„Putin je pokvareno ljudsko biće, verovatno će nas sve nadživeti“: Ruski opozicionar Leonid Gozman o ruskom predsedniku

Dodaje da se ne radi samo o Putinovoj tvrdnji da je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, koji je „imenovan od strane Zapada posebno da bi njegova jevrejska etnička pripadnost mogla da se koristi kao smokvin lista za nacističku politiku zemlje“.

Putin je, takođe, nedavno tvrdio da je samo 150 umetnika pobeglo iz Rusije od početka rata – samo dva po regionu, i zbog čega je tolika buka?, dodajući da je njihov odlazak na kraju bio dobra stvar za Rusiju jer su ionako promovisali „netradicionalne vrednosti“.

Ali nije se tu zaustavio, takođe je našao vremena da tvrdi da je bivši šef kabineta Borisa Jeljcina, Anatolij Čubajs, ilegalno boravio u inostranstvu pod imenom Moše Izraelevič, pobegavši iz Rusije, iako je Putin priznao da ne razume zašto je to uradio pošto nije imao krivični postupak. Bar ne za sada.

Zatim je, pokušavajući da se duhovito vrati na komentar američkog državnog sekretara Entonija Blinkena da je za mir u Ukrajini potrebno „dvoje kao za tango“, Putin rekao da će zapravo svi biti primorani da umesto njih izvode barinju, tradicionalni ruski narodni ples.

Pošto ove primedbe prevazilaze opšti nivo živosti koji Putin obično nudi svojoj publici, neki posmatrači su se izrazili zabrinutost.

Da li je zdrav? Da li je i dalje sposoban da obavlja svoje službene dužnosti?

Ako nije, vredi zapamtiti da ruski ustav još uvek postoji i da sadrži klauzulu za upravo takvu mogućnost.

Iako verujem da je Putin nesposoban već neko vreme, čini se da je njegovo zdravlje sasvim dobro.

U stvari, verovatno će nas sve nadživeti.

Ono što se desilo jeste da je Putin prestao da se suzdržava i da je počeo da razmišlja naglas.

Maska je skinuta, ali šta je izazvalo njen pad?

Postoje tri glavne mogućnosti.

Prvo je da on doživljava degeneraciju ličnosti u vezi sa godinama sa psihopatskom akcentuacijom, što rezultira opadanjem samokontrole.

Druga opcija je da je jednostavno prestao da brine šta neko misli: ja ću reći šta želim, a vi ćete mi svejedno aplaudirati zbog toga.

Na kraju krajeva, kmetovi služe samo jednoj svrsi.

Treća mogućnost jeste krhki stisak stvarnosti koji je prouzrokovan stalnim tokom laskanja u kombinaciji sa potpunom usamljenošću njegovog postojanja što je rezultiralo dubokom zabludom.

U svakom slučaju, njegovi komentari nisu imali za cilj da manipulišu Rusima – on zapravo veruje u sve što kaže, što je mnogo gore.

Dok smo zauzeti pokušavajući da shvatimo šta se krije iza njegovih gnomskih izjava, ispostavilo se da je to samo Putinovo pravo ja.

Putin je jednom pokazao daleko bolju samokontrolu, a i onda kad nije mogao je da razmisli o svom ponašanju nakon toga.

Kada je 1999. izneo svoj zloglasni komentar o čečenskim teroristima, obećavajući da će ih „zbrisati u pomoćnoj kući“, to je bio njegov lični doprinos političkom diskursu, a ne rad njegovog tima za pisanje govora.

Kada je gruba fraza iskliznula iz Putinovih usta tokom njegove prve predsedničke kampanje, jedna osoba sa njim u to vreme mi je kasnije rekla da je Putin bio besan na sebe, siguran da će njegova kampanja propasti jer budući predsednik ne može da izgovori takve stvari.

Međutim, sasvim slučajno se ispostavilo da je to upravo ono što je ruska javnost želela da čuje nakon što je višegodišnji čečenski terorizam prošao nekažnjeno.

Putin je nehotice naleteo na rusku nacionalnu ideju: radićemo šta hoćemo i zajebaćemo sve ostale.

Na mnogo načina, ovo je postala njegova ideologija.

Putinova očajnička potreba da se dopadne često ga je navela da donosi loše odluke.

Kada je 2012. poleteo u nebo motorizovanim zmajem da predvodi jato ugroženih sibirskih ždralova na njihovoj migracionoj ruti, zabavljen i zbunjen svet je posmatrao, pitajući se šta šef nuklearne sile radi leteći okolo sa pticama.

Činjenica je da je Putin iskreno verovao da će mu se diviti zbog ovog poduhvata i nije ni slutio da će biti ismejan ukazuje na to koliko je on pre više od jedne decenije već bio udaljen od javnog mnjenja.

Da nije imao ko da ga upozori: „Ako hoćeš da letiš, leti. Samo nemojte to da emitujete na televiziji, nemojte se sramotiti“, simptomatično je za njegovu izolaciju od javnog mnjenja.

Putinovi nekada česti PR trikovi postali su, naravno, legendarni – bilo da je otkrivao drevne amfore na morskom dnu koje su bile opremljene muzejskim etiketama, ili hvatao štuke veličine ljudskog bića – sve vreme iskreno verujući da mu se dive, a ne da mu se rugaju.

Kako je Rusija počela da se priprema za svoju invaziju na Ukrajinu, stvari su se, naravno, pogoršale.

Bezazlene izjave o vetroturbinama koje izazivaju masovno umiranje crva zamenile su priče o zločinima koje su počinili „ukrajinski nacisti“, kako je Lenjin izmislio nepostojeću državu koja se zove Ukrajina, zlonamerne namere NATO-a prema Rusiji i zapanjujuće dostignuće njegove vojske u uništavanju više ukrajinskih tenkova nego što je Ukrajina ikada posedovala.

Najgore u svemu je bilo to što je verovao svakoj laži.

U međuvremenu, njegov očigledan prezir prema Zelenskom i ukrajinskoj državnosti doveo je Putina do uverenja da bi ruske snage mogle da zauzmu Kijev za tri dana, te da Ukrajinci neće pružiti otpor.

Bog samo zna šta je čitao dok je bio zatvoren u svom džinovskom sterilizovanom kovčegu tokom pandemije ili kakve primitivne ideje o Rusima i Ukrajincima mu je utuvilo nekoliko ljudi s kojima je tada razgovarao, poput ultradesničarskog, ultranacionalističkog filozofa Aleksandra Dugina.

Homoseksualnost je još jedna omiljena tema za Putina, čiji je pogled na svet u osnovi zasnovan na njegovom iskrenom uverenju da je jedina važeća zajednica između muškarca i žene.

Zašto mu je to toliko važno?

To može biti svedeno na lična pitanja, ili jednostavno može biti funkcija fašističke potrebe da reguliše seks, diktature koje teže veoma uskom razumevanju seksualnosti.

Igrom slučaja, neretko se ispostavlja da su Putinovi neprijatelji homoseksualci!

Ponavljam, ovo je njegovo iskreno uverenje i nešto je jasno na delu kada je rekao da je dobro za Rusiju što su antiratni umetnici napustili zemlju, jer su promovisali „netradicionalne vrednosti“, koristeći omiljeni eufemizam Kremlja za homoseksualnost.

Njegov antisemitizam je možda verovanje kome je trebalo najduže da se potpuno otkrije, ali taj kostur nije mogao zauvek da ostane u ormanu.

A kada se i to pojavilo, bilo je kao potop koji je izlio iz njegovih ministara i propagandista.

Putinova tvrdnja da je Zelenskog „imenovao Zapad“ najistaknutija je po onome što otkriva njegovo razumevanje demokratije – ideja da predsednike bira biračko telo za njega je očigledno nedokučiva.

Ova kombinacija homofobije, antisemitizma, seksizma, etnocentrizma, teorija zavere i prezira prema svima koji se refleksno ne kolebaju pred autoritetom mogla bi dobiti bilo koji broj naučnih imena.

Ja lično to nazivam pokvarenim ljudskim bićem.

Svakog dana ponovo zavirujemo u mračni i prilično užasan svet Vladimira Putina koji nema skoro ništa zajedničko sa stvarnošću, ali Putin nije ništa mudriji.

Nosio svoju masku ili ne, on nastavlja da donosi odluke i naređuje dok traje rat, zaključuje Gozman.