Ruski napadi na bolnice – zločini koje je teško izvesti pred sud

Od 27. februara ogromna je rupa u zidu na mestu gde je nekada bilo bolničko odeljenje za uho, grlo i nos.

Te nedelje, tri dana nakon početka ruske agresije, prvi put je granatirana okružna bolnica Volnovaha na istoku Ukrajine. Celo odeljenje je uništeno silovitom eksplozijom na gornjem spratu, kaže doktor Andrej Kađinov.

U trenutku napada, bolnica je bila prepuna „lekara, pacijenata i mnogih civila koji su se tamo sklonili“, izvještava Kađinov. U gradiću Volnovaha u Donjeckoj oblasti živi nešto više od 20.000 ljudi. Klinika je jedina bolnica u prečniku od pedeset kilometara, zadužena za oko 100.000 ljudi u tom kraju.

Lekar smatra nemogućim da je klinika slučajno pogođena. „Bolnica je na brdu, lako se vidi sa svih strana.“ Osim toga, to je jedina trospratnica na tom području, fasada je moderna i renovirana. „Bila je uočljiva.“

Nakon prvog napada usledili su drugi, od kojih se najgori dogodio u noći prvog marta. Kašinov kaže da je bio prestrašen, jer je u bolnici bila i njegova porodica. „Granatiranje je trajalo možda 25 minuta. Za čudo, niko nije stradao.“

Kršenje međunarodnog prava

Napadi na medicinske ustanove smatraju se ratnim zločinima i mogu se procesuirati na Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu. I to bez obzira da li je bolnica bila meta, ili je pogođena u nasumičnom granatiranju. Prema članu 18. Ženevske konvencije, civilne klinike „ne smeju biti napadnute ni pod kojim okolnostima, i strane u sukobu ih moraju u svakom trenutku poštovati i štititi“.

Od početka ruske invazije, Svetska zdravstvena organizacija izbrojala je preko devedeset napada na bolnice, ordinacije, vozila hitne pomoći, hitne službe, banke krvi ili skladišta lekova. U većini slučajeva korišćeno je teško oružje kao što su rakete, bombe ili minobacačke granate.

Najmanje 73 osobe su poginule, a 77 klinika je pogođeno. To su u proseku dva napada na bolnice dnevno. To sugeriše da napadi na bolnice nisu slučajni, već ciljani.

DW je analizirao 21 napad na bolnice, uz pomoć do sada neobjavljenih podataka Ukrajinskog zdravstvenog centra (UHC), neprofitne organizacije sa sedištem u Kijevu. UHC je podelio fotografije, snimke, iskaze očevidaca i koordinate pogođenih klinika.

„Mi dokumentujemo napade na medicinske ustanove prema standardima međunarodnih sudova“, rekao je bivši zamenik ukrajinskog ministra zdravstva Pavlo Kovtonjuk za DW. On je jedan od osnivača UHC. Cilj je „da se ti napadi procesuiraju i da odgovorni budu izvedeni pred sud“.

Zaštićeni status s važnim ograničenjem

Bolnice mogu izgubiti status posebno zaštićenog civilnog objekta ukoliko se koriste u vojne svrhe koje „nemaju nikakve veze s njihovom humanitarnom funkcijom i medicinskom negom“, naveli su za DW u Međunarodnom odboru Crvenog krsta.

Ali čak ni u tom slučaju medicinska ustanova ne može biti tek tako napadnuta. Pre vojne akcije, strana koja napada mora izdati upozorenje, a drugoj strani mora se dati dovoljno vremena da predupredi ratna dejstva na taj objekt, pojašnjava Crveni krst. A čak i ako se to ne dogodi, „da bi napad bio legitiman, napadač mora dokazati da je učinio sve kako bi sprečio štetu za pacijente i medicinsko osoblje, ili je barem sveo na minimum“.

Prema onome što se zna, ništa od toga se nije dogodilo u slučaju bombardovanja porodilišta u opkoljenom lučkom gradu Marijupolju devetog marta.

Smrtonosni napad Rusija je opravdala tvrdnjom da su tamo položaje zauzeli borci ukrajinskog puka Azov. Rusko Ministarstvo obrane do danas za to nije dostavilo dokaze i ignoriše upite DW. Drugi ruski izvori širili su tvrdnju da je Ukrajina lažirala napad, a da su pacijenti sa snimaka zapravo glumci.

Ali analiza satelitskih slika, fotografija i video-zapisa, kao i izveštaji očevidaca demantuju ove ruske tvrdnje. Ima dokaza da su deca, trudnice i majke sa bebama bili u bolnici.

U dvadeset drugih napada koje je DW analizirao, takođe nije bilo dokaza da su borbene snage bile u nekoj od pogođenih bolnica ili da su vojni objekti bili u neposrednoj blizini.

Pokretanje sudskog procesa je vrlo teško

Nije ništa novo da se strane u sukobu često pozivaju upravo na uslov pod kojim bolnica gubi status posebne zaštite. Jer, često je teško dokazati šta je istina, kaže berlinski advokat Volfgang Šomburg, koji je bio sudija Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, kao i Tribunala UN za zločine u Ruandi.

U slučaju Marijupolja, priča Šomburg za DW, stvari su na prvi pogled jasne. „Pokazujete snimke i fotografije, slušate očevice. Bilo je prepuna ljudi. Pucali su na bolnicu. Nigde u blizini nema vojnog objekta. Time bi stvar za tužilaštvo trebalo da bude jasna.“

Ali tužiocima ipak neće biti lako, objašnjava Šomburg. „Jer optuženi može iznositi tvrdnje u svoju odbranu i dokazivati ih. Recimo da je bolnica već bila ispražnjena i da je ruska strana uspešno pokušala da utvrdi da tamo nema nikoga.“

UN su 1993. osnovale Tribunal za bivšu Jugoslaviju za procesuiranje ratnih zločina, ali ni u jednom slučaju napad na neku bolnicu nije procesuiran.

Kada je bivšem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću suđeno u Hagu, jedna od tačaka optužnice se ticala i masakra ranjenika u Vukovaru. Ali optužba je tada bila za uzimanje talaca, a nije se radilo o napadima na bolnicu koja je granatirana više od deset puta.

Prema studiji Crvenog krsta, hiljade medicinskih ustanova napadnute su u ratovima i sukobima u prethodne tri decenije, od Jugoslavije, preko Avganistana i Jemena, ali pre svega u Siriji.

Ali, prema istraživanju DW, do sada nije bilo nijednog uspešnog međunarodnog procesuiranja napada na bolnice.

Teroristički akt umesto ratnih zločina?

Ali međunarodno pravo se razvilo, smatra Mark Somos, profesor na institutu za međunarodno pravo „Maks Plank“ u Hajdelbergu.

Moguće je da će se napadi na bolnice tretirati na drugačijoj pravnoj osnovi i klasifikovati kao zločini protiv čovečnosti ili teroristički akti. „Onda se nedoslednost zakona koji se primenjuju na borce i civile više ne može koristiti za argumentaciju da bi funkcionalna bolnica ikada mogla biti legitimna meta.“

Volfgang Šomburg takođe veruje da su moguće istrage i suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u Ukrajini. Kaže, u početku bi na optuženičkoj klupi mogli biti vojnici s nižim činovima, počevši od direktnih počinilaca koji bi dobili blaže kazne jer su sledili narednu.

Šomburg kaže da bi potom moglo da se dođe do vrhova hijerarhije, pa i do samog ruskog predsednika Vladimira Putina. „Ni on nema imunitet pred Međunarodnim krivičnim sudom.“

Prema Šomburgovim rečima, taj pristup je doneo plodove u slučaju bivše Jugoslavije. Kroz prethodna suđenja su prikupljani dokazi za predstavljanje „cele piramide odgovornosti“ koja je omogućila da se razrade „optužnice i protiv bivšeg šefa države ili čelnih političkih ličnosti“, rekao je bivši sudija, misleći na Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića.