Ruski opozicionar Leonid Gozman: Putin živi u stalnom strahu, kladim se da spava u panciru

Konferencije za štampu (dok ih je bilo) sa novinarima koji su sedeli tri autobuske stanice daleko od sagovornika, beskrajno dugački stolovi, novogodišnje obraćanje sa kamenim vojnicima u pozadini – zli jezici kažu da je snimak montiran i da je predsednik zapravo stajao tamo sam.

Sve je manje događaja koji uključuju vođu: možda je, kao što bi naučna fantastika sugerisala, on već u svemiru i odatle razgovara sa svojim podanicima?, ukazuje ruski opozicionar Leonid Gozman u kolumni za Novaja Gazeta Evropa.

Apogej ovakvog ponašanja se desio na Božić. Sam u praznoj katedrali sa izrazom koji više odgovara sahrani.

Nije se uvek ovako ponašao.

Nije uvek pio iz svoje posebne šolje na međunarodnim manifestacijama (što mu je bilo dozvoljeno, koliko god je sada teško poverovati), ili se pretvorio u parodiju jeseni patrijarha i sto godina samoće sa prazninom oko sebe.

Niti je reč „bunker“ u našem političkom rečniku – osim kada se misli na Hitlera, sa kojim je, slučajno, nekada bilo prilično dozvoljeno porediti Staljina.

Moguće je, naravno, reći da je poludeo.

Postoje dva razloga za ovo bizarno ponašanje. Prvi je, očigledno, strah.

Agenti KGB-a su, po pravilu, kukavice.

Nije potrebno mnogo hrabrosti da se šutne vezan čovek ili vežbaju drugi grozni podvizi po kojima je KGB poznat.

Naravno, među njima ima svakakvih ljudi.

Putin je trenirao džudo, na primer – mislim da to zahteva određenu hrabrost, pošto njegovi sparing partneri nisu uvek bili namešteni.

Ali to je bilo davno, a sada je izgleda dosta nazadovao u tom pogledu.

Lideri bilo koje zemlje imaju sigurnost – ne treba potcenjivati opasnosti koje predstavljaju radikali ili kriminalno neukusni. Ali niko drugi se ne ponaša kao Putin.

Ne poredim ga čak ni sa Zelenskim, jer je to van svakog poređenja, već sa običnim vođama u vreme mira.

Imao sam priliku da budem prisutan na sastanku koji je nekoliko Rusa imalo sa predsednikom Obamom tokom njegove posete Moskvi.

Naravno, morali smo da prođemo kroz detektor metala, ali nismo bili pretresani i čak smo mogli da zadržimo mobilne telefone.

Takođe sam video Obaminu kolonu vozila u Vašingtonu – auto napred, auto pozadi, i policajce kako zatvaraju put samo 30 sekundi pre nego što prođe.

Avaj, vremena kada bi se kraljevi i predsednici zaustavili na crvenom svetlu su nestala, ali niko ne dolazi do tačke ludila, osim ruskog lidera.

Jedne večeri, pre 2014. i aneksije Krima, vozio sam se velikom avenijom u Moskvi.

Odjednom su se pojavili automobili sa treperećim svetlima: „Stanite odmah! Posle 15 minuta čekanja, ogromna kolona vozila je zumiranu pored neverovatne brzine – to je mogao biti samo Putin (svi ostali zvaničnici su imali jednostavnije kolone vozila; ne tako oskudne kao one „propalice Obame“, već oko pet puta kraće od one kod Vođi).

Prošli su pored, i posle još 15 minuta, dozvoljeno nam je da nastavimo svojim putem.

Posle desetak minuta, ponovo svetla koja trepere, komanda da se zaustavimo, još 15 minuta čekanja, i još jedna ogromna kolona vozila. Tipično!

Živi u stalnom strahu za svoj život.

Boji se da se ne zarazi, da ga ne upucaju čak i njegovi čuvari, i kladim se da čak spava u pancirnom prsluku.

Putin verovatno govori sebi da su te mere bezbednosti neophodne jer će sve nestati bez njega?

Taj strah je, međutim, nešto što Putin treba da objasni sebi.

Razlog za takvo ponašanje, mislim, je taj što on razume ili oseća da čini zlo.

Da ubija ljude, uništava svoju zemlju, osuđuje sugrađane na siromaštvo; da ako ga neko voli to su oni koji su ga videli samo na televiziji i koji nisu u stanju da analiziraju aktuelna dešavanja.

Oni čiji im status daje šansu da budu u jednoj sobi sa njim nemaju zbog čega da ga vole.

Mnogi od njih, razumevajući stvarno stanje stvari i posledice njegovih odluka za sebe i svoje porodice, jednostavno ga mrze.

Oni nikada neće preduzeti akciju protiv njega, ali on se ipak plaši.

Čak je otkazao novogodišnji prijem.

Na božićnoj službi slušao je sveštenika koji je bio u karantinu dve nedelje i verovatno je takođe službenik službe bezbednosti.

Postoji, međutim, još jedan razlog za ovu vidljivu usamljenost.

Izgleda da je počeo da veruje da ima neku vrstu božanske suštine, čineći jedinog dostojnog sagovornika za njega samog Gospoda.

Sa visine na kojoj Vladimir Putin vidi sebe, verovatno ne postoji primetna razlika između globalnih lidera koji su izgradili front protiv njega, njegovih plemenitih bojara – formalno, najviših velikodostojnika Imperije, ali u stvarnosti, beznačajnih kukavica koje se plaše da ga pogledaju na pogrešan način, i običnih građana svoje zemlje koje je učinio nemoćnim da bilo šta promene.

Da je ovaj čovek, koji se plaši svake buke i veruje u sopstveno božanstvo, običan penzionisani oficir, on bi bio problem samo za njegovu porodicu.

Ali on je problem za celo čovečanstvo.