Foto: EPA-EFE/MIKHAEL KLIMENTYEV San Vladimira Putina o obnavljanju imperijalne veličine Rusije ruši se pred njegovim očima. Nasilje ove nedelje na spornoj teritoriji Nagorno-Karabaha na Kavkazu predstavlja još jedan dokaz nesposobnosti Moskve da obezbedi čak i mali uticaj na region koji je nekada činio ključni deo Sovjetskog Saveza, piše britanski Telegraf.
Tokom dve decenije koliko je dominirao političkom arenom Moskve, Putin se obavezao da će obnoviti moć Rusije kakva je bila u sovjetsko doba.
Iz njegove perspektive, Moskva zadržava pravo da vrši svoj uticaj na takozvano rusko inostranstvo, nezavisne republike koje su nastale nakon raspada Sovjetskog Saveza – događaj za koji smatra da je „najveća geopolitička katastrofa“ 20. veka.
Uprkos održavanju nemilosrdne kampanje da ih ubedi da se vrate u okrilje Moskve, Putinova taktika nasilnika postigla je suprotan efekat. Njegova nepromišljena odluka da izvrši invaziju na Ukrajinu samo je ojačala rešenost bivših sovjetskih republika, posebno na Baltiku i u istočnoj Evropi, da se zaštite od svake buduće pretnje ruskog napada.
Ako je sukob u Ukrajini u velikoj meri umanjio nade Kremlja da ponovo uspostavi svoj uticaj na svom zapadnom krilu, njegove slabe moći su takođe evidentne u bivšim sovjetskim republikama u centralnoj Aziji i južnom Kavkazu, kao što je nastavak neprijateljstava oko Nagorno-Karabaha grafički ilustruje.
Suparničke tvrdnje Jermenije i Azerbejdžana u vezi sa Nagorno-Karabahom su stalni izvor zabrinutosti Moskve otkako su stekle nezavisnost 1991.
Planinski region koji se nalazi na južnom kraju planinskog lanca Karabah, enklava je međunarodno priznata kao deo Azerbejdžana, uprkos činjenici da su većina od 120.000 njenih stanovnika etnički Jermeni, koji imaju svoju vladu koja je povezana sa Jermenijom.
Tenzije, zbog kojih su Jermenija i Azerbejdžan vodili dva rata oko enklave u protekle tri decenije, pogoršane su tvrdnjama jermenske manjine, koja je hrišćanska, da su u opasnosti od progona azerbejdžanskih turskih muslimana.
U idealnom slučaju, Moskva bi želela da se distancira od spora i da ostane u dobrim odnosima i sa Bakuom i sa Jerevanom. Imajući to na umu, nakon što je Azerbejdžan 2020. započeo Drugi rat u Karabahu u kojem je poginulo najmanje 6.500 ljudi, Moskva je pregovarala o prekidu vatre.
Prema uslovima sporazuma, Rusija, koja ima odbrambeni sporazum sa Jermenijom, pristala je da rasporedi 1.960 ruskih mirovnih snaga da zaštite koridor Lačin, glavni put humanitarnog snabdevanja koji povezuje Jermeniju sa Nagorno-Karabahom.
Do kraja prošle godine, s obzirom na to da je Moskva očajnički tražila pojačanje za svoju posrnulu vojnu ofanzivu na Ukrajinu, njena nesposobnost da ispuni svoje obaveze u zaštiti Lačinskog koridora dovela je do toga da su azerbejdžanske paravojne grupe postavile blokade na putevima.
Ovo je sprečilo da zalihe pomoći stignu do Jermena, čime je enklava bila pod opsadom.
Ove nedelje, Azerbejdžan je otišao dalje. Insistira da je bila prinuđena da pokrene svoje „antiterorističke operacije“ jer su jermenski separatisti koristili rutu snabdevanja za krijumčarenje oružja.
Ovo su zabrinutosti koje sada treba otkloniti nakon što su se lideri jermenskih separatista složili da raspuste svoju vojsku i predaju svoje oružje u sklopu novog sporazuma o prekidu vatre koji je juče dogovoren.
Međutim, neuspeh Rusije da spreči još jedno rasplamsavanje spora između dve bivše sovjetske republike naglašava njenu rastuću nesposobnost da utiče na događaje u oblastima u kojima je nekada dominirala.
Tokom sovjetske ere, takozvani „stanovi“ centralne Azije – Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan – dali su značajan doprinos sovjetskoj ekonomiji, obezbeđujući energiju za njenu industriju i radnu snagu za vojsku.
Od 2002. Moskva nastoji da održi svoje istorijske veze sa regionom preko Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), vojnog i političkog saveza koji se sastoji od Rusije, Belorusije, Jermenije, Kazahstana, Kirgizije i Tadžikistana.
Nakon neuspeha da održi mir na južnom Kavkazu sada mora biti otzvoreno pitanje da li Moskva može da održi svoje veze sa ovim regionima koji se brzo razvijaju. Pažnji prestonica od Taškenta do Dušanbea sigurno neće promaći da je odbrambeni pakt Moskve sa Jermenijom bio veoma mali kada se suočio sa agresijom iz Azerbejdžana.
Ovo bi ih moglo dovesti do zaključka da su njihovi dugoročni interesi daleko bolje zadovoljeni približavanjem Kini, još jednoj velikoj sili koja žudi za ogromnim rudnim bogatstvom u regionu.
Ovaj trend je već bio očigledan ranije ove godine kada je Peking bio domaćin samita Kine i centralne Azije u Sijanu, gradu koji se nalazi na „Putu svile“. Dok su predstavnici država „stanova“ bili zastupljeni, Rusija je bila jedino značajno odsutno, što je odraz sve manje uloge Moskve u regionu koji je nekada smatrala svojim dvorištem.
Sa Putinom zaokupljenim Ukrajinom, Peking je mogao da zaključi investicione poslove vredne 50 milijardi dolara.
Putin možda sanja o obnovi ruske imperije, ali brutalna realnost je da Moskva više nema snage ni uticaja da to učini, zaključuje Telegraf.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
