Ruskinja Saša Seregina za Danas: Rusija je uspela da okupira Srbiju bez ispaljenog metka

Naša sagovornica, koja se bavi i filmskom umetnošću, je deo neformalne grupe „Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi zajedno protiv rata“ (RUBS) koji su od početka ruske invazije na Ukrajinu organizovali više protesta u Beogradu.

“Sada organizujemo akcije drugog tipa. Nedavno smo na dan kada je bilo devet meseci od ruske invazije, organizovali projekciju dokumentarca o Hani Arent.

Zaista sjajan film o jednoj od najuticajnijih filozofkinja 20.veka i njenim razmišljanjima o prirodi zla i opasnosti svih ideologija, ali i o kolektivnoj odgovornosti što je u našoj grupi takođe jako važna tema. Fokusiramo se i na humanitarne akcije a od nedavno i na aktivnost Grupe Oktobar.

*Da li ste vi članica i Grupe Oktobar?

– Da, jesam. Za razliku od RUBSa, Grupa Oktobar je registrovano udruženje i ta grupa je nastala iz RUBSa, koji će sada biti jedan od timova u okviru ove grupe, dok će se rad Oktobra uglavnom fokusirati na lokalni kontekst. Više neće glavni fokus biti samo rat u Ukrajini, već će rad grupe biti usmeren, pre svega, na borbu protiv putinizacije Srbije.

Pretpostavili smo bili da će se u nekom momentu posledice rata, odnosno hibridne ruske agresije preliti na Srbiju i nažalost bili smo u pravu. Tako da je jedna od prvih naših reakcija bilo saopštenje povodom imenovanja Aleksandra Vulina za šefa BIA”.

*Nedavno je savetnik Putina kazao da je Srbija ruska gubernija. U moru propagande koja stiže iz Rusije kako vam se čini ova informacija, tačna ili ne?

– Znate, to je bilo tako da je Sputnjik prvo objavio tu vest pod naslovom „Srbija je deo ruskog sveta“, citirajući tog savetnika, i onda kada su revoltirani ljudi počeli da dele skrinšotove na Tviteru, oni su brzinskom akcijom promenili naslov članka na portalu. Ali mi smo to zabeležili i dobro znamo šta oni misle.

I imenovanje Aleksandra Vulina samo nekoliko dana nakon toga sve govori, jer se tim činom Srbija praktično integriše u ruski obaveštajni sistem, to jest zaista i formalno postaje deo takozvanog „ruskog sveta“.

*Šta to tačno znači?

U Rusiji već godinama je apsolutna vlast u rukama specijalne službe, uslovne KGB, jer je ona menjala nazive nebrojeno puta tokom poslednjih 100 godina.

Treba shvatiti da je samim tim to veoma specifičan (i veoma opasan) režim, možda jedinstven u svetu. Tokom celog trajanja Sovjetskog Saveza do njegovog raspada 1991. trajala je borba za vlast između Komunističke partije i specijalne službe bezbednosti.

Ali raspadom Saveza 1991. se desio taj preokret kada je KGB preuzeo vlast i za samo 10 godina izveo specijalnu operaciju dovođenja svog čoveka na mesto predsednika zemlje.

*Kasnije je i na čelo crkve došao čovek – patrijarh Kiril – za koga kažu da je bio deo te obaveštajne KGB zajednice?

Da, zaista se može tako reći. U Rusiji nema i skoro nikada (od 16. veka) nije postojala crkva nezavisna od političke vlasti u Moskvi. Sasvim je jasno da takva Ruska pravoslavna crkva nije imala mnogo veze sa pravom verom i duhovnošću, dok danas Moskovski patrijarh uništenje i okupaciju tuđih teritorija proglašava svetom misijom.

Budući već duže vreme u funkciji ogranka specijalne službe, RPC je apsolutno instrumentalizovana institucija, i tu ne treba imati nikakve iluzije.

„BOLNO MI JE DA GLEDAM AGRESIVNI NACIONALIZAM KOJI SE ZAPALIO U SRBIJI“

*Kada pogledate Srbiju danas i period kada ste vi došli ovde šta primećujete?

– Došla sam u Srbiju 2010. za stalno, imam porodicu ovde i odomaćila sam se za to vreme. Kada sam došla, nisam znala jezik koji sam delom učila čitajući dnevne novine, pa sam tako upoznavala i društveno-politički život Srbije.

Naravno, kada dođete negde u novo mesto, uvek ima određeni momenat idealizacije, ali ja sam i bez njega bila veoma oduševljena Srbijom. Taj utisak je dugo trajao, ali kako je vreme odmicalo, tako se naravno i produbljivala svest o raznim aspektima društvenog i političkog konteksta.

Primećivala sam promene – sloboda medija postajala sve ograničenija a bilo je i drugih nekih nedemokratskih trendova. Nažalost, neki sličan put, a koji je kasnije doveo do veoma tragičnih posledica, već sam ranije mogla da vidim u mojoj Rusiji.

Ipak, najdrastičnija promena u doživljaju za mene se desila sada od početka ruske agresije na Ukrajinu, iako rat u Ukrajini ipak traje od 2014.

Ruska invazija na Ukrajinu u februaru duboko me je potresla, i ni nakon devet meseci od tog trenutka još uvek nisam uspela da se vratim svom rutinskom funkcionisanju koje sam imala pre toga…

Bila sam takođe veoma potresena reakcijom mnogih ljudi ovde u Srbiji jer sam navikla da većinu njih doživljavam kao srdačne i tople ljude, potpuno neosione, a koji pri tome dobro znaju šta je rat, bombardovanje i mobilizacija, i kako im je to na veoma tragičan način promenilo život.

Moram da dodam da kada sam tek došla u Srbiju, jedna od ključnih razlika u odnosu na Rusiju koju sam odmah osetila jeste ta da su ljudi ovde mnogo miroljubiviji a manje agresivni, mnogo je drugačiji odnos prema deci, društvo je i slobodnije i humanije, i naravno, oseća se veći stepen empatije i solidarnosti – znala sam da nisam pogrešila.

Manje je bilo šovinizma, diskriminacije, tih predrasuda koje u ruskom društvu zaista možete da sretnete na svakom koraku.

Naravno, i to mi je tada bio znak da je ovde društvo mnogo zdravije. Naravno, tokom godina života sam zavolela Srbiju još više, i sada mi je veoma bolno da gledam sve što se dešava nakon što je izbio ovaj rat – agresivni nacionalizam se ponovo zapalio i preti da postane dominantan kurs u zemlji, ovog puta uz potporu u Rusiji.

Kako vreme prolazi sve više uviđam kako je tekao proces koji je doveo do svega ovoga, ali i dalje teško čovek može da se pomiri s tim.

*Onda vas nije iznenadio mali odziv građana Beograda na antiratnim protestima?

-Iskreno jeste, jer sam doživljala Beograd kao slobodarski, antifašistički grad i onda mi je bilo iznenađujuće da je na našim antiratnim protestima često veći deo ljudi su bili Rusi, Ukrajinci i Belorusi i tek možda trećina ljudi odavde. To i nije nešto, posebno uzimajući u obzir masovne proteste podrške Rusiji koji su se održavali u Beogradu.

*Kako gledate na srpsku opoziciju?

– Razmišljam ovih dana baš o tome kakav je bio ruski uticaj na političke stranke i institucije u Srbiji u poslednjih 20 godina, nakon dolaska Putina na vlast.

Kakav god bio, imamo situaciju da nakon ruske agresije na Ukrajinu, nijedna stranka u Srbiji, pa ni ona najprogresivnija, nije zvanično osudila agresiju, nije tražila uvođenje sankcija Rusiji i nije zauzela čvrst stav po pitanju povratka na put evrointegracija Srbije, koja je zemlja-kandidat za članstvo u Evropskoj Uniji.

Ne znam koliko ima tačno stranaka u Srbiji, ali ovakva situacija mi deluje gotovo nemoguće, odnosno na neki način neprirodno. Verujem i da smo rusko prisustvo u Srbiji i na Balkanu prethodnih godina dosta potcenjivali, pa smo sada iznenađeni brzim rezultatima na unapred pripremljenom terenu.

„MEDIJSKA SLIKA SRBIJE ŠIZOFRENA, U IZVEŠTAJU BIRN-a RUKOPIS HIBRIDNOG DELOVANJA“

*Kako vam deluje medijska slika u Srbiji, izveštavanje o ratu?

-Teško da mogu reći tu nešto novo osim dominacija ruske propagande i lažnih vesti, serviranih za sve grublje ispiranje mozga. Ono što me u poslednje vreme dodatno brine su i neki narativi, vesti i sadržaji koje sam počela da srećem i kod mnogo kvalitetnijih opozicionih medija, a koji ponekad mi deluju dosta nelogično i šizofreno.

*Veliki broj nezavisnih medija i novinara napustili su Rusiju i rade iz inostranstva?

-Da, sada u Rusiji više nije ostalo nezavisnih medija, a recimo Letonija je jedna od zemalja koja je primila dosta nezavisnih ruskih medija i novinara.
Kada su mediji u pitanju, najveća šteta koju su ruska propaganda i njena FSB produkcija učinile nije plasiranje iskrivljene, fejk ruske verzije dogadjaja (ili obično više njih), već podrivanje poverenja u istinu, u kredibilne izvore, sluđivanje i na kraju dovođenje do apatije i odustajanja od traganja za istinom i delovanja.

Ruske službe koje se time bave su dokazano uspešni u infiltriranju svojih ljudi u institucije i medije od poverenja, a u tome su se posebno izveštili tokom poslednje dve decenije.

U tom pogledu pratim slučaj oko izveštaja BIRN-a za Crnu Goru i mape ekstremista na kojoj su se našli i neki građanski aktivisti, novinari i organizacije za ljudska prava.

Rukopis ovakvog hibridnog delovanja mi izgleda dosta prepoznatljivo, a posebno kad se setimo i ranijeg pokušaja ruskog državnog udara na Crnu Goru iz 2016. i generalno interesa koje trenutno sprovodi Rusija u regionu.

*Ima li Rusija partnere?

-Rusija na saveznike gleda samo kao na neku vrstu imperijalnog saveza jer Moskva i dalje želi da bude glavna a da joj ostali budu sateliti prinudno integrisani u „ruski svet“, a koje bi ona po potrebi snadbevala „pandurima i propagandom“.

Sve više bivših država SSSR okreće se od Moskve jer niko više ne želi takve saveze, zato što doba SSSR i nametnutog „starijeg brata“ sa kolonijalnim manirima i nasilničkim bekgraundom su odavno prošla.

*Da li je onda ovaj „bratski savez” sa Srbijom iz interesa?

– Da. Jer, Rusija ne zna za iskrene saveze. Rusija je po svojoj prirodi duboko imperijalijalistička sila koja ne zna za pravo savezništvo i bratstvo već poznaje samo integraciju i potčinjavanje.

Rusija na žalost kao svetska sila ne zna za ravnopravan odnos, posebno prema svojim najbližim komšijama, i to je u mentalitetu veoma duboko ukorenjeno.

Osim toga, ljudi koji neposredno vode tu državu i kreiraju njenu politiku, spadaju u veoma specifičnu vrstu ljudi za koje kažu da ne znaju za iskrena prijateljstva, ali zato sve ostale doživljavaju kao neprijatelje i stalni izvor pretnje.

*Što nagoni na zaključak da je cilj rata u Ukrajini osvajanje teritorije?

-Mislim da se možemo složiti sa tim i zapravo postoje razna objašnjenja te sulude potrebe za ekspanzijom, ali što se tiče Ukrajine, veliki broj istoričara i analitičara smatra da Moskva ima i podmuklijih ciljeva u ovom slučaju, a to je konačno uništavanje nacije koja se vekovima opirala ruskoj dominaciji, da ne bude progutana Imperijom i zbrisana sa lica zemlje.

Sasvim je opravdano reći da ono što radi Putinov režim u Ukrajini sada je genocid, a istorijski uvid u prethodnih par stoleća nedvosmisleno ukazuje na to da je sadašnji napad na Ukrajinu kulminacija agresivne imperijalne politike Rusije prema toj zemlji i njenom narodu, čiji identitet negira.

*Ta „superiornost“ se vidi i po odnosu države Rusije prema sopstvenim građanima nacionalnim manjinama, zar ne? Oni su prvi na front poslati da ginu.

-Da, nažalost svima je već dobro poznat rasistički odnos prema manjinama u ratu kao prema topovskom mesu. A to isto se vidi i kroz svakodnevni život u Rusiji. Ja sam tamo živela do svoje 23. godine i znam da kao dete u školi biti predstavnik neke etničke manjine je najčešće pakao.

Uvek dolazi do podsmevanja, pogrdnih imena, maltretiranja, a onda to prerasta u školsko nasilje, tako da biti predstavnik ili posebno predstavnica manjine znači bukvalno preživljavanje. Velikoruski šovinizam, vera u inferiornost svih ostalih su veoma prisutni i osećaju se na nivou svakodnevice.

Nikad nisam mogla da razumem i da se pomirim sa tim. Imala sam veliku sreću da su sve moje tri najbolje drugarice tokom života bile predstavnice manjinskog naroda.

Slučajnim sticajem okolnosti (jer je moj grad naseljen pretežno Rusima) sve one su bile Tatarke ili napolovinu tatarke, a mamina pokojna najbolja drugarica je bila napolovinu tatarka a napolovinu kazahinja (tek sam mnogo kasnije saznala da Tatjana, kako smo je svi znali, nije bilo njeno pravo ime, već joj je ime bilo Tanzilja).

Verujem da su me te bitne veze tokom života oplemenile i uticali na to da stvorim pogled na svet u kom su svi ljudi jednaki i vredni zato što su različiti.

Jedna od moje dve bake, sa kojom sam kao dete provodila dosta vremena, nije bila te sreće, pa je stalno imala šovinističke ispade, direktne ili prikrivene, i kad je govorila o mojim drugaricama.

Od nje sam saznala i regularno čula, izmedju ostalog, da je navodno „nezvani gost je gori i od Tatarina“ i još štošta. Sve ostalo sam uspela da zaboravim.

*Na to je pretpostavljam dobrim delom uticao i obrazovni sistem, prekrajanje istorije u udžbenicima, propaganda..

– Apsolutno, i razmere toga su zaista zastrašujuće. Najbanalniji primer (a to je i tema koja se najviše zloupotrebljava propagandom) – kod nas u udžbenicima istorije Drugi svetski rat se uči skoro samo na teritoriji Rusije u periodu od 1941. i trajao do 1945, kada se zove Veliki otadžbinski rat.

Za tajni dogovor Staljina sa Hitlerom 1939. o prekrajanju granica deljenju Poljske niko u školi nije slušao, za razliku od toga kako je Staljin bio dobar vojskovođa i kako smo pobedili u Velikom otadžbinskom ratu samo zahvaljujući Staljinu, a još i sve ostale narode u Evropi oslobodili.

*Ništa recimo o Holodomoru u Ukrajini?

Koliko se sećam, nije se spominjao u našim udžbenicima, ili možda jednom kratkom rečenicom, vrlo minorno. Inače od 1932. do 1933, kada se to dešavalo, bilo je najstrožije zabranjeno da se priča o tome.

Ukrajinci koji su preživeli te strašne godine čuvali su sećanje na tragediju generacijama dok nije postalo moguće pričati o tome.

Moskva je uvek gušila glasove i sakrivala zločine. Sada je zanimljivo upoređivati ono što smo učili o Petru Prvom, Katarini Velikoj kao velikim državnicima, prosvetiteljima koji su doneli veliki napredak svojoj zemlji sa ukrajinskim zapisima o hororima i progonima koji su oni vršili na tim teritorijama.

Katarina Velika je zabranjivala nastavu na ukrajinskom i štampanje ukrajinskih knjiga, ukinula je hetmanat (kozački red), proganjala i deportovala krimske Tatare, gde su se na ih mesto kasnije useljavali Rusi… Ruska imperija je učinila sve moguće da izbriše ukrajinski identitet, da narod rusifikuje i da stavi “šapu” na tu teritoriju.

Da kažem iskreno, meni je trebalo dugo vremena da ovakve stvari saznam, razumem i odreflektujem, a taj proces i dalje traje, umnogome zahvaljujući ukrajinskim prijateljima sa kojima sam u kontaktu uprkos svemu.

Inače u Rusiji samo onaj ko ima istinsku potrebu da traga za istinom može da dodje do nje (uz naravno sve postojeće prepreke i ograničenja), dok prosečan stanovnik konzumira sadržaje koje mu servira televizija, uglavnom.

*Iz Rusije često čujemo da su ukrajinski i ruski slični jezici.

– Ja sam imala bliskog dodira sa ukrajinskim jezikom na prethodnom poslu gde sam radila istraživanja. Stekla sam utisak da se ukrajinski i ruski razlikuje otprilike kao srpski i slovenački, što znači mnogo – i na sluh je zaista teško razumeti. Zanimljivo je i da sam više puta čula mišljenje da je srpskom ukrajinski bliži nego ruski.

*Vaša porodica je u Rusiji, kakav je njihov odnos prema ratu?

– Velika većina prijatelja mojih roditelja ne podržava rat, ali na kraju samo nastavljaju sa svojim životima i gledano sa distance ispada da ga odobravaju ćutanjem. Oni koji su ga odobravali od početka, u poslednjih dva meseca su dosta ućutali i mnogo rezervisaniji su u odnosu na ranije zbog poraza i gubitaka na terenu koje je nemoguće sakriti, kao i sve bizarnijih nelogičnosti i laži koje se mogu čuti od histeričnih ruskih zvaničnika.

Meni, sa ove distance, je ipak strašno sa kojom lakoćom narod prihvata ono što radi režim zemlje u naše ime. Mnogi ljudi lako prihvataju da se mobilišu, iako postoji više načina da to izbegneš ukoliko si odlučan da ne učestvuješ u ovom ratu.

Umesto toga ljudi idu da sami sebi kupuju opremu, da, za slučaj ako ih ipak mobilišu, budu unapred spremni, jer znaju da u suprotnom biće poslati bez najosnovnije opreme u zonu ratnih dejstava. Imam takve slučajeve i u porodici.

* Koliki procenat ljudi zapravo osuđuje rat među onima koji su bežali od mobilizacije u druge države?

-Ja se nadam da ih je većina, ali svesna sam i toga da je nemalom broju njih bilo donekle podnošljivo ono što Rusija radi u Ukrajini, dok mobilizacija nije pokucala njima na vrata.
Ipak, mnogo je poštenije neučestvovanije u ovom ratu od saučesništva u ubistvima. Mislim da su ljudi koji su došli u Beograd u prvom talasu odmah nakon izbijanja rata, generalno više antiratno opredeljeni idejno i ideološki, a mnogi od njih su učestvovali i u svim našim protestima dok su neki imali i svoje inicijative, organizovali antiratne izložbe, i t.d.

Proces deimperijalizacije Rusije neminovan

*Šta čeka Rusiju posle, kako se predviđa, neminovonog poraza u ratu?

–Mislim da je proces deimperijalizacije neizbežan i predstavlja mnogo bolji scenario od toga da Rusija postane neka vrsta glomazne, totalitarne i izolovane Severne Koreje ili Gulaga.

Deimperijalizacija i dekolonizacija su jedini put ukoliko ta zemlja (odnosno određene nove elite) odluči da se ne vraća u srednji vek. Da bi dobili nadu u novi početak i mogućnost za razvoj i napredak, istorijski kolonizovanim i zarobljenim narodima u sastavu Rusije neophodna je sloboda od centra u Moskvi.

Verujem da to, kako će izgledati taj proces uz sve postojeće velike rizike i izazove, pitanje koje trenutno zanima i kojim se bave ljudi na najvišem nivou širom sveta.

 

*Za ubijenog Borisa Njemcova kažu da je bio jedini pravi lider ruske opozicije. A kakve bi bile mogućnosti Navaljnog eventualno sutra na slobodi?

– Navaljni bi verovatno u tom slučaju bio prvi izbor većine opozicionih građana, iako je ubijeni Njemcov bio jedini pravi opozicionar kojeg je Rusija imala. Saradnja i otvoren dijalog sa Ukrajincima u našoj aktivističkoj grupi mi je pomogla da saznam i razumem mnoge stvari koje nisam znala pre toga, a koje se između ostalog tiču i stavova ruske opozicije.

Ja nastojim na tome da treba da budemo ponosni i zahvalni na primeru preostalim herojima današnje Rusije, uključujući Alekseja Navaljnog, Iliju Jašina, Vladimira Kara-Murzu, Alekseja Gorinova i mnogim drugima.

Zadatak i obaveza građanskog društva u ovom prelomnom istorijskom trenutku jeste što pre da osvestimo i kritički pristupimo dosadašnjim političkim praksama i narativima, uključujući i one iz opozicije, da se ne bismo vratili opet u začarani krug, jer plašim se da nećemo još jednu šansu imati.

*To možete vi koji ne živite u Rusiji. Koliko ljudi tamo to smeju i koliko ih ima što kritički razmišljaju?

-Ima ih naravno, ali mogućnosti za delovanje su jako ograničene. Uostalom, nažalost, apatija je dosta uzela maha i mnogi ljudi su se pomirili sa tim da oni ne mogu da učine njišta i da je njihov odgovor na to da se oni prilagode i žive svoj život koliko je to moguće u takvom orkuženju.

Većina ljudi prosto prihvata situaciju i pokušava da živi dalje. Mnogi od njih se nisu nikad ranije interesovali politikom, uključujući veliki broj fakultetski obrazovanih mladih ljudi, kao što su naprimer moji prijatelji.

To je jako tužno, a najteže je sada onima koji se još uvek bore. Potrebna im je solidarnost i podrška kako u zemlji, tako i izvan nje.

Feministkinje vodeća aktivistička snaga

U Rusiji je od početka rata zapažen feministički pokret – ruske feministkinje su se od početka rata aktivno i organizovano protestovale na ulicama i bile u velikom broju hapšene i zatvorene, i generalno su se izdvojile kao vodeća aktivistička snaga.

I dalje su aktivne kroz niz organizacija i pokreta, iako su mnoge od njih bile primorane napustiti zemlju zbog pretnji hapšenja i proganjanja policije.