Foto: EPA-EFE/MICHAEL KLIMENTYEV Ruski predsednik Vladimir Putin borio se da održi kontrolu nad verskim radikalima i drugim agresivnim zagovornicima svog rata protiv Ukrajine, iako se njegova politička ideologija i pogled na svet bitno ne razlikuju od njihovih, ukazuje Ksenija Kirilova, ruska novinarka, u analizi za Džejmstaun fondaciju.
Nasuprot tome, ti isti radikali, prepoznajući oslanjanje Kremlja na njihove ideje, zahtevaju više od Moskve i sve više se angažuju u naporima da promovišu svoju agendu u zemlji i inostranstvu.
Njihove akcije su ponekad direktno u suprotnosti sa interesima Kremlja i njegovih saveznika.
Teoretičari zavere i radikali su, ukazuje Kirilova, povremeno u prošlosti izmicali kontroli Kremlja.
Oni su se povremeno bunili protiv stavova Putinovog režima.
Kao primer navodi period s početka pandemije kovida 19 kada je zvanična ruska propaganda prihvatila neke od najekstremnijih teorija zavere, koje su značajno pojačale uticaj radikalnih frakcija.
Ovo je kasnije predstavljalo značajne izazove u spovođenju vakcinacije u samoj Rusiji.
Zvanično su emitovane teorije koje sugerišu da su pandemiju namerno pokrenule „globalne elite“.
Druge zavere su prikazivale vakcine protiv kovida kao ništa drugo do sredstvo za „mikročipovcanje“ ljudi, a primenio ih je Bil Gejts kako bi kontrolisao čovečanstvo i smanjio globalnu populaciju.
Izjave o britanskom ili američkom poreklu virusa takođe su širili ruski državni mediji.
Prirodna posledica takve propagande je široko rasprostranjeno nepoverenje u zvaničnu politiku među značajnim segmentom ruskog stanovništva, navodi Kirilova.
Najznačajniji primer „radikalnog ustanka“ tokom pandemije bilo je preuzimanje Srednjouralskog manastira od strane jeromonaha Sergeja (Romanova), poznatog protivnika vladinih mera.
Romanov se otvoreno suprotstavio i svetovnim i crkvenim zvaničnicima, čak je pozvao Putina da se povuče. Istaknuti ruski teolog Andrej Desnicki opisao je stavove Romanova kao „pobunu vaskrslog srednjeg veka“.
Čak i pre svoje potpune agresije na Ukrajinu, Kremlj nije mogao da priušti da se distancira od domaćih radikalnih grupa.
Moskva je koristila fanatične propovednike za propagiranje antizapadnih teorija zavere i angažovala te pojedince da održavaju kontakte sa radikalnim proruskim grupama u inostranstvu.
Ove grupe su uspele da destabilizuju one države koje se tradicionalno smatraju neprijateljskim Putinovom režimu i, paradoksalno, one zemlje koje Rusija obično smatra saveznicima.
Na primer, Srbija, blisko povezana sa Moskvom istorijskim i ekonomskim vezama, već dugi niz godina prati prijateljske odnose sa Rusijom.
Ruski konzervativni krugovi, međutim, otvoreno su održavali odnose sa srpskim radikalima koji su kritični prema predstavnicima svoje zemlje zbog, kako ih opisuju, „preteranog liberalizma“.
Ruski radikali se obično oslanjaju na takva osećanja kako bi uticali na zvanične poruke.
U slučaju Srbije, ruski veb-sajtovi sa entuzijazmom su objavljivali članke srpskih autora koji kritikuju predsednika Aleksandra Vučića zbog njegovog odstupanja od tradicionalnih srpskih vrednosti i njegove percipirane „izdaje Kosova“, ističe Kirilova.
Srpski političari koji sebe smatraju „prijateljima Rusije“ otvoreno su izjavili da im je cilj „borba protiv prozapadnih režima“, od kojih je jedan primer Vučićev režim.
Kada je rat počeo, činilo se da je Kremlj pojačao podršku Vučiću.
Srbija je jedina evropska država koja nije uvela sankcije Rusiji dok su ruski poslanici otvoreno isticali da Moskva ne može sebi dozvoliti da izgubi takvog saveznika.
Radikalne grupe u Rusiji su, međutim, naizgled zanemarile apele svoje vlade.
Na primer, Vagner grupa je sprovela aktivno regrutovanje Srba za borbu u Ukrajini, a Vučić je najoštrije osudio takvu praksu.
U međuvremenu, istaknuti ruski mediji nastavili su da citiraju srpske političke analitičare koji su Vučića označili kao izdajnika zbog njegovog „prozapadnog stava“.
Ovi analitičari su insistirali da „životi Srba direktno zavise od uspeha Rusije u Ukrajini“.
Takvi narativi malo doprinose jačanju bilateralnih odnosa Rusije sa Srbijom i drugima.
Čini se da su tokom godina radikalni elementi u Rusiji uspostavili sistem „paralelne diplomatije“, u kojem održavaju odnose sa istomišljenicima, ne obraćajući mnogo pažnje na interese Kremlja.
Većina ruskih pravoslavnih radikala nije se otvoreno pobunila protiv Kremlja, sa značajnim izuzecima ruskog propagandiste Igora Girkina (Strelkova) i pokojnog Jevgenija Prigožina.
Kako se rat odugovlači, pravoslavni radikali su značajno ojačali svoje pozicije i učinili svoje zahteve globalnijim.
Oni otvoreno proglašavaju da je primarni cilj rata „stvaranje Carstva Božijeg u određenoj zemlji“ i da je Bog „inspirisao Putina da pokrene rat“.
Mnogi stručnjaci ističu da Putin ne može da odustane od podrške radikalnim patriotama usred rata koji je u toku.
Kremlj će verovatno morati da učini dalje ustupke ovim radikalnim krilima u potrazi za „Kraljevstvom Božijim“, bilo da to uključuje zabranu abortusa ili distanciranje od sistemskih liberala.
Takvi ustupci će verovatno dovesti do značajnog nezadovoljstva među ruskim stanovništvom, koje, prema prokremljskim sociolozima, sve više dovodi u pitanje i kritikuje razloge Moskve za rat.
Široko rasprostranjeno socijalno nezadovoljstvo bi sve samo ne osudilo Putinove ratne napore, zaključuje Kirilova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
