Ruski opozicionar Leonid Gozman: Ne treba se plašiti pobede Ukrajine, a to će Zapadu najbolje objasniti prognani iz Rusije

Gozman piše da u Rusiji dugi niz godina nema takve opozicije. Niko nije imao priliku da dođe na vlast putem izbora. Opozicijom su počeli da se zovu oni koji su otvoreno izjasnili svoj negativan stav prema režimu, i oni koji su organizovali proteste i učestvovali u njima.

Istovremeno, sa izuzetkom kratkog perioda nade u periodu 2011-2012, svi su generalno gledano, razumeli da je vlast dovoljno jaka da preživi udarce nezadovoljnih građana, a maksimum koji se iz nje može postići su ustupci po određenim privatnim pitanjima.

Danas se situacija ponovo promenila. Sada su u Rusiji opozicija oni koji su zatvoreni zbog onoga što se juče činilo kao nešto apsolutno nevino (biće još gore u budućnosti, naravno). Opozicija unutar Rusije, zapravo, više nije politička, to je pitanje borbe za vlast, već je postala je moralna i počasna. Snaga opozicije nije u programima i sloganima, već u besprekornoj moralnoj poziciji.

Međutim, sve više protivnika režima našlo se protiv svoje volje u inostranstvu. Pošto su bili primorani da napuste zemlju osećaju se više kao izgnanici nego kao emigranti, zadržavaju identitet ruskih Evropljana i odlučnih protivnika režima i ponašaju se u skladu sa tim svojim osećanjem.

Najmanje 200 naših sunarodnika okupilo se u Berlinu pre nekoliko dana na konferenciji koju je organizovao Mihail Hodorkovski. To su uglavnom prilično mladi ljudi koji žive u različitim zemljama Evrope. Bilo je i učesnika iz SAD, Izraela i drugih zemalja.

Uzgred, bilo ih je i iz Rusije, iako malo ali su došli, jer su hteli da se vrate, inkognito (i pored ovog inkognita, jako sam zabrinut za njihovu sudbinu!).

Učesnici konferencije, koji sada žive u inostranstvu, ne osećaju samo sebe kao protivnike režima, oni deluju. Neko skuplja novac i pretvara ga u humanitarnu pomoć Ukrajini, neko skuplja novac direktno za oružane snage Ukrajine. Neko pomaže ukrajinskim izbeglicama. Svi pomažu jedni drugima i organizuju mitinge u svojim gradovima u znak podrške Ukrajini, ruskim političkim zatvorenicima i celoj anti-Putinovoj Rusiji.

Ti postupci su, uzgred, veoma važni, iako, naravno, ne mogu da utiču na politiku zvanične Rusije. Ali oni demonstriraju Evropljanima koji ih vide i čitaju o njima u svojim medijima da nisu svi Rusi isti, nisu svi fašisti i pristalice Putina i rata. I to razumevanje ne samo da je neophodno za današnje izgnanike, već će biti traženo i kada režim padne i kada će nova ruska država (ili nekoliko država koje će se pojaviti na teritoriji moderne Rusije) morati da obnovi odnose sa svetom.

Ovim našim sugrađanima nije potrebno nikakvo formalno druženje sa vlastima, nisu im potrebni ni lideri, a činilo mi se da nemaju mnogo poštovanja ni prema jednom od najistaknutijih protivnika režima i, što je najvažnije, ne očekuju instrukcije, odobrenje, pa čak ni pomoć od njih. Oni takođe uglavnom nisu pokazali želju da se fotografišu sa popularnim ličnostima.

Ti zaista divni, hrabri i integralni ljudi, po mom shvatanju, su ruska inostrana opozicija. I u tome nema podele i nikada nije ni bilo, oni ništa ne dele i ne svađaju se međusobno.

Nema sukoba između njih i ostalih. Nećete čuti maksime o odgovornosti svih koji plaćaju porez od njih. Međutim, oni i dalje imaju prijatelje i rođake u Rusiji, i oni se i dalje vode svojim mišljenjem i procenama: njihova zemlja domaćin se promenila, ali ne i referentna grupa.

Teško da se oni mogu smatrati liderima današnje opozicije režimu – ova opozicija nema lidera. Kada — i ako — budu izbori u Rusiji, lideri će biti potrebni i biće pronađeni. Istina, mislim da će oni biti predloženi iz reda onih koji ostanu u Rusiji, u zatvoru ili na slobodi, a oni koji su voljom sudbine završili u inostranstvu neće moći da konkurišu za rukovodeća mesta. Uprkos dosadašnjim dostignućima.

Veoma poštujem i nadam se susretima naših emigranata sa zapadnim liderima. Ne zato što Evropska unija ili Sjedinjene Države mogu da imenuju nekoga za premijera nove Rusije (mada se, možda, neko tome nada) – ne može, a to im nije potrebno. Već zato što na tim sastancima, mi sa kojima su zapadni zvaničnici i politički lideri spremni da razgovaramo možemo da lobiramo za ono što je potrebno emigrantima, Ukrajini i Rusiji.

Ne treba se plašiti pobede Ukrajine. Ko to može bolje od ljudi iz Rusije da objasni Zapadu? Pa Rusija treba da opstane kao kultura i narod, a za to joj je potreban vojni poraz Putina, što znači oružje za Ukrajinu, eliminaciju samog ovog zločinačkog režima i, uzgred, očuvanje potencijala onih koji su sada u Evropi, ali su spremni da se vrate da ponovo izgrade zemlju.