„Nema sumnje da bi Balkanu bilo gore pod ruskim i kineskim uticajem“: Nikola Kedi u analizi za britanski Spektator

Glasina da iza ovoga stoji Trampova administracija odmah se proširila, uglavnom od strane njegovih kritičara u regionu, podseća Nikola Kedi u analizi za britanski Spektator (Spectator).

Ipak, dodaje, razni članovi Trampove administracije demantovali su tvrdnje da je predlog potekao od njih, pa je čak i Džon Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Donalda Trampa godinama kasnije rekao da su lokalni lideri ti koji su plan predstavili američkoj vladi.

Lokalni mediji su istakli da je mozak ove ideje Fondacija za otvoreno društvo.

Da je bio primenjen, pokazao bi se kao Pandorina kutija u delikatnom regionu sa krhkim statusom kvo, stvarajući presedan za Bosnu, druge delove Balkana, pa čak i u Evropi, vraćajući osetljive teme koje su odavno stavljene na miru.

Potencijal za etnički sukob je postojao, a preduzimanjem ovog opasnog eksperimenta lančana reakcija koja bi započela imala bi posledice po ceo kontinent.

Postojao je samo jedan vođa koji se sam suprotstavio ovoj perspektivi. Bivši premijer Albanije, a sadašnji opozicioni lider, Sali Beriša, konzervativni državnik sa dugogodišnjim iskustvom u politici i neviđenim poznavanjem geopolitike, glasno i oštro se izjasnio protiv korekcija granica u regionu, a posebno između Republike Kosova i Republike Srbije.

Čim je ta ideja počela da kruži, Beriša je, u skladu sa stavovima koje će kasnije zauzeti Nemačka i Francuska, postao prvi koji je istakao da je „razmena teritorija srpska ideja koju su oni uvek tražili sa patološkim insistiranjem, još pre proglašenja nezavisnosti Republike Kosovo. Istina je da Srbija u ovom slučaju želi da trguje, da koristi albanske teritorije kao tržišni proizvod, jer je zabrinuta zbog sve većeg buđenja nacionalne svesti kod Albanaca“.

Svaki sporazum i svako rešenje treba da bude sporazum između dve nezavisne zemlje koje priznaju teritorijalni integritet jedne druge.

Nekoliko meseci kasnije, američki ambasador na Kosovu Filip Kosnet izjavio je da Vašington nikada nije podsticao bilo kakvu ideju o promeni granica.

„Ako želite mirovni sporazum, morate sesti i razgovarati sa svojim protivnikom“, dodao je tada američki ambasador.

Zahvaljujući snažnom protivljenju lidera kao što je Beriša u Albaniji, raznim političkim akterima na Kosovu, u Nemačkoj, a potom i glasnom odbijanju od strane Sjedinjenih Država, ideja o teritorijalnoj zameni je odbačena.

Nakon ove epizode, ideja Mini šengena, ili Otvorenog Balkana, predstavljena je kao alternativa Berlinskom procesu, inicijativi međuvladine saradnje koja je povezana sa budućim proširenjem Evropske unije.

Dok je ova druga imala nadzor i neophodne garancije koju su davale Nemačka i druge evropske zemlje, prva je uključivala isključivo Albaniju, Srbiju i Makedoniju, uz nerado učešće Crne Gore, što bi sigurno dovelo do srpske dominacije u regionu.

Sjedinjene Države ili u najmanju ruku Stejt department ponovo su se pojavile da podržavaju ovu novu ideju, sa mnogo mešovitih signala koji su dolazili iza Atlantika.

Pojačan je pritisak na Kosovo da se pridruži, iako je Srbija odbila da prizna njegovu nezavisnost i pokušala da nametne svoju volju regionu.

Ipak, niotkuda, avgustu ove godine albanski premijer i drugi faktori u regionu proglasili su mrtvom inicijativu Otvoreni Balkan, vraćajući se ponovo Berlinskom procesu predvođenom Nemačkom.

Analitičari i lokalni politički akteri, objašnjavajući nekoherentnost američke spoljne politike, pokreću pitanje mnogih struja u američkoj vladi, često međusobno sukobljenih, sa različitim ciljevima i metodama.

Ovo su samo dva primera gde su nedostatak američkog liderstva i neoprezno eksperimentisanje pojedinih segmenata američke birokratije mogli da zaustave teško stečeni napredak u regionu.

Još jednom, Sali Beriša, koji je predstavljao albansku desnicu, bio je vodeći glas na Balkanu zagovornik protiv procesa koji je imao blagoslov Rusije i koji bi destabilizovao Balkan, povećavajući ruski uticaj.

To je bila poslednja u nizu državničkih funkcija koju je Beriša obavljao tokom svoje duge karijere, uključujući njegov neumorni rad na ulasku Albanije u NATO i pokretanju procesa pristupanja EU.

To takođe uključuje njegovu doslednu proameričku i prozapadnu politiku, njegovu dalekovidnost u smanjenju energetske zavisnosti od Rusije lobiranjem i izgradnjom TAP-a i mnogih drugih inicijativa, za koje on ne dobija odgovarajuću zaslugu.

Beriša, konzervativni glasovi iz njegove stranke i kosovska vlada ostavljeni su dugi niz godina sami u suprotnosti sa opasnom planom koji bi doveo do toga da Rusija polako uzurpira vodeću ulogu Sjedinjenih Država na Balkanu.

Na kraju se pokazalo da su u pravu. Prozapadna albanska desnica ima nasleđe da je na pravoj strani istorije tokom proteklih decenija.

Čak i pred neobjašnjivim odustajanjem saveznika, uvek je istrajao dostojanstveno i visoko držao glavu.

To je činio i kada su posle decenija progona desnice komunisti našli utočište na Zapadu, nakon pada Berlinskog zida.

Regionu nedostaju lideri poput Beriše, koji mogu doneti dugoročnu stabilnost i koji imaju kapacitet da zauzmu stav u delikatnim trenucima.

Lideri stvoreni u „laboratoriji“ nikada ne mogu zameniti prave, čija važnost, iskustvo i veštine donošenja odluka postaju najvažniji, posebno u osetljivim regionima.

Nikola Kedi: Zapad često podržava pogrešne pojedinace ili grupe

Jedna od grešaka koje Zapad često pravi jeste podržavanje pogrešnih pojedinaca ili grupa, a to ima posledice zbog kojih svi akteri kasnije žale.

Pomaganje i podrška komunistima u Albaniji za vreme i posle komunizma, umesto onih koje je proganjao krvavi režim i koji su se nadali američkom spasu, bila je jedna od takvih grešaka.

Zapad je, posebno tokom Obaminih godina, podržavao takozvanu stabilokratiju, što znači stvaranje poluautoritarnih režima na Zapadnom Balkanu koji bi zadržali status kuo i sprečili ove zemlje da eskaliraju međusobne sukobe, na račun demokratije.

S druge strane, ruski uticaj u zemljama kao što je Srbija je značajan, a Albanija i Kosovo polažu nade da će Sjedinjene Države biti fer i pošten posrednik i uticaj u regionu.

Međutim, Zapad mora da zna da će žrtvovanje demokratije za stabilnost na kraju dovesti do nestabilnosti i sukoba. Istorija ne pokazuje druge alternative.

Mnogi ljudi u regionu smatraju da se zapadna birokratija meša u domaća pitanja, namećući rešenja za koja veruju da su ispravna, otuđujući u tom procesu lokalne ljude – posebno one najproevropskij i proameričke.

Napad na demokratski izabrane lidere, posebno one koji su se dokazali kao veliki saveznici, i traženje njihove smene kroz nedemokratske procese, može imati suprotne rezultate.

Poverenje u američko vođstvo se smanjuje čak i među najproameričkim ljudima, a to je nešto što samo Sjedinjene Države mogu da poprave.

Evropljani su, u međuvremenu, uprkos svim njihovim pričama o demokratiji i vladavini zakona, srećni što ostaju po strani i vide ceo region kako pada u autoritarizam.

Na sreću, albanski konzervativci desnog centra mogu da se izbore sa izazovima našeg vremena i pokažu se kao pozitivna snaga u regionu, ako im se pruži šansa, nadovezujući se na nasleđe prethodnih generacija desnice i oslanjajući se na iskustvo lidera kao npr. Beriša.

Regionu bi bilo gore pod ruskim i kineskim uticajima u to nema sumnje.

Međutim, takođe je jasno da su američke akcije one koje dovode do slabljenja američkog uticaja.

Deluje besmisleno, ali nažalost istinito.

To je nastavak haotične spoljne politike koja napušta saveznike i ohrabruje neprijatelje.

Čini se da je glavna pretnja Pax Americana sama američka birokratija.

Nedostatak kohezivne dugoročne strategije i napuštanje saveznika trebalo bi da se okonča pre svega u interesu Sjedinjenih Država, a svakako i u korist proameričkih zemalja kao što su Albanija i Kosovo, koji i dalje trpe, sasvim nepravedno.

Snažno političko vođstvo je potrebno u Sjedinjenim Državama kako bi se sprečilo da neodgovorna birokratska ruka određuje politiku i sprovodi svoju volju.

Samo kohezivna, realistička spoljna politika, zajedno sa zdravim razumom, reganovskom fuzionističkom politikom na unutrašnjem planu, može vratiti američko vođstvo na svetskoj sceni i sprečiti kineski vek, zaključuje Kedi.