutost budućim investicijama u „pametni borbeni kompleks“ (kako su ga tada Sovjeti zvali) što je bilo suštinski za njihovu viziju kako će se promeniti ratovanje“, opisao je Endrju Maršal.

STRATEGIJA DUBOKIH OPERACIJA: Rezultati rada tima Nikolaja Ogarkova kasnije su sadržani u trotomnoj, strogo poverljivoj, direktivi o „Strategiji dubokih operacija“ (globalnih i prostornih) koja će voditi buduće sovjetske vojne operacije. Ključna inovacija bio je koncept vođenja integrisane vazdušne i kopnene bitke na znatno većoj površini nego ikad ranije. „Duboka bitka“ predviđa borbu na bilo kom nivou ratovanja.

Cilj je da se što dublje i brže prodre u dubinu neprijatelja. Da bi se to postiglo, mora postojati intenzivna koordinacija na svim nivoima bitke, kao i između nivoa. Zapadni analitičari su zbog toga smatrali da će ruski pristup operaciji u Ukrajini biti što brža pobeda i ostvarivanje postavljenih ciljeva za što kraće vreme.

Dakle, u Ukrajini „duboka bitka“ trebalo je da koordiniše opšte operacije u svakom području. Ona je određena ne samo time koliko može da se prodre u dubinu neprijatelja, već i koliko to sve mogu da prate komandovanje i kontrola operacija.

Zapadni vojni stručnjaci i komentatori smatrali su da je cilj ruske invazije upravo da u što kraćem roku, „blickrigom“ slome ukrajinsku odbranu te da je rat počeo po pravilima „duboke bitke“. Ruske snage su prodirale iz tri pravca: sa severa prema Kijevu, sa juga prema Odesi i ka Donbas na istoku.

Severna grupa brzo je zauzela aerodrom kod Kijeva koji je mogao da bude centar osvajanja prestonice, ali umesto toga pojavili su se problemi u snabdevanju i već poznata zaglavljena kolona ruske vojske od 64 kilometara, što je ruske zapovednike primoralo da jednu „duboku bitku“ pretvore u tri odvojena poprišta operacija bez integrisanog plana borbe. Bila je to „duboka bitka“ u najgorem izdanju, ocenili su zapadni vojni komentatori.

Ali, to se brzo promenilo. Svi resursi su otišli u treću grupu, onu koja je zatim zauzela Lugansk. Umesto da se ceo rat vodi kao jedna bitka, uzet je prvobitni koncept i kojim je jedno područje podeljeno na tri dela s naglaskom na južni pravac, što, ako uspe, čini severni napad irelevantnim.

Nakon prve faze rata u Ukrajini u kojoj je, kako su ocenjivali analitičari, ukrajinska strana pružila mnogo više otpora nego što su Rusi očekivali, ruske oružane snage počele su krajem marta pregrupisavanje. Fokus – istok Ukrajine, odnosno, Donbas. Baš zbog toga neko vreme su se najveće borbe vodile upravo u Luganskoj oblasti, a nakon pada Severodonjecka i Lisičanska, borba za istočni region ušla je u završnu fazu.

Pred Rusijom se tada pojavio izbor: da prihvati ovu pobedu kao kulminaciju rata ili da nastoji da krene dalje u savladavanje ukrajinskog otpora? Zbog toga je važno da se razume konceptualni okvir koji je definisao početni plan Rusije i u kom okviru ga ona sprovodi.

Kad je 9. jula grad Lisičansk pao pod kontrolu ruskih snaga, omogućio je Rusiji potpunu kontrolu nad Luganskom oblašću i doveo je u poziciju da preuzme kontrolu nad većim delom Donjecka. Nakon što su ruske snage zauzele Severodonjeck i Lisičansk, dva grada koja su bila poslednje ukrajinsko uporište u Luganskoj oblasti, Moskva je svoje snage usmerila ka Donjecku. Rusija je počela napad na Slavjansk, a pored Slavjanska, koji je od izuzetno važnog strateškog značaja, u regionu Donjecka postoje još dva grada koja bi mogla da budu presudna – Kramatorsk i Bahmut.

Nesumnjivo je da Rusija polako, ali sigurno ostvaruje svoje vojne zamisli i ovladava ukrajinskom teritorijom deo po deo. Zasad nema ni jednog primera da su ukrajinske snage uspele da povrate izgubljeno. Borba za Herson, koji je sada pod ruskom kontrolom, treba da pokaže da li su ukrajinske snage sposobne da naprave preokret koji može da bude odlučujući u daljem toku rata.

Ono što nervira gotovo celokupni zapad, a i dobar deo ruske javnosti, nije toliko to što j Rusija nasrnula na Ukrajinu, koliko to što napredovanje ide tako sporo i borbe traju tako dugo. Otuda potiču i ocene da se, toliko hvaljena kao superiorna, čak i od američke strane, ruska vojna doktrina „duboke bitke“ pokazala gotovo neupotrebljivim i bezvrednom. Onako, kako se to predstavlja zapadnoj javnosti, to izgleda upravo tako. Ali „duboka bitka“ ima još dubljih „dubina“.

Savremena ruska vojna teorija poznaje šest, odnosno sedam generacija ratova. U ratovima prve generacije korišćene su oštrice, a poraz neprijatelja na velikoj udaljenosti izveden je uz pomoć luka ili samostrela. Ratovi druge generacije koristili su glatku cev. Ratovanjem treće generacije dominiralo je oružje s puškom; u ratovima četvrte generacije glavnu ulogu su igrali tenkovi i avioni, u ratovima pete generacije (kojih, na sreću, nije bilo) nuklearno oružje.

U ratovima šeste generacije odlučujuću ulogu imaće dalekometno precizno oružje. Ratovi sedme genaracije doneće uništenje kompjuterskih baza podataka za obnovu vojne industrije, a sasvim je mogućno da će hakeri biti najvažniji vojnici ovog rata.

RAT „ČETVRTE GENERACIJE“: Razlika između ruskih i ukrajinskih snaga je ogromna. Ukrajina nema atomsko oružje, pa je nemoguće da vodi rat „pete generacije“. U tom slučaju, pitanje je koliko bi za Rusiju bilo celishodno da upotrebi skupo oružje „šeste generacije“. Rusija je lansirala nešto više od 1.100 projektila na ukrajinske ciljeve tokom prvih 21 dana rata i ukupno 2.125 projektila tokom prvih 68 dana rata. Protivtenkovski helikopter AH-64 Apač, recimo, košta 50 miliona dolara, a dron sposoban da otkrije i garantovano pogodi tenk košta samo 500 dolara.

Za prvih šest meseci sukoba, Rusija je samo tri puta upotrebila hipersonične rakete kindžal protiv „posebno važnih ciljeva“, a ministar odbrane Sergej Šojgu najavio je 20. avgusta da će Rusija do kraja 2022. uvesti u redovnu upotrebu hipesronične rakete Cirkon.

Istovremeno, nisu se opravdala ni očekivanja da će Rusija nastupiti s veoma snažnom i tehnološki superiornom ofanzivom u kibernetičkom prostoru. Ruski hakeri su se odlučili za manje sofisticirane sajber tehnike. Sve ovo, zajedno sa situacijom na terenu gde trenutno vlada artiljerija, ukazuje da se vodi obostrani rat „četvrte generacije“.

U okviru doktrine „duboke bitke“ postoji i posebna celina posvećena „strategiji slamanja“ čiji autor je poznati vojni teoretičar Crvene armije, inače carski general, Aleksandar Svečin. On je osmislio da u budućem ratu Crvena armija mora da koristi „strategiju iscrpljivanja“, pri čemu treba imati u vidu da „strategija iscrpljivanja“, prema Svečinu, nije odbrana iza linije armirano-betonskih utvrđenja, nego nametanje svoje volje neprijatelju, nanoseći mu neočekivane udarce.

Svečin je preporučivao da se „strategija iscrpljivanja“ koristi u diplomatskoj borbi, na primer, da se ne potpiše mir sa neprijateljem ili da se neprijatelj drži u napetosti, pretnjama da će se pokrenuti vojne operacije protiv njega i da bude dezorijentisan u pogledu stvarnih ciljeva vojnih operacija.

„Strategija slamanja“ počelo je da se oblikuje pod uticajem pobeda Crvene armije tokom građanskog rata. Glavni teoretičari i sledbenici „strategije slamanja“ bili su bivši generali i oficiri carske vojske koji su otišli da služe u Crvenoj armiji, kao što su Andrej Medardovič Zajončkovski, Nikolaj Nikolajevič Movčin, Vladimir Kirijakovič Triandafilov, Mihail N. Tuhačevski i drugi. Po onome što se sada vidi u Ukrajini, izgleda su oci, carsko-crvenoarmijski generali ponovo na ratištu.