„Ruski rat protiv Ukrajine je zločin agresije, pretnja čovečanstvu“: Da li je tranziciona pravda moguća posle Putina?

Natalija Sekretareva, šefica pravne službe Centra za zaštitu ljudskih prava „Memorijal“ i Stanislav Dmitrijevski, istoričar, aktivista za ljudska prava, koautori su knjige „Između osvete i zaborava: Koncept tranzicione pravde za Rusiju“ u razgovoru za Radio Svoboda govore o „tranzicionoj pravdi“, da li je moguća u budućoj Rusiji, ko će je sprovesti te koji će biti obim lustracije.

Dimitrijevski smatra da je cilj svake sledeće vlade građanski mir, a tranziciona pravda je kombinacija pravde i mira.

On navodi da je Antonio Kasese, međunarodni pravnik i prvi predsednik Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, rekao da su i osveta i zaborav jednako opasni za društvo.

A zaborav, nasuprot narodnom verovanju, ne donosi građanski mir. Pre ili kasnije, kaže, taj balon u vidu zaborava ili potiskivanja se probije u vidu nekog drugog nasilja, ili jednostavno zatruje ceo državni i društveni organizam, što može dovesti do bilo kojih drugih deformacija, na primer, do oživljavanja diktature.

Primer, kaže Dimitrijveski, postsovjetske Rusije pokazuje da je odbacivanje tranzicione pravde dovelo do oživljavanja autoritarnih i totalitarnih tendencija, do progona disidenata, do političke represije i do onoga o čemu mnogi nisu mogli ni da pomisle pre godinu dana: oslobađanja agresivnog rata.

Stoga, ako želimo da izađemo iz ove ruske kolotečine, onda je alternativa samo pravda.

Na pitanje koji su ciljevi tranzicione pravde Natalija Sekretareva odgovara da u međunarodnom krivičnom pravosuđu postoji takva rečenica – „nema mira bez pravde“.

“Ovde jedna stvar podrazumeva drugo – to je utvrđivanje prava žrtava, i naknada, i krivično gonjenje počinilaca, i, moguće, lustracija, i prilično mnogo različitih mera”.

Dmitrijevski naglašava da tranziciona pravda stvara neka tela kao što su nacionalne institucije sećanja, kao što je kancelarija za dokumentaciju Štazija u Nemačkoj, koja nemaju rok trajanja.

Ovo je, smatra, depozit koji čuva dokumente vezane za istoriju represije, i omogućava, s jedne strane, da sačuva istorijsko pamćenje i prenese ga budućim generacijama, a sa druge strane, da sprovodi krivično gonjenje i podržava procese lustracije, ako je potrebno.

“Period tranzicije može biti drugačiji – pet, sedam, deset godina, ako govorimo o radu međunarodnih tribunala. Za bivšu Jugoslaviju i Ruandu ovo je još duži period. Međutim, postoji nasleđe ovog procesa tranzicione pravde koji nema vremensko ograničenje”, navodi on.

U slučaju tranzicione pravde posle Putina, sa koje tačke treba računati te zločine: od ’99, ili se vratiti zločinima devedesetih, i Jeljcinovom režimu, i prvom ratu u Čečeniji, ili kopati po SSSR-u, Dmitrijevski smatra da sve dok postoji potreba za pravdom, sve dok postoje zločini počinjeni uz učešće vlasti i nisu dobili odgovarajuću pravnu procenu, sve dok postoji interesovanje žrtava u istrazi tih zločina, oni treba da budu istraženi.

“Jasno je, na primer, da, prema sovjetskom periodu, i kriminalci i žrtve više nisu živi, ali postoji interesovanje za vraćanje dobrog imena, kao odštete, restitucije, tako da pokrivamo sovjetski period.

Što se tiče aktuelnog trenutka, ovde je, naravno, fokus na Putinovom dolasku na vlast. Međutim, ratni zločini počinjeni u kontekstu prvog oružanog sukoba u Čečeniji takođe nisu istraženi“.

Gde treba da se da se sudi unutar Rusije, ili Međunarodni tribunal, Sekretareva upućuje da Međunarodni krivični sud već ima nadležnost za prekršaje koji su se dogodili na teritoriji Ukrajine.

“Međutim, ako unutar zemlje ne postoji politička volja, onda neće biti moguće efikasno osuditi na bilo koji način, čak i ako se stvori tribunal za Rusiju. Nijedan međunarodni mehanizam neće moći da uradi toliko posla. Bez napora na nacionalnom nivou i želje da se ti zločini kazne, u Rusiji neće biti ničega”.

Ruski TV propagandisti Solovjov, Skabejeva, Kiselev, Simonjan – po svim međunarodnim normama, moraju biti odgovorni, navodi Sekretareva.

„Ono što oni rade je bar pozivanje na genocide”. Dodaje da čak i Ruski krivični zakon dozvoljava krivično gonjenje ne samo za pozive na genocid, već i za ekstremističke zločine, podsticanje na mržnju i neprijateljstvo.

Dmitrijevski upućuje i da je usvajanje zakon o ruskoj aneksiji četiri teritorije suverene države Ukrajine predstavlja međunarodno krivično delo agresije i takva lica bi stoga trebalo da se smatraju krivično odgovornim kao saučesnici u krivičnom dela agresije, a to su poslanici Dume.

Ruski rat protiv Ukrajine je zločin agresije, pretnja čovečanstvu, slažu se sagovornici Radio Svobode.

Dimitrijevski navodi da sud treba da odluči u kojoj meri su odgovorni ne samo ljudi koji je vode, već i oni koji pružaju pokriće informacija, ekonomsko funkcionisanje. Navodi da je tokom saslušanja pred Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju u slučaju Tadić (Duško Tadić, bivši lider SDS-a u Kozarcu i bivši pripadnik paravojnih snaga, osuđen za zločine protiv čovečnosti, teške povrede Ženevskih konvencija i kršenja običaja ratovanja od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) za svoje radnje na području Prijedora, uključujući zatočenje u Omarskoj, Trnopolju i Keratermu) razvijen takozvani treći oblik zajedničkog zločinacnog poduhvata.

“Postoji grupa ljudi koja postupa sa zajedničkom kriminalnom namerom, na primer, da sprovede etničko čišćenje, zapali kuće civila i iseli ih iz svojih domova. Ovi ljudi možda nemaju nameru da ubiju, ali svi razumeju da ako pošaljete 200 ljudi da spale mirno selo i isele žene i decu pod nišanom, onda jedan od njih može da puca.

I u ovom slučaju, kaže Međunarodni sud, svi ti ljudi, ujedinjeni zajedničkim krivičnim planom, odgovorni su za sve zločine koje je počinila grupa”, zaključuje Dimitrijevski.