Foto: EPA/ JIM LO SCALZONedavna rekonstrukcija kabineta američkog predsednika Donalda Trampa, u okviru koje je bivši direktor CIA Majk Pompeo zamenio Reksa Tilersona na mestu državnog sekretara, a spoljnopolitički konzervativac DŽon Bolton H. R. Mekmastera na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost, predstavlja značajan zaokret u prioritetima i stavovima kada je reč o nacionalnoj bezbednosti.
Opasan svet bi mogao da postane još opasniji.
Nakon godinu dana gotovo svakodnevne drame svet je počeo da se navikava na realnost Trampove administracije, koja podrazumeva česte napade ad hominem na strane lidere i nestalnost u odnosima čak i s bliskim saveznicima. Počev od nemačke kancelarke Angele Merkel, američki saveznici, naročito u Evropi, prepoznali su da više ne mogu da se uzdaju u SAD.
Posledično, oni sve više pokušavaju da ublaže posledice unilateralnih odluka Trampove administracije, čiji znatan broj direktno potkopava globalnu saradnju. Naročito to što je Tramp povukao SAD iz Transpacifičkog partnerstva i Transatlantskog partnerstva za trgovinu i investicije, što su inicijative koje bi pomogle da se zacementira globalna uloga Amerike, kada ih Trampova administracija ne bi posmatrala kao liliputanske zavere protiv SAD.
Tramp se u skorije vreme više usredsređuje na ovaj pristup, te uvodi visoke carine na aluminijum i čelik, od čega su pojedini saveznici privremeno izuzeti, što ne važi za Japan. To ne izgleda dobro japanskom premijeru Šinzu Abeu, koji je pojurio da prvi prigrli Trampovu administraciju.
Dok se sve ovo odvijalo, Tilerson i Mekmaster su se borili. Stidljivost i arogancija su fatalna kombinacija za državnog sekretara, a ipak, upravo je to ono što je Tilerson pokazao – i retko kada je odavao utisak da je imao lep dan na poslu. Slično tome, Mekmaster, brzinska zamena za osramoćenog Majkla Flina, odavao je utisak da je nedovoljno kvalifikovan, da ne može da se poveže s predsednikom ili da upravlja dinamikom između agencija.
Nasuprot tome, Pompeo i Bolton su pokazali da mogu da komuniciraju s Trampom, što nije mali podvig za predsednika koji je dobro zagazio u drugu godinu svog mandata, a koji tek treba da razvije jako partnerstvo sa svojim timom za nacionalnu bezbednost. Ali ni jedan ni drugi nikada nisu pokazali kapacitete za hvatanje u koštac s krizom, a još manje za zaustavljanje propadanja američkog globalnog rukovođenja.
Imenovanje za državnog sekretara, za najprestižniju poziciju u kabinetu, za Pompea predstavlja korak napred; njegovom kratkom stažu direktora CIA prethodio je period od šest godina u Predstavničkom domu, gde je zastupao četvrti kongresni distrikt Kanzasa. Većina Amerikanaca je za njega prvi put čula 2015, kada je detaljno saslušavao tadašnju državnu sekretarku Hilari Klinton u vezi sa ulogom koju je navodno imala u tragičnoj smrti američkog ambasadora u Libiji. Iako bi taj učinak mogao potencijalno da ukazuje na poželjnu brigu za bezbednost američkih diplomata u inostranstvu, on takođe ukazuje na politizovani pristup bezbednosti i donošenju odluka, što se takođe odrazilo na Pompeov staž u CIA.
Što se Boltona tiče, on je bio politički zastupnik u nekoliko administracija. Afirmisao se kao arhineprijatelj tradicionalno apolitičnih vladinih agencija, koje zvaničnici Trampove administracije sada žigošu kao deo „duboke države“, redovno optužujući takve profesionalce, kao i diplomate, za „popustljivost“.
Uporna svađalica, Bolton nije bez dostignuća. NJegova Inicijativa za sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje, koja je pokrenuta za vreme administracije DŽordža Buša mlađeg, generalno se smatra diplomatskim uspehom koji je pomogao razvoju međunarodne saradnje. Ali, Bolton se uglavnom pokazao kao spoljnopolitički jastreb sa sklonošću ka unilateralizmu.
S krizom sa Severnom Korejom na horizontu, svet neće morati mnogo da čeka da bi otkrio kako se Boltonove i Pompeove sklonosti sprovode u delo. Od obojice se očekuje da počnu da rade svoj novi posao uoči Trampovog očekivanog susreta s Kimom DŽong Unom, što je još jedna iznenadna unilateralna odluka Trampa.
Mnogi u Republikanskoj stranci koji su skeptični prema diplomatiji, a čiji je Bolton lider, ne pokazuju dobru volju prema Trampovoj odluci da se sastane s Kimom, tvrdeći da su razgovori s diktatorima traćenje vremena, što na kraju ide naruku autokratama. Čak i oni koji instinktivno podržavaju diplomatiju imaju ozbiljne sumnje – ako Trampov gambit propadne, bez dodatnih diplomatskih mera na raspolaganju, preostaće samo vojna rešenja.
Bolton i Pompeo možda veruju da je najbolji mogući ishod da do samita dođe, te da Tramp besno izleti iz prostorije. Ali negativan ishod nije ono što većina ljudi želi, naročito s obzirom na manjak uverljivih alternativa. A gotovo sigurno nije ono što Tramp želi, s obzirom na njegovo nastojanje da dokaže da je bio mudar što je prihvatio Kimov poziv na sastanak. Opseg podrške koju Pompeo i Bolton pružaju inicijativi će stoga imati značajan uticaj ne samo na sam samit, već i na Trampov predsednički mandat.
Da li će Bolton biti voljan da angažuje južnokorejske lidere koje tako često kritikuje da su popustljivi da bi uskladio stavove SAD i Južne Koreje? Da li će on ili Pompeo raditi s Kinezima da bi utvrdili efikasan model saradnje? Da li će bilo koji od dva zvaničnika biti voljan da se sastane sa Severnokorejcima pre samita da bi obezbedili pozitivan ishod?
Predsednik može s vremena na vreme da izvede i poneki mađioničarski trik. Ali taj trik je moguć samo kada diplomate, koje obično predvodi savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar, pripreme kulise. Da li Pompeo i Bolton to mogu da urade još nije poznato. Ono što jeste, je da ćemo morati da se oslanjamo na nadu, a ne na iskustvo.
Autor je bivši pomoćnik za Aziju državnog sekretara SAD. Sada je profesor na Univerzitetu Denver
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
