Ruski novinari o saradnji crkve i Kremlja: Kako su Putinove snage bezbednosti pronašle Boga?

Odjednom su kanali društvenih medija koje koristimo za komunikaciju sa našim kontaktima počeli da se menjaju.

Pojavile su slike verskih ikona, uz molitve za pobedu ruske vojske i pozive na molitvu za vojnike na bojnom polju.

Većinu naših kontakata u ruskim specijalnim snagama i FSB-u poznajemo godinama, a nijedan nije bio veoma religiozan pre rata.

Sada se i na njih spustio talas misticizma, očigledan okidač je rastuće razumevanje da se rat neće završiti bilo kada.

Viši kadrovi u silovicima (izraz kojim se u savremenoj Rusiji opisuje istaknuti političar ili državni funkcionar koji je ostvario karijeru u vojsci, policiji ili službama bezbednosti) odavno su priznali upotrebu Ruske pravoslavne crkve kao nezvanične ruke države.

Autori podsećaju na 2002. kada je otvoren Saborni hram Svete Sofije Premudrosti Božije na Lubjanki, pošto je odeljenjska crkva FSB-a blagoslovila njegovo otvaranje. Svečanosti je prisustvovao tadašnji šef FSB Nikolaj Patrušev.

Vojska je pozvala crkvu u svoje redove 2010. uvodeći instituciju vojnih sveštenika, odnosno kapelana, sa platama koje isplaćuje vojska.

Prisustvo crkve u vojsci je od tada raslo, što je kulminiralo podizanjem džinovske zelene crkve u Moskvi – Glavne katedrale Oružanih snaga Rusije – 2020. godine, najveće pravoslavne crkve u zemlji.

Ova saradnja je bila odozgo na dole, nadgledana od strane Kremlja i patrijarha.

Vojni redovi i pripadnici FSB-a ostali su uglavnom ravnodušni, ako ne i preterano cinični prema religiji.

Pominjali su Rusku pravoslavnu crkvu samo ako su govorili o Rusiji kao o opkoljenoj tvrđavi.

Jedinstvena, nacionalna duhovnost koju pruža vera bila je jedan od navodnih razloga zašto je Rusija stalno na udaru Zapada, prema konspirativnom načinu razmišljanja koji dele mnogi u tajnim službama i vojsci.

Dakle, sve veći religiozni misticizam kakav smo videli od septembra je potpuno drugačiji.

Ovaj novi razvoj događaja odražava vojni zahtev za duhovnim vođstvom u veoma zbunjujućem ratu.

Smernice nude muškarci poput Andreja Tkačeva, 53-godišnjeg sveštenika koji sada živi u Moskvi, gde je ispovednik omladinskog odeljenja Moskovske gradske eparhije i popularno TV lice.

Rođen je u tadašnjoj sovjetskoj Ukrajini, odrastao je i studirao u Lavovu i Kijevu – kratko u Moskvi kada je bio student na Vojnom institutu Fakulteta za specijalnu propagandu Ministarstva odbrane.

Tkačov nije voleo vojnički život i vratio se u Lavov gde je rukopoložen za sveštenika.

Do aneksije Krima, imao je uspešnu karijeru u Ukrajini, gde je postao voditelj verskog TV kanala „Kijevska Rus“.

Iz Ukrajine je otišao 2014. u Moskvu i ubrzo postao jedan od najagresivnijih antiukrajinskih glasova u Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

Njegove propovedi su veoma jednostavne i trude se da budu dostupne, uključujući i korišćenje uličnog jezika.

Sve što radi ruska vojska, on brani, bez obzira na njen moral ili zakonitost.

Kada su ga u novembru na TV kanalu Spas (koji finansira Ruska pravoslavna crkva) pitali o ruskom bombardovanju ukrajinske civilne infrastrukture, on je rekao: „Živimo u svetu infrastrukture i mnogo je bolje izbaciti neku opremu a ne 40.000 ljudi zajedno sa njim. Mi vodimo rat u skladu sa hrišćanskim principima“, uveravao je svoju publiku, „jer uništavamo transformatore, a ne ljude koji imaju besmrtnu dušu“.

Tkačeve misli su dostupne na širokom spektru društvenih medija, uključujući Telegram, Yandex, VK i Facebook.

Samo na Jutjubu ima 1,4 miliona pretplatnika.

Nema sumnje da mu je rat dao značajan podsticaj popularnosti – kanal je imao 870.000 pretplatnika u novembru 2021.

Mnogi od onih koji slušaju njegove reči su u vojsci.

Sveštenik Anatolij Grigorijev, koji je ubijen u septembru, bio je uključen u trupe iz Tatarstana.

U novembru je ruska pro-ratna blogosfera eksplodirala vestima da je poginuo Mihail Vasiljev, nezvanični kapelan Vazdušno-desantnih snaga.

Bio je poznat u vojsci – pre Ukrajine, bio je raspoređen sa trupama na Kosovu, u Bosni, Abhaziji, Kirgistanu, Severnom Kavkazu i Siriji.

Još jedan sveštenik – otac Denis Volin (Damaskin) je ubijen dok je bio u kozačkom puku kod Bahmuta 22.januara.

Poslednji put kada se postsovjetska ruska vojska okrenula religiji bilo je 1990-ih, kada je država vodila još jedan krvavi rat i pretrpela teške gubitke iz razloga koji mnogim Rusima nisu bili jasni.

Godine 1996, tokom prvog čečenskog rata, ruski vojnik po imenu Evgenij Rodionov je zarobljen i ubili su ga Čečeni – prema široko rasprostranjenom verovanju – jer je odbio da se odrekne svoje hrišćanske vere.

Oko Rodionova se pojavila neka vrsta religioznog kulta i postojao je zahtev da se on proglasi mučenikom i svecem.

Ikone sa Rodionovim postale su popularne, a spomenik je podignut, ali Ruska pravoslavna crkva odbila da zvanično prizna kult Rodionova.

Stvari su krenule dalje, a potencijalna šteta za rusku državu od njene dosadašnje sumorne kampanje protiv Ukrajine je mnogo veća.

Podrška koju nudi crkva sada je takođe mnogo veća. Crkva se prilagođava do te mere da je spremna da se prepusti rasprostranjenim ruskim verskim čudima.

Nešto od ovoga je iskreno bizarno.

Prokremljanski tabloid Komsomolskaja pravda, veoma blizak Ministarstvu odbrane, promoviše „pravoslavne bataljone“ u Donbasu: ove jedinice su dobile imena po svecima u nadi da će smanjiti vojne gubitke, i to je uspelo, piše list.

Na početku rata, navodi se u izveštaju, vojnici su pobegli sa bojnog polja jer su mnogi bili psihički nespremni za borbu.

Ali kada su sveštenici pozvani da se mole zajedno sa njima, situacija se promenila, a novonadahnute trupe su krenule u ofanzivu.

Bataljoni su počeli da daju svoje standardne brojeve.

Prvi je bio bataljon Rus, ali je druga jedinica dobila ime po Aleksandru Nevskom, ruskom knezu iz 13. veka, koji je kanonizovan zbog pobeda nad nemačkim i švedskim osvajačima.

Treća jedinica je nazvana Četrdeset mučenika iz Sevastije (po grupi rimskih vojnika koji su postali mučenici za hrišćansku veru), a četvrta je, možda neizbežno, dobila ime po Jevgeniju Rodionovu.

Gubici su počeli dramatično da se smanjuju, a čudesna spasenja su rasla.

„Nema više teških žrtava“, navodi se u naslovu priče.

U ovom ratu sa Ukrajinom, crkva je od sebe napravila ruku Kremlja.

To ne samo da opravdava rat, već i blagosilja trupe bez obzira na njihovo ponašanje, jer nastoji da podigne moral i obezbedi cilj za koji vredi umreti, nešto što Putinov režim tako očigledno nije uspeo da uradi.

I što je primitivnije i mističnije, to bolje, sve dok pomaže ratnim naporima