Ruski opozicionar Leonid Gozman: Predaja i demontaža Putinove Rusije je jedini spas

Rat se, ukazuje dalje, ne vodi zbog toga što Ukrajina teži da uđe u NATO, niti zbog činjenice da u Donbasu bilo moguće govoriti ruski jer je bilo moguće. Niti zbog bioloških laboratorija koje proizvode viruse koji ruske žene čine neplodne – takve laboratorije nisu postojale u prirodi.

Ovo je, naglašava Gozman, rat za uništenje Ukrajine – kao države, kao kulture, kao nacije.

„Putin ne voli Ukrajinu. On nije krio svoje ciljeve – više puta je izjavio da su Rusi i Ukrajinci jedan narod, a postoji samo jedan jezik, a Lenjin je izmislio samu Ukrajinu. To znači da u pravom, po njegovom mišljenju, organizovanom svetu, ne bi trebalo da bude Ukrajine. Zbog toga je poveo rat“.

Gozman smatra da Putinovi planovi na zapadu ne idu dalje od granica zemalja bivšeg Varšavskog pakta i, možda, „povratka“ Finske.

„Ovaj rat se može pratiti samo ako se završi potpunim vojnim i političkim porazom Putinove Rusije i raspršivanjem postojećeg režima, prekidom postojanja Putinove države (ne Rusije, već sadašnje države, neprijateljski nastrojene prema celom svetu i samoj Rusiji).

Svaki drugi ishod, bez obzira kako bude formalizovan, biće samo privremeno primirje, nakon čega će režim Vladimira Putina, okupljajući snage, započeti novi napad“.

Čak i kada Ukrajina oslobodi sve svoje zemlje – i pre ili kasnije to će se desiti, uveren je Gozman, jer „ceo tok rata pokazuje da Putinova Rusija ne može da pobedi na bojnom polju – nikakvi sporazumi i obaveze, ako budu potpisani sa Putinom kao legitimnim liderom zemlje, odnosno ako priznaju pravo njegove države da postoji, neće odvratiti Rusiju od nove agresije“.

Kao i na kraju Drugog svetskog rata, podseća, pregovori su mogući i neophodni – ali o predaji. I, kao i tada, personifikator režima neće moći da ga potpiše, čak i ako to želi – previše je krvi na njemu, predugo je istorija laži iza njega. Onda je predaju potpisao feldmaršal Vilhelm Kajtel.

„Ko može da postane Kajtel ovde? Verujem da je bilo ko od sadašnjih bliskih saradnika vođe. Nemačka je 1918. potpisala sve što je rečeno, iako nijedan neprijateljski vojnik nije ušao na njenu teritoriju.

Putinovi saradnici će to uraditi kada im konačno bude jasno da je rat potpuno izgubljen, da je ponestalo resursa, a ekonomija se kreće nadole sa ubrzanjem.

Ali, oni to neće učiniti da zaustave krvoproliće ili spasu zemlju od haosa i gladi. Njima nije stalo do Ukrajine, nije ih briga ni za Rusiju. Svakome od njih je potrebna jedna stvar – oprost Zapada, kako bi tamo mogli da iskoriste svoje milijarde, u domenu duhovnosti i rusofobije“.

Predaja i rasturanje režima nam daju šansu. Nadam se da je kasting za ulogu Kajtela već najavljen, da su ključne ličnosti Putinove pratnje već dobile ili će dobiti odgovarajuće signale sa Zapada.

Da bi mir došao posle rata, a ne primirje, konačni mirovni sporazum mora biti potpisan ne između Ukrajine i Rusije, već između Rusije, s jedne strane, i Ukrajine i NATO-a, s druge strane. Putin kaže da je u ratu sa NATO – i to je redak slučaj kada govori istinu.

Sporazum bi trebalo da uključuje ne samo konsolidaciju teritorijalnog integriteta Ukrajine i garancije njene bezbednosti, već i povlačenje ruskih trupa sa okupiranih teritorija Gruzije i Moldavije, njihovo povlačenje iz Belorusije. Ona bi trebalo da uključuje obavezu plaćanja odštete i izručenja svih ratnih zločinaca.

I što je najvažnije, demilitarizacija Rusije, lišavanje njenog nuklearnog arsenala – da nije bilo njega, Putin ne bi započeo ovu avanturu – ili međunarodnu kontrolu ruskog nuklearnog oružja.