Ruski opozicionar Leonid Gozman sumira proteklu godinu: „Rusija se razbolela, a bolest je, nažalost, neizlečiva“

U članku za Novaja Gazeta Evropa pod naslovom „Rusijo, razbolela si se“, Gozman ukazuje da se prvo razbolela vlada.

Na primer, kada su impulsivno uveli „kontra-sankcije“ u želji da naškode Zapadu, nisu uzeli u obzir činjenicu da je celokupan obim poljoprivredne prodaje u Rusiji manji od jednog procenta trgovinskog prometa EU.

„Kontrasankcije“ nisu mogle da ostvare cilj zato što Evropa nije uređena onako kako se činilo našim nadređenima. Kao rezultat toga, pojedinačne firme i proizvođači su patili, ali ne i Zapad u celini.

O istoj slici Zapada dokaz su stalne nade da će deo biznisa nezadovoljan podrškom Ukrajini moći da primora vlade svojih zemalja da promene svoju politiku.

Ruski lideri, smatra Gozman, ne razumeju da čak ni veoma bogati biznismeni u Evropi ili Sjedinjenim Državama ne otvaraju vrata nogom ka kancelarijama političkih lidera. Ali da bi razumeo ovo, moraš da želiš da razumeš. Oni to ne žele.

Granica neadekvatnosti je ovaj rat. Na kraju su verovali da se Ukrajinci neće boriti, prodavaće oružje našoj sopstvenoj vojsci i dočekaće ruske vojnike sa cvećem.

Parade su im generalno najvažnije. I uzgred, verovatno sada veruju da se Evropa smrzava.

Navodno, slika sopstvene zemlje među vlastima i, pre svega, samog Putina je daleko od realnosti koliko i ideje o spoljnom svetu.

Brojne greške u govorima prvih osoba, koje im izgleda uopšte ne smetaju, sugerišu da im je slika koja se razvila u njihovim glavama važnija od onoga što se zaista dešava. To nisu problemi sa pamćenjem – ovo je simptom mnogo ozbiljnije patologije: ignorisanje stvarnosti kao takve, zamena sopstvenim idejama o tome.

Oni ne samo da ne razumeju, ili bolje rečeno, ne žele da razumeju svet oko sebe, već takođe ne žele (nisu u stanju?) da uđu u dijalog sa svetom. Kao odgovor na brojne optužbe na račun Rusije naša vlada nikada ne nastoji nikoga da ubedi.

„Svi lažu“, i to je u redu. Poenta je, verujem, ne samo da su svi oni u inostranstvu nitkovi i rusofobi, koji ne mogu da se ubede ni u šta. Što je još važnije, zvanična Rusija se oseća potpuno (civilizacijski?) sama.

Ne trebaju im povratne informacije – i od koga, tačno? Oni procenjuju sopstvena dostignuća bez pribegavanja spoljnoj proceni.

Tako je, u jednom trenutku, CSTO (Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti), to jest sama Ruska Federacija, objavila rusku pobedu u Siriji; Mišljenje SAD je, na primer, nebitno.

Sudeći po izveštajima Ministarstva odbrane, ruske trupe su uništile svo osoblje Oružanih snaga Ukrajine petnaest puta, a Margarita Simonjan, glavna urednica Raša Tudej, je nedavno obradovala građane izjavom da smo zauzeli Kijev u prvoj nedelji rata.

Na isti način, samo životom u potpuno iluzornom svetu, može se objasniti periodično informisanje sopstvenog naroda o tome kako njihovi prihodi rastu i uopšte koliko dobro žive.

I anegdotalna odluka o „olimpijskom šampionu na teritoriji Ruske Federacije“. Oni više ne razlikuju stvarnost od kompjuterske igre: Putin, pokazujući crtaće o čudesnom oružju, verovatno je verovao u njegovo postojanje.

Sve više liči na to da je Severna Koreja najavila pobedu na Svetskom prvenstvu na kojem njena reprezentacija nije učestvovala.

U njihovom svetu fantazije, osnova za davanje ruskih pasoša stanovnicima DPR-LPR bila je da oni „misle na ruskom“ i da imaju „rusku dušu“. A rat se vodi za oslobađanje ruskog naroda od ugnjetavanja Ukro-nacista – činjenica da ti isti ruski narodi nisu tražili oslobođenje i kao deo Oružanih snaga Ukrajine sa oružjem u rukama brane Ukrajinu nije bitna.

Slika koja se razvila u glavama vlasti ne zahteva proveru i dovoljna je za donošenje bilo kakvih, najstrašnijih odluka.

U pokušaju da se shvate uzroci ove neadekvatnosti, odmah je primamljivo govoriti o intelektualnim deficitima. Za sve su, kažu, krivi niska inteligencija i loše ili specifično obrazovanje i stručno usavršavanje.

KGB škole – a odatle imamo sve prve u vlasti – nisu fokusirane na reprodukciju intelektualaca, a uspeh tamo zahteva vrlo specifičan imidž sveta.

Međutim, objašnjenje „svi su oni idioti“ je previše univerzalno i arogantno. Štaviše, očigledno je da su veoma inteligentni ljudi do sada ostali „tamo“, što ih ne sprečava da se ponašaju onako kako se ponašaju.

Ponašanje ruskih vlasti i slika sveta koji stoji iza njih podsećaju na nekoliko mentalnih bolesti odjednom, ali teško da se to može svesti na jednu specifičnu nosologiju.

Očigledno je, međutim, da govorimo o veoma dubokim i slučajnim prekršajima u odnosima sa svetom, nemogućnosti da se osećamo prijatno u njemu i, kao rezultat toga, o izgradnji neprobojne psihološke odbrane.

Život unutar iluzija, gde traumatični efekat stvarnosti ne prodire, karakterističan je, na primer, za osobe sa psihozom, teškim neurozama, sa zavisnošću od psihoaktivnih supstanci.

Međutim, odlazak čitave generacije političara u svet iluzija govori o patogenim razvojima, koji se ne zasnivaju na fiziologiji, već na nemogućnosti prevazilaženja životnih problema.

Sudeći po Putinovim sećanjima na njegovo detinjstvo – i njegova neadekvatnost ima najveći destruktivni uticaj na zemlju i svet – živeo je u marginalnom okruženju (grad je bio prilično prosperitetan – ja sam lično odrastao tamo u isto vreme i u istoj oblasti kao i Putin – ulica Sankt Peterburga koju je veličao, koja ga je navodno naučila da prvi pobedi, nije bila ništa drugo do nisko-statusna enklava) koje je pomešao sa celim svetom.

Bilo je moguće pobeći, ali samo ulaskom u drugu, takođe zatvorenu sredinu – svet KGB-a. I tamo, karijera nije uspela. Onda, naravno, fantastičan uspon i kraljevski presto.

Ali osećaj neuspeha koji osoba nosi u sebi – nije dobio ono što je želeo. Zapad ga nije uzeo za sebe. Obrazovani prosperitetni narod su njegovi neprijatelji. On ne može da se identifikuje sa demonstrantima. Sramni porazi na bojnom polju su ga predstavili ne kao vođa supersile, već kao patološkog lažova i gubitnika.

A onda su se ljudi razboleli. Naravno, bili su otrovani propagandom, bili su navučeni na drogu.

Do početka Putinove vladavine, nacionalno samopoštovanje je bilo prilično nisko.

U vreme propasti Imperije, samo oni koje je sudbina donela u nove nezavisne zemlje i čiji su životi počeli drastično da se menjaju zbog politike novih vlasti su počeli da doživljavaju Rusiju ne kao naprednu državu, zastavu celog čovečanstva, već kao prilično zaostalu zemlju, koja je suočena sa zadatkom da sustigne Evropu, koja mora da napusti mesijanski osećaj za sebe, i tako dalje.

Iskorišćavajući dominaciju monopola u medijima, vlast je počela da nudi drugačiji, istovremeno prosperitetniji i izuzetno opasniji koncept. Mi smo najbolji (duhovni, ljubazni, čuvari istinskog hrišćanstva i porodičnih vrednosti). Stoga nam svi zavide. Ali mi smo jaki i pobedićemo sve.

Takva slika sveta bila je izuzetno korisna vlastima: za sve neuspehe je okrivila intrige neprijatelja. Nusproizvod je bio povećanje nacionalnog samopoštovanja – najbolji smo do sada, još uvek nismo rasa majstora, ali hromozom je već poseban.

Odlazak u iluziji ne može biti delimičan: ako vas nije briga za stvarnost, onda postoje borbeni komarci, Amerikanci koji nas mrze, Zelenski koji je zavisnik od droge… Napred je ravna Zemlja koja stoji na tri kita.

U okvirima takvog pogleda na svet, više nije iznenađujuće da mnogi naši sugrađani veruju da su nas sami Ukrajinci napali, sami bombardovali Mariupolj i organizovali masakr u Buči.

Ovakav stav je psihički udoban. Ovo je situacija zavisnika koji ne voli svet oko sebe i svoje mesto u njemu, ali se sve popravlja dozom. Istina, onda je potreban još jedan, ovaj put, pa još jedan, i pred nama je samo neizbežna i bolna smrt. Ali kakav zavisnik to razume, naročito kada je lek — televizor — dostupan svakog trenutka?

Izlečivo je. Postoji samo jedna poteškoća: da bi bio izlečen, pacijent to mora da želi! On mora da shvati da nešto nije u redu sa njim, mora da shvati katastrofalnost – za sebe i za druge – da nastavi da živi u okvirima veštačke stvarnosti. Tek tada postoji šansa.

Bolest naše vlade i našeg društva je užasna ne svojom dubinom i neizlečivošću, već činjenicom da je i vlastima i ljudima sasvim udobno unutar bolesti. Ali takvi slučajevi, avaj, nisu izlečivi.