Ruski opozicionar Boris Višnjevski: Putin nas vraća u staljinističku državu, jer ne zna ništa drugo

Glavni problem, navodi, pored, naravno, gubitka života, katastrofa i razaranja – jeste stanje velikog dela ruskog društva, koje je pogođeno onim što se može nazvati „slepilom političkih boja: gubitkom, pod uticajem zaglušujuće propagande, sposobnosti da se dobro razlikuje od zla, istine od laži i bele od crne“.

Ovo, ističe, nije prvi put da se dešava: pod uticajem slične propagande u našoj zemlji tokom sovjetskih godina, desetine miliona ljudi verovalo je u postojanje „neprijatelja naroda“, „stranih špijuna“ i „trockističko-Zinoviev ubica“.

„Da je zli NATO želeo da zarobi Čehoslovački 1968. a samo uvođenje trupa Varšavskog pakta osujetilo je ovaj podmukli plan? Činjenica da je bilo neophodno uvesti „ograničeni kontingent“ sovjetskih trupa 1979. Činjenica da je akademik Saharov bio „izdajnik“, pisac Solženjicin bio je „klevetnik sovjetskog sistema“, a pesnik Brodski je bio „parazit““, ukazuje Višnjevski.

Naravno, slična stvar je postojala i u postsovjetskim godinama. Tako su mnogi verovali da je u jesen 1993. demokratski predsednik Boris Jeljcin potisnuo pobunu reakcionarnog i „crveno-smeđeg“ parlamenta (iako je pobunjenik tada bio predsednik, a ne parlament).

Ili činjenica da su u proleće 2014. pobunu u Donbasu podigli ne intervencionisti poput Strelkov Girkina poslati iz Rusije, već „očajni rudari i vozači traktora“ koji su kupovali oružje i opremu u najbližem voentorgu.

Tako je, ukazuje, i posle 24. februara 2022.

„Navodno, potcenili smo i sposobnost (i želju) građana Rusije da samostalno traže informacije, i moć propagandnog zračenja. Svakog dana sugeriše da je Rusija najbolja, pa je samim tim svi oko nje mrze i pokušavaju da je oslabe.

Ako obična osoba počne da govori da je najbolja, a samim tim da je svi mrze, smatraće se ozbiljno bolesnom i biće odvedena kod lekara. A kada zvaničnici, poslanici i propagandisti svakodnevno pričaju tako nešto u stilu besmrtne bajke Judžina Švarca o „Golom kralju“ („Zar ne znate da je naša nacija najviša na svetu? Svi ostali nisu dobro, a mi smo sjajni“), uzima se zdravo za gotovo“.

Kao argumenti navode se, podseća Višnjevski, da Ukrajina uopšte nije država, i da ne postoji ukrajinski jezik, već samo iskrivljen ruski. Da vlast u Ukrajini pripada „nacistima“. Da NATO planira napad na Rusiju, a Putin je bio samo nekoliko sati ispred njih. Da Sjedinjene Države i druge evropske zemlje „snabdevaju naciste oružjem, kao za vreme Velikog patriotskog rata – njihovi očevi i dedovi“. Da Rusija u svojoj istoriji „nikada nikoga nije napala“ .

„Podsećamo da se politika zasnovana na navodno „istorijskim pravima“, a sprovodi u ime povratka „istorijskih teritorija“, naziva kratko i jasno – revanšizmom. Ali upravo tu politiku vodi Putinova vlada, a ona lično dolazi od predsednika opsednutog oživljavanjem bivše sovjetske imperije.

Ova ideja je očigledno beznadežna – nijedno srušeno carstvo naknadno nije uspelo da se oporavi čak i delimično. Štaviše, beznadežno je arhaično u dvadeset i prvom veku, kada ključni resurs za razvoj i osnova konkurentnosti nisu teritorije, već umovi – intelektualni i naučni potencijal“.

U Velikoj Britaniji bi, upućuje Višnjevski, izgledali kao ludaci političari koji bi ozbiljno govorili o „istorijskim pravima“ na teritoriju bivše imperije, predlažući im da ih „vrate u rodnu luku“.

Ili da se angažuje u „zaštiti građana koji govore engleski“ u stranoj zemlji, dovodeći tamo silom „britanski svet“. Ili bi rekao da se „granice Velike Britanije nigde ne završavaju“.

Isto važi, kaže, i za druge bivše imperije kao što su Francuska, Nemačka ili Turska.

„A u Litvaniji niko, pošto je pri zdravoj pameti i jasnom sećanju, ne zahteva proširenje na granice Velike kneževine Litvanije, koje su se početkom XV veka protezale od Baltika do Crnog mora“.

Međutim, za Putinov režim revanšizovani snovi nisu lude fantazije marginalnih političara, nisu ozbiljna politička bolest, već prilično mejnstrim.

Predsednik Putin u svom novogodišnjem obraćanju govori o zaštiti „svog naroda“ na „istorijskim teritorijama“ (kao što je već pomenuto, oni nikada nisu bili deo prethodnika današnje Rusije). I znatan deo društva svojevoljno tvrdi u duhu ovog mejnstrima.

Nema veze, kaže Višnjevski, to što kuće nemaju gas i kanalizaciju, što su bedne penzije, velika nezaposlenost, pokvareni putevi i krovovi na kućama – ali su preplavljeni osećajem ponosa zbog „povratka“ onoga što vam nikada nije pripadalo. Zlobno ismevajuća radost (svakodnevno pojačana na TV-u) od činjenice da u gradovima Ukrajine nema svetla i toplote.

A još jedna ozbiljna bolest je ono što je Jan Račinski rekao kada je dobio Nobelovu nagradu za mir za memorijal 2022: „sakralizacija državne moći kao najveće vrednosti, proglašenje apsolutnog prioriteta onoga što ova vlast voli da smatra „državnim interesima“, nad pojedincem, njegovom slobodom, dostojanstvom i pravima, obrnutim sistemom vrednosti u kojem su ljudi samo potrošni materijal za rešavanje državnih problema“.

Zato se daju javne izjave da je svrha života da joj se da zarad države, iako svrha života može biti samo nastavak života, a ne smrt za državu i njene interese. Sve ovo je apsolutni kalkulacija iz osnove Staljinove, policijske države, gde je osoba oduvek bila „prašina pod nogama“.

A tamo gde nije bilo višeg smisla života nego žrtvovati ga zarad države (sećate se čuvenog iz Fridriha Darenmata: „Kada država počne da ubija ljude, ona sebe uvek naziva Otadžbinom“?).

To je, naglašava, država koju Putin sada pokušava da oživi.

„Zato što predsednik koji je odrastao u tajnoj policiji ne može i ne zna kako da izgradi bilo šta drugo. Ali, srećom, nisu svi u ruskom društvu pogođeni ovim bolestima“.

Mnogi ljudi, po rečima Leva Šlosberga, „zadržavaju čoveka u sebi u neljudskim vremenima“. Zadržavaju kapacitet za empatiju i solidarnost. Grade horizontalne strukture da bi pomogli onima kojima je pomoć potrebna.

Pomažu izbeglicama i progonjeni su iz političkih razloga. Brane svoja građanska prava. Zahtevaju mir i slobodu. Oni ne podležu državnim lažima i militarističkoj propagandi, ne dozvoljavajući ovom otrovu da prodre u njihove duše. I pomažu drugima da se odupru tome.
Jeste i samo ovo daje nadu da će se moral povući i da će svanuti, zaključuje Višnjevski.