SAD nisu uvek bile najjači saveznik Izraela – šta se promenilo i zašto?

Ali nije uvek bilo tako.

Prve dve decenije nakon sticanja nezavisnosti, primarni spoljni saveznik Izraela bila je Francuska, koja je isporučila skoro sve svoje glavno oružje, uključujući avione, tenkove i brodove, kao i izgradnju nuklearne elektrane iz koje je razvio atomsko oružje.

Ni SAD nisu ponudile isto diplomatsko pokriće kao danas. Kada je Izrael napao Egipat sa Britancima i Francuzima tokom Suecke krize 1956. Vašington se pridružio Moskvi u Ujedinjenim nacijama kako bi primorao Izrael i njegove saveznike da se povuku.

Dugi niz godina, američka pomoć Izraelu bila je ograničena na kredite za kupovinu hrane zbog ekonomskih poteškoća u godinama nakon nezavisnosti.

Dakle, šta se promenilo i zašto?

Kako su tenzije rasle uoči šestodnevnog rata 1967. Pariz je uveo embargo na oružje regionu i odbio da isporuči 50 borbenih aviona koje je Izrael platio. Posle rata, Francuska je stala na stranu arapskih zemalja, delom da bi poboljšala odnose nakon poraza u kolonijalnom ratu u Alžiru.

Američki predsednik Lindon Džonson je saosećao sa stavom Izraela, ali je oklevao oko snabdevanja velikim količinama oružja zbog zabrinutosti zbog regionalnog sukoba.

Nakon pobede Izraela i okupacije Gaze, Zapadne obale i istočnog Jerusalima, Vašington je zaključio da su se arapske nacije uselile u sovjetski logor i tako povećale prodaju oružja jevrejskoj državi, uključujući i borbene avione Fantom.

Džonson je bio posvećen održavanju „kvalitativne vojne prednosti” Izraela i otvorio vrata decenijama prodaje oružja koje je pomoglo da se izraelska vojska izgradi u najjaču silu na Bliskom istoku.

Da li su SAD podržale izraelski razvoj nuklearnog oružja?

Kasnih 1950-ih, Francuska je izgradila Izraelu veći reaktor sposoban za proizvodnju plutonijuma i postrojenje za preradu u tajnom postrojenju u Dimoni u pustinji Negev koje je obezbedilo osnovne alate za razvoj nuklearnog oružja.

Izrael je rekao SAD da nuklearna elektrana ima samo „miroljubivu svrhu“, ali je 1960. CIA zaključila da će se ona koristiti za proizvodnju plutonijuma za oružje.

Godine 1963, predsednik Džon Kenedi je zahtevao od Izraela da dozvoli redovne američke inspekcije Dimone i upozorio da bi neprezentovanje „pouzdanih informacija“ o nuklearnoj elektrani „ozbiljno ugrozilo“ podršku Vašingtona Izraelu, navodi se u izveštaju izraelskog lista Haarec iz 2019.

Izrael je pristao na inspekcije, ali, nakon Kenedijevog ubistva, Džonsonova administracija je bila manje čvrsta po tom pitanju i inspekcije su prestale 1969. Do tada su američki zvaničnici zaključili da Izrael zaista razvija atomsku bombu uprkos njegovim tvrdnjama da je suprotno.

Pokušaj SAD da posreduju u mirovnim sporazumima

Kada su Egipat i Sirija napali Izrael tokom praznika Jom Kipur 1973. predsednik Ričard Nikson je bio uznemiren izraelskim nagoveštajima o upotrebi nuklearnog oružja, pošto su njegove snage u početku bile primorane da se povuku. Nikson je naredio vazdušni transport vojnih zaliha u Izrael.

Nakon što se ratna plima okrenula, SAD su želele da ograniče obim egipatskih gubitaka delimično kako bi sprečile Sovjete u sukobu, ali i da ojačaju američki uticaj na egipatskog lidera Anvara Sadata.

To je zauzvrat postavilo osnovu za izraelsko-egipatski mirovni sporazum kasnije tokom ove decenije.

Neuspeh izraelske vlade da preduhitri rat na Jom Kipuru primorao je političko prestrojavanje u kojem je desničarska partija Likud preuzela vlast po prvi put sa Menahemom Beginom kao premijerom.

Begin je uputio poziv Sadatu, preko SAD, da poseti Jerusalim, a egipatski predsednik se obratio izraelskom parlamentu.

Predsednik Džimi Karter osmislio je višemesečne pregovore koji su kulminirali sporazumom iz Kemp Dejvida između Egipta i Izraela i postavio temelj za konačni izraelsko-egipatski mirovni sporazum u martu 1979. koji je doveo do povlačenja Izraela sa Sinaja. Ali Begin je odbio Karterove pokušaje da postigne sporazum da Izrael odustane od palestinskih teritorija okupiranih 1967.

Ako je Karter želeo mir, šta je želeo Ronald Regan?

Karterov naslednik, Ronald Regan, bio je više zainteresovan za prodaju oružja nego za posredovanje u miru.

Vojna podrška Izraelu se učvrstila pod Reganovom administracijom koja je takođe započela energičniju diplomatsku odbranu Izraela – posebno štiteći ga od kritika Ujedinjenih nacija.

Dve zemlje su potpisale strateške vojne sporazume i Vašington je počeo da skladišti oružje u Izraelu koje je zvanično dodeljeno američkim snagama, ali koje bi brzo moglo da bude predato Izraelcima.

Bilo je tenzija. Izraelski napad na irački nuklearni reaktor 1981. obavljen je bez odobrenja SAD i podstakao je Regana da obustavi neke isporuke oružja. Američka administracija se takođe pogoršala zbog izraelske invazije na Liban 1982.

Ali Vašington je nastavio da štiti Izrael u UN, uključujući i veto na sovjetski potez u Savetu bezbednosti da uvede embargo na oružje. Ipak, Reganova administracija je šokirala Izrael razgovarajući sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom Jasera ​​Arafata, terorističkom grupom u očima Izraela.

Šta se desilo sa svim mirovnim inicijativama?

Niz predsednika smatrao je da bi oni mogli biti ti koji će konačno povući izraelsko-palestinski mirovni sporazum.

Predsednik Bil Klinton je navodno bio najbliži kada je nadgledao niz pregovora i sporazuma koji su kulminirali mirovnim sporazumom iz Osla 1993. kojim su uspostavljene Palestinske vlasti sa ograničenom upravom nad delovima okupiranih teritorija kao korak ka konačnom dogovoru.

Ali ubistvo Jicaka Rabina, izraelskog premijera koji je potpisao sporazum, 1995. otvorilo je put ka usponu na vlast Benjamina Netanjahua, koji se otvoreno protivio palestinskoj državi.

Klinton je imao posljednju šansu za dogovor na samitu u Kemp Dejvidu 2000. između lidera PLO-a Jasera ​​Arafata i tadašnjeg izraelskog premijera Ehuda Baraka. Kada su ti pregovori propali, Klinton je okrivio Arafata. Međutim, neki od Klintonovih zvaničnika prisutnih na razgovorima rekli su da izraelska ponuda nije ispunila ono što je potrebno za sporazum.

Godine 2005. bivši zvaničnik američkog Stejt departmenta Aron Dejvid Miler, koji je igrao ključnu ulogu u mirovnim naporima Klintonove administracije, rekao je da Vašington nije delovao kao neutralni arbitar, već kao „izraelski advokat, pružajući usluge i koordinaciju sa Izraelcima na račun uspešnog mirovnih pregovora“.

Klintonov naslednik, predsednik Džordž V. Buš, pokrenuo je sopstveni mirovni napor, „mapu puta“, iako je on delimično pogurao plan da nadoknadi diplomatsku štetu koju je nanela invazija SAD na Irak.

Izraelski premijer Arijel Šaron nije mogao da prkosi Beloj kući i zato je pohvalio Bušov plan, a zatim krenuo da ga sabotira postavljanjem uslova.

Zašto su odnosi između Izraela i predsednika Obame bili tako loši?

Predsednik Barak Obama nadgledao je najveći ikad paket vojne pomoći Izraelu, vredan 38 milijardi dolara tokom jedne decenije, ali ga je i dalje smatrao nepouzdanim saveznikom, posebno premijera Netanjahua.

Izraelski zvaničnici bili su ljuti kada je Obama izabrao Kairu za svoju prvu posetu regionu  gde je održao govor obećavajući muslimanskom svetu „novi početak“ nakon rata u Iraku.

Obama i Netanjahu imali su naporan sastanak u Beloj kući gde je predsednik rekao da želi zamrzavanje izgradnje jevrejskih naselja i da Izrael ozbiljno shvati mirovne pregovore sa Palestincima.

Neki zvaničnici Obamine administracije želeli su da on odredi rok za Netanjahua da pristane na razgovore ili da se suoči sa SAD u izlasku sa sopstvenim planom za palestinsku državu.

Ali ta odlučnost je nestala pošto je izraelski lider mobilisao političku podršku u SAD, posebno među republikancima.

Netanjahu se takođe otvoreno protivio dogovoru SAD sa Iranom o obuzdavanju nuklearnog programa kao „istorijskoj grešci” koja bi omogućila Teheranu da razvije atomsko oružje.

Izraelski lider je preduzeo korak bez presedana da otvoreno kritikuje politiku Bele kuće u obraćanju Kongresu.

Obama je ispalio oproštajni hitac u poslednjem mesecu svog mandata kada su SAD neobično odbile da stave veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN kojom se osuđuje izgradnja izraelskih naselja. Netanjahu je odgovorio rekavši da se raduje dolasku Donalda Trampa u Belu kuću.

Dakle, Netanjahu se slagao sa Trampom?

Do kraja svog predsedničkog mandata, Donald Tramp je bio duboko nepopularan u većem delu sveta. Izrael je bio izuzetak nakon što je premestio američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, priznavši grad kao glavni grad Izraela, što većina zemalja nije učinila.

Trampova administracija pregovarala je o sporazumima za normalizaciju odnosa između Izraela i nekoliko arapskih zemalja. Takođe je izneo sopstveni izraelsko-palestinski mirovni predlog koji je dozvolio Izraelu da anektira oko 30 odsto Zapadne obale.

Plan je uključivao viziju palestinske države sastavljene od nekoliko enklava okruženih izraelskom teritorijom, što je imalo veliku sličnost sa predlozima izraelske desnice koji su opisani kao replika sistema iz perioda aparthejda u Južnoj Africi.

Trampov državni sekretar Reks Tilerson rekao je da je, nakon što je predsednik sugerisao da bi Netanjahu mogao biti prava prepreka miru sa Palestincima, izraelski lider napravio lažni video na kojem palestinski predsednik Mahmud Abas navodno poziva na ubistvo dece. Trampova pozicija se tada okrenula protiv Palestinaca.