S Trampom, sve ukazuje na haos

Njegov moto „Prvo Amerika“ signalizira odricanje od svetskog poretka pod rukovodstvom SAD (moguće i njegovo uništenje), koji su više od sedam decenija gradili predsednici iz demokratskih i republikanskih redova, počev od Frenklina D. Ruzvelta, doduše s različitim stepenom uspeha.

Ako Amerika napusti svoju ulogu vodeće ekonomske i vojne sile i krene ka nacionalizmu i izolacionizmu, izazvaće promenu međunarodnog poretka, dok se istovremeno bude menjala sama zemlja. Umesto da bude hegemon, SAD će postati jedna od mnogih velikih sila.

Od kraja Drugog svetskog rata SAD su motor-pokretač slobodne trgovine, te bi kretanje ka protekcionizmu ili pokušaj da se globalizacija ili preinači ili zauzda zbog uskih nacionalnih interesa imali ogromne ekonomske i političke posledice širom sveta. Celokupne posledice jedne takve promene su uglavnom nepredvidljive; ali svi znamo ili bi trebalo da znamo šta se dogodilo poslednji put kada su se tridesetih godina prošlog veka vodeće sile sveta okrenule ka sebi.

Savezništva, multilateralne institucije, bezbednosne garancije, međunarodni sporazumi i zajedničke vrednosti koji oblikuju aktuelni globalni poredak mogli bi uskoro da budu dovedeni u pitanje ili svi zajedno odbačeni. Ako se to dogodi, staru „Paks Amerikanu“ će bespotrebno uništiti sama Amerika. A budući da nema očiglednog okvira koji bi je zamenio, svi indikatori ukazuju na turbulencije i haos u bliskoj budućnosti.

Dva bivša neprijatelja Amerike Nemačka i Japan biće među najvećim gubitnicima ako SAD odbace svoju globalnu ulogu pod rukovodstvom Trampa. Obe zemlje su pretrpele potpuni poraz 1945. i od tada sve vreme odbacuju sve oblike Machtstaata ili „moćne države“. Uz bezbednosne garancije SAD one su se transformisale u trgovinske zemlje i ostale aktivni učesnici u međunarodnom sistemu koji predvode SAD.

Ako im Tramp oduzme bezbednosni „kišobran“ SAD, ove dve velike sile će na svojim plećima imati ozbiljan bezbednosni problem. Iako bi periferna geopolitička pozicija Japana možda u teoriji mogla da mu obezbedi da renacionalizuje sopstvene odbrambene kapacitete, težnja ka toj opciji bi znatno mogla da poveća verovatnoću vojnog sukoba u Istočnoj Aziji. Ta mogućnost je alarmantna, s obzirom na to da više zemalja u regionu ima nuklearno oružje.

Nemačka je smeštena u srcu Evrope i okružena svojim nekadašnjim ratnim neprijateljima. To je najveća zemlja na kontinentu u ekonomskom i demografskom smislu, ali veliki deo svoje snage duguje američkim bezbednosnim garancijama i multilateralnim, transatlantskim i evropskim institucionalnim okvirima, koji su zasnovani na zajedničkim vrednostima i slobodnoj trgovini. Postojeći međunarodni poredak učinio je Machtstaat i njegovu prateću sferu uticaja nepotrebnim.

Za razliku od Japana, Nemačka ne može da renacionalizuje svoju bezbednosnu politiku čak ni u teoriji, jer bi takav korak potkopao princip kolektivne odbrane u Evropi i razjedinio Evropu. Za slučaj da smo zaboravili, svrha globalnog i regionalnog posleratnog poretka bila je integracija nekadašnjih neprijateljskih sila da ne bi jedna za drugu predstavljale opasnost.

Zbog geopolitičke težine perspektiva Nemačke je sada sinonim perspektivi Evropske unije. A perspektiva EU nije perspektiva hegemona; ona se pre tiče vladavine prava, integracija i mirnog pomirenja interesa država-članica. Sama pozicija Nemačke čini nacionalizam lošom idejom; a osim toga, njeni najfundamentalniji politički i ekonomski interesi zavise od snažne, uspešne EU, naročito u doba Trampa.

Nemačka je u istom loncu kao svi ostali Evropljani i kada je reč o bezbednosti. Baš kao što Francuska ne može biti bezbedna bez Nemačke, tako Nemačka ne može biti bezbedna bez Poljske. Upravo iz tog razloga Nemačka i sve ostale evropske zemlje sada moraju da urade sve što mogu da povećaju doprinose kolektivnoj bezbednosti u okviru EU i NATO.

Snaga Nemačke je zasnovana na njenoj finansijskoj i ekonomskoj moći, a sada će morati tu snagu da pozajmi u ime EU i NATO. Nažalost, više ne može da se uzda u takozvanu „mirovnu dividendu“ koju je uživala u prošlosti (i čak za vreme krize evra). Štedljivost je nesumnjivo vrlina; ali druge stvari treba da budu prioritet kada nekome gori kuća i samo što se ne sruši.

Pored bezbednosti, drugi suštinski interes Nemačke jeste globalna slobodna trgovina. Trgovina u evropskim okvirima će i dalje biti izuzetno važna jer Nemačka tako zarađuje za život; ali će trgovina sa SAD takođe biti od vitalnog značaja. Za Nemačku neće biti dobar znak ako Kina i SAD, njena dva najveća izvozna tržišta van EU, uđu u trgovinski rat. Protekcionizam bilo gde može da ima globalne posledice.

A ipak, pored svih opasnosti koje Trampovo predsednikovanje predstavlja za Evropljane, ono nudi i šanse. Sama Trampova protekcionistička retorika već je dovela do poboljšanja odnosa između Kine i Evrope. Još važnije, nova američka administracija je Evropljanima pružila šansu da se konačno udruže, odrastu i učvrste svoju geopolitičku moć i poziciju.

Ali, ako se Evropljani konačno udruže, treba da izbegavaju antiamerikanizam. Tramp je američki predsednik, ali nije Amerika. Severnoatlantske zemlje će i dalje imati zajedničku istoriju i zajedničke vrednosti – čak i pod Trampom i uprkos tome što će se još mnogo toga promeniti tokom predstojećih godina.

Autor je bio šef nemačke diplomatije i vicekancelar od 1998. do 2005. Bio je lider nemačke partije Zeleni gotovo dvadeset godina.

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org