Sa autokratama poput Putina se drugačije razgovara

Ovo putovanje nije bilo uspešno, piše u autorskom članku En Eplbaum, američka novinarka, istoričarka, spoljnopolitička kolumnistkinja Vašington Posta i viša saradnica Instituta Agora na Univerzitetu Džon Hopkins.

Na glacijalnoj konferenciji za štampu Lavrov je, ukazuje Eplbaum u tekstu za theatlantic.com, njihov razgovor okarakterisao kao razgovor nemog sa gluvim. Kao dodatnu uvredu, kasnije je “procureo” podatak da je Trus pomešala neke ruske regione sa ukrajinskim regionima.

Lavrov je, podseća, to učinio mnogo puta ranije. Bio je zloban i prema šefu spoljne politike EU Žozepu Borelu prošle godine. Bio je neprijatan na međunarodnim konferencijama i nepristojan prema novinarima.

Njegovo ponašanje nije slučajno. Lavrov, kao i ruski predsednik Vladimir Putin, koristi agresiju i sarkazam kao oruđe da demonstrira svoj prezir prema sagovorniku, da predstavi pregovore kao beskorisne čak i pre nego što počnu, da stvori strah i apatiju.

Poenta je da se druge diplomate stave u defanzivu, ili da ih natera da odustanu sa gnušanjem, piše Eplbaum.

Ali činjenica da Lavrov nema poštovanja i da je neprijatan je stara vest. Kao i činjenica da Putin satima i satima drži predavanja stranim liderima o svojim ličnim i političkim žalopojkama.

To je učinio prvi put kada je sreo predsednika Baraka Obamu, pre više od jedne decenije; potpuno istu stvar uradio je prošle nedelje tokom susureta sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom.

Trus je sve ovo trebala da zna.

https://twitter.com/trussliz/status/1491869055959109634?s=20&t=hKKr91mIX1AD-n8tza6KLg

Umesto ispraznog govora o pravilima i vrednostima, mogla je da počne konferenciju za štampu ovako:

„Dobro veče, dame i gospodo novinari. Drago mi je što sam pred vama nakon što sam upoznala svog ruskog kolegu Sergeja Lavrova. Ovog puta, nismo se potrudili da razgovaramo o sporazumima koje neće poštovati i obećanjima kojih se neće pridržavati.

Rekli smo mu, umesto toga, da će invazija na Ukrajinu nositi veoma, veoma visoku cenu – veću nego što je ikada zamišljao. Sada planiramo da potpuno prekinemo izvoz ruskog gasa – Evropa će svoje zalihe energije pronaći negde drugde. Spremamo se da pomognemo ukrajinskom otporu, deceniju ako bude potrebno.

Učetvorostručavamo našu podršku ruskoj opoziciji, a i ruskim medijima. Želimo da budemo sigurni da će Rusi početi da čuju istinu o ovoj invaziji, i to što je moguće glasnije. A ako želite da promenite režim u Ukrajini, poradićemo na promeni režima u Rusiji“.

Trus, ili Borel pre nje, mogla je da doda samo malo lične uvrede, u stilu samog Lavrova, i da se naglas zapita kako to da Lavrov od zvanične plate plaća raskošnu imovinu koju njegova porodica koristi u Londonu.

Mogla je da navede imena mnogih drugih ruskih državnih službenika koji svoju decu šalju u škole u ​​Parizu ili Luganu. Mogla je da objavi da su ova deca sada, sva, na putu ka kući, svojim roditeljima: Nema više američke škole u ​​Švajcarskoj! Nema više kuća u Najtsbridžu! Nema više mediteranskih jahti!

Naravno, Trus – poput Borela, kao i Makrona, poput nemačkog kancelara koji ove nedelje ide u Moskvu – nikada ne bi rekla ovako nešto, čak ni privatno.

Tragično, zapadni lideri i diplomate koji upravo sada pokušavaju da spreče rusku invaziju na Ukrajinu i dalje misle da žive u svetu gde su pravila važna, gde je diplomatski protokol koristan, gde se vrednuje učtiv govor.

Svi oni misle da kada odu u Rusiju razgovaraju sa ljudima čije mišljenje se može promeniti argumentom ili debatom. Oni misle da je ruskoj eliti stalo do stvari poput „reputacije“. Nije tako.

U stvari, kada razgovaramo sa novom vrstom autokrata, bilo u Rusiji, Kini, Venecueli ili Iranu, imamo posla sa nečim sasvim drugačijim: ljudima koji nisu zainteresovani za sporazume i dokumente, ljudima koji poštuju samo čvrstu moć.

Rusija krši Budimpeštanski memorandum, potpisan 1994.  koji garantuje ukrajinsku bezbednost.

Da li ste ikada čuli da Putin govori o tome? Naravno da ne. Nije zabrinut ni za svoju reputaciju: laganje drži protivnike na nogama. Niti Lavrovu smeta ako je omražen, jer mu mržnja daje oreol moći.

I njihove namere su drugačije od naših. Putinov cilj nije mirna, prosperitetna Rusija, već Rusija u kojoj on ostaje na vlasti.

Lavrovov cilj je da zadrži svoju poziciju u mračnom svetu ruske elite i, naravno, da zadrži svoj novac. Ono što mi podrazumevamo pod „interesima“ i šta oni podrazumevaju pod „interesima“ nije isto.

Kada slušaju naše diplomate, ne čuju ništa što zaista ugrožava njihov položaj, njihovu moć, njihovu ličnu sreću.

Uprkos svim našim razgovorima, niko nikada nije ozbiljno pokušao da okonča umesto da ograniči rusko pranje novca na Zapadu, ili ruski politički ili finansijski uticaj na Zapadu.

Niko nije ozbiljno shvatio ideju da Nemci sada treba da budu nezavisni od ruskog gasa, ili da Francuska treba da zabrani političke partije koje prihvataju ruski novac, ili da Velika Britanija i SAD treba da spreče ruske oligarhe da kupuju imovinu u Londonu ili Majamiju.

Niko nije sugerisao da bi pravi odgovor na Putinov informacioni rat protiv našeg političkog sistema bio informacioni rat protiv njegovog.

Sada smo na ivici sukoba koji bi mogao biti katastrofalan. Američke, britanske i evropske ambasade u Ukrajini se evakuišu; građani su upozoreni da odu.

Ali ovaj strašni trenutak ne predstavlja samo neuspeh diplomatije; ono takođe odražava neuspeh zapadne mašte, generacijsko odbijanje diplomata, političara, novinara i intelektualaca da shvate kakva država Rusija postaje i da se shodno tome pripreme.

Odbili smo da vidimo predstavnike ove države kakvi jesu. Odbili smo da razgovaramo sa njima na način koji bi mogao biti važan. Sada bi moglo biti prekasno.