„Ruska vojska prikriva svoj bol podsmevajući se Izraelu“: Analiza ruskih novinara Irine Borogan i Andreja Soldatova

Ukazuju na pokušaje sovjetske vojske da izbrišu Izrael kroz podršku arapskim vojskama u ratovima od 1960-ih pa nadalje. Bilo je, kažu, zbunjujuće i bolno zbog izraelskog uništavanja sovjetskih obučenih i sovjetsko opremljenih oružanih snaga.

Ali bilo je i ozbiljnog divljenja, kako za vojsku tako i za izraelske obaveštajne službe.

Sve se to dramatično promenilo napadom Hamasa 7. oktobra.

Ruski proratni Telegram kanali bili su preplavljeni fotografijama izraelskih tenkova i komentarima poput „Još jedna Merkava gori. . . očigledno je rukovodstvo IDF (izraelske snage odbrane) u potpunosti prespavalo lekcije SVO (Specijalna vojna operacija, izraz Kremlja za rat u Ukrajini) i počiva na lovorikama davno prošlih pobeda“, naisao je vojni ekspert Boris Rožin, koji je blizak ruskim snagama koje se bore u Ukrajini.

Vojni dopisnik Komsomolske Pravde, Aleksandar Kots, objavio je 7. oktobra: „Posle današnjeg dana, ne bih se iznenadio ako IDF u kolonama umarširaju u palestinsku enklavu.

Mnogi ruski vojni komentatori su radosno saosećali sa Hamasovim korišćenjem lekcija iz rata u Ukrajini i nesposobnošću IDF-a da učini isto.

Šta se ovde dešava?

Prvo, ovi komentari razotkrivaju akutnu psihološku traumu koju je pretrpela ruska vojska nakon svoje katastrofalne ofanzive na Ukrajinu u prvim mesecima 2022.

Ne samo da je ruska vojska bila razorena od strane navodno inferiornog ukrajinskog kolege, već je bila izložena široko rasprostranjenoj podsmehu brojnih zapadnih i drugih stručnjaka.

Taj gubitak globalnog poštovanja teško je podneti za naciju sa ponosnom vojnom tradicijom. Dakle, olakšanje koje je ponudio Hamas pokrenulo je lavinu šadenfrojda.

Smejali ste se našoj nesposobnosti? Sada je red na nas.

Drugo, postoji duboko ukorenjeni prezir Rusije prema arapskoj vojsci.

To se može pratiti unazad do Šestodnevnog rata 1967. To je označilo ogromnu promenu mišljenja unutar vojnih redova.

Apsolutnu pobedu Izraela je sovjetski oficirski korpus objasnio kao posledica „loših borbenih sposobnosti Arapa“, kako je to opisao Viktor Suvorov, komandantu 1967. godine, a kasnije i GRU-u koji je prebegao u Ujedinjeno Kraljevstvo, a koji je opisao osećaj konfuzije i užasnutost među redovima njegovih vojnih drugova u svojoj knjizi „Oslobodioci. Moj život u sovjetskoj armiji“.

Kako drugačije objasniti zašto sva ta sovjetska vojna pomoć, kombinovana sa sovjetskom vojnom pomoći, uključujući napredne sisteme naoružanja, nije uspela da odnese pobedu nad Izraelcima?

Od tada je prezir sovjetske vojske kombinovan sa vulgarnom ksenofobijom prema Arapima.

Izraelske snage su, s druge strane, postavljene na pijedestal. I to osećanje se nastavilo, neprekidno, kako se Sovjetski Savez raspao i ruska vojska rađala.

Ako ovo izgleda kontradiktorno, to je zato što jeste. Naravno, tačno je da je KGB orkestrirao antisemitske kampanje u sovjetskom društvu, što se u propagandi objašnjavalo „agresivnim stavom Izraela“.

Ruske bezbednosne službe i političari su do danas duboko antisemitski nastrojeni.

Palestinski militanti iz doba hladnog rata odmarali su se i oporavljali u čehoslovačkim banjskim gradovima poput Karlovih Vari između misija, gde su se sastajali sa osobljem KGB-a u konzulatu.

Početkom 2000-ih, ruske službe bezbednosti su se takođe pridružile redovima poštovalaca izraelske vojske i izraelskih specijalnih snaga i obaveštajnih agencija.

Autori se sećaju razgovora sa oficirom grupe FSB Vimpel, najpoznatije jedinice za specijalne operacije FSB-a, koja je formirana početkom 1980-ih za sprovođenje specijalnih operacija u inostranstvu, ali je veći deo 1990-ih i 2000-ih provela boreći se protiv militanata na severu Kavkaza.

Sergej Šavrin, odlikovani pukovnik, koji je dobio nagradu Heroja Rusije za spasavanje života svojih vojnika tokom opsade Groznog, rekao nam je: „Pogledajte Mosad. Zašto to ne možemo učiniti i sa našim teroristima u inostranstvu?“

Šavrin je bio očigledno impresioniran efikasnošću i nemilosrdnošću izraelskih operativaca, koji su pokrenuli globalnu hajku na ljude poput atentata na minhenske olimpijske teroriste iz 1970-ih u operaciji Gnev Božji.

Dve godine nakon tog razgovora, Putin je uveo zakon koji dozvoljava ruskim agencijama da sprovode atentate u inostranstvu, jasno imitirajući izraelski pristup, iako je od samog početka lista meta uključivala Putinove lične političke neprijatelje.

Istina, ruska ciljana kampanja atentata imala je različite rezultate.

Protivnici su ubijeni, ali politički i diplomatski troškovi su bili ogromni, a reputacija ruske službe bezbednosti jedva da je pomogla nakon neuspešnih napada poput trovanja u Solsberiju 2018.

Oni su verovatno čak postavili temelje za ujedinjeni odgovor Zapada na rusku agresiju 2022.

I bez obzira na propuste izraelske vojske i bezbednosnih službi (koje su očigledno veoma ozbiljne), to malo doprinosi poboljšanju imidža ruske vojske, koja je teško narušena njenom kampanjom u Ukrajini. To nije za slavlje.

Sve o sukobu Hamasa i Izraela možete pročitati na našem BLOGU UŽIVO.