Ruski opozicionar Leonid Gozman: Putinove konferencije odavno niko ne gleda, Rusija je starica umorna od života

Putin je stvorio fašističku državu, ali umorni stari ljudi, bez obzira na biološko doba, koji čine ovu zemlju, ne žele parade, osvajanja ili misije.

Vlast o tome priča, a narodu je dosadno.

Ne smeta mu, naravno – a zašto?

Skreće pogled i čeka trenutak kada će se moći razići.

Baš kao u sovjetsko vreme.

Ova žena (pim. prev. država Rusija) je nekada bila mlada, pravila planove, nadala se uspehu.

Volela je, uključujući Putina, ali je volela pre mnogo godina, sada je sve prošlost.

Ova zemlja je imala i indijsko leto (period suvog i toplog vremena pre jeseni).

Zima 2014. – Olimpijske igre u Sočiju i pripajanje Krima.

Ali i to je odavno prošlo.

Od Olimpijade nije ostalo ništa, čak su i skandali sa urinom izbačeni iz sećanja kasnijim događajima, od Krima je ostao samo gnev za ceo svet, a radost nestala.

Bombardovanje Belgoroda, na primer, ostavlja ravnodušnim stanovnike Tjumena.

To se već dešavalo mnogo puta tokom regionalnih katastrofa i prevrata.

Kada su, na primer, pratili dešavanja u Habarovsku, to je bio kockarski, sportski interes – kao fudbalska utakmica.

Ali nije bilo simpatija za Habarovčane.

U tom smislu, ovo nije država (shvaćena kao velika porodica), već teritorija.

U ovoj zemlji nema osećaja MI.

I pod bombama, ova zemlja će se skrivati u skloništima, proklinjati Banderu, Putina i Bajdena.

Ostale teritorije neće mariti.

Neće biti „Ustani, ogromna zemljo“ u masovnim razmerama.

Država nije samo atomizovana, već i podeljena na slojeve i klase koje se međusobno odbijaju.

Takvog odvajanja, takvog odbacivanja „stranca“ unutar sopstvenog naroda nije bilo još od vremena građanskog rata.

A elita se generalno doživljava kao nešto neprijateljsko.

Da su dronovi eksplodirali kod Rubljovke i Novo-Ogarjeva, gde su, izgleda, leteli, drugima bi bilo drago.

Ova država, kao veoma stara osoba, nema budućnost, nije u stanju da o njoj razmišlja.

Postoji samo prošlost.

I, kao nesrećna starica, zemlja svoju prošlost ne doživljava kao uspešnu.

Ne gleda sa ponosom na plodove svog truda, na delo svojih ruku, ne govori sebi da nije živela džabe.

Ova zemlja, kao starac pogođen globalnim skepticizmom, nema heroja.

Ništa je ne oduševljava i ne nadahnjuje, iza svih dela, čak i najplemenitijih, ona vidi samo sebičan interes.

A novac koji se skupi za političke zatvorenike biće pokraden.

Ali nema heroja ni sa „državne” strane.

TV pokušava da ih izmisli.

Ova zemlja više nije u stanju da pokrene novu.

Nju ne zanimaju ni nacionalni projekti koji su zamrli, ni prodori, ni uspon Severa ili Dalekog istoka, ni novi gradovi koje je Šojgu obećao u Sibiru.

Ona želi da živi od svoje ušteđevine i brine se samo da joj je ne oduzmu.

Ogromna većina stanovništva je u samopercepciji penzionera, čak i relativno mladih i radno aktivnih ljudi.

Ova država ne želi ono što država radi u njeno ime.

Nju ne zanimaju Putinove zabrane, ne zanimaju je razapeti dečak i biološke laboratorije osmišljene da Ruskinje budu sterilne.

Sve ovo ostaje bez odgovora.

Percipira se kao beli šum, gospodska zabava.

Banderovi zločini, o kojima priča televizija, čak ni ne golicaju živce, ne postaju predmet rasprave u sopstvenom krugu.

Pogledali smo i otišli ​​na spavanje.

Ova zemlja ne želi imperiju.

Ruska imperijalna svest je mit; za razliku, naravno, od imperijalne politike države.

Takozvani imperijalni bolovi nastali su tek sredinom 2000-ih, a kada je imperija propala početkom devedesetih, nisu postojali.

I nije bilo nijedne akcije – a akcije su tada bile legalne i sigurne, neću da izlazim sa zahtevom da se to desi.

Da se, na primer, Litvanija ili Azerbejdžan vrate na silu pod ruku ruskog cara.

Ljudima to nije trebalo.

Zapravo, većina stanovništva ove zemlje takođe nema nacionalnu solidarnost.

Kao što u Tjumenu nema simpatija prema Belgorodu, u Rusiji nije bilo simpatija prema sunarodnicima u Turkmenistanu i drugim mestima gde su bili zaista potlačeni.

Takođe nije bilo zahteva da država nekako zaštiti ruski narod koji je pao pod vlast srednjovekovnih feudalaca.

Ova država nema lidera – postoje upravnici.

Vođa izaziva ako ne ljubav, onda interesovanje.

Njegove reči su važne.

Ruzveltove radio poruke slušalo je šezdeset miliona od sto dvadeset miliona tadašnje Amerike.

A Putinove konferencije za novinare i direktne linije odavno niko ne gleda, osim onih koji bi trebalo da budu dežurni.

A država nema identifikaciju sa predsednikom.

Niko, osim, ​​naravno, „stručnjaka“ televizije za epilepsiju, nije se osetio uvređenim nalogom za njegovo hapšenje – samo ravnodušnost, a ponekad i likovanje.

A kada je Dmitrij Peskov objavio da je napad dronom na Kremlj pokušaj atentata na Putina, niko se nije uzbudio.

Ova zemlja, kao što je to često slučaj kod starih ljudi, ima veoma nisko samopoštovanje.

Ona veruje da joj je sloboda kontraindikovana, smatra da prema njoj treba postupati grubo, poput Petra Velikog ili Staljina, slaže se da ni sada ni u prošlosti nije bila u stanju da proizvede bilo šta konkurentno (mada tu nesposobnost sebi rado kompenzuje svojom duhovnošću).

Ali ova zemlja je počela da veruje – a to je veoma ozbiljno i sa strašnim posledicama – da je svi mrze i da žele da umre.

U kontekstu ovakvog stava, lako je prihvatila da ju je napao NATO, a da smo ih „mi“ bukvalno za nekoliko sati ispred njih.

Ali sve je to i tromo, bez entuzijazma, bez energije.

Država više nema ni snage ni volje da odgovori na stvarne ili izmišljene pretnje.