Sadašnja EU je već gotovo prošlost

O tome se priča i piše već neko vreme, ali mnogi, i to ne samo kod nas, zapravo nisu svesni dimenzija i značaja dolazećih promena. EU shvaćena kao nadnacionalni koncept biće na prvorazrednom ispitu – konceptualno i teritorijalno. Pitanje je, i to više ne potencijalno, u kakvom vidu će Unija produžiti egzistenciju. I šta će biti sa delovima EU koji krenu drugim putem.

Razlika u spoljnopolitičkim opredeljenjima – od stava prema SAD, preko iranskog nuklearnog programa pa do odnosa sa Rusijom – između Briselske elite i vođstva država članica EU, kao i među njima samima, postaju ogromne. Tako je i kada se radi o odnosu prema već permanentnoj migrantskoj krizi, NATO i još mnogo čemu drugom. Austrija, Poljska, Nemačka, Mađarska, Italija, Francuska, posmatrane pojedinačno ili u vezi sa nekim pitanjima grupisane u „blokove“, kao da su članice različitih unija a ne formalno jedinstvene EU.

Nadnacionalna ideologija i u skladu sa tim odnos prema državnosti i suverenitetu u raznim aspektima, ideologija ljudskih prava, odnos prema globalizaciji i tome slično, suštinski su u smislu unifikacije modifikovali, politiku najvećih grupacija „mejnstrim“ partija u Evropskom parlamentu (Evropska narodna stranka, Progresivna alijansa socijalista i demokrata), kako se nekada smatralo tzv. desnog i levog centra. Kod njih ili tačnije mnogih segmenata tih grupacija, gotovo da je obesmišljeno sve ono što je stranke i njihove saveze tradicionalno obeležavalo u levo-desnom smislu.

Po pravilu su postale veliki neoliberalni centar gde je sve drugo efemerno. Time je ostavljen veliki prazan prostor na desnici i levici. Taj prostor polako ali sigurno zauzimaju druge partije i lideri, koji u svojim zemljama osvajaju sve više glasova te tako i na nivou EU postaju faktori (Liga Italija, Slobodarska partija Austrije, mađarski Fides, Švedske demokrate, Melanšonovi sledbenici, španski Vox, francuski Nacionalni front). Sve ukazuje da će se takav trend nastaviti.

Pri tome treba imati u vidu da ne jačaju i tu se pozicioniraju samo neke stare a ranije marginalne ili sistematski marginalizovane partije, odnosno ubrzano osvajaju prostor nove političke snage. Došlo je i do velike evolucije među nekim strankama koje su u okvirima „mejnstrim“ partijskih grupacija.

Naizgled to je kontradiktorno sa onim što je gore rečeno, ali suštinski nije tako. Dok se nominalno levi i desni blokovi i većina njihovih članica približavaju i svi zajedno gotovo stapaju u nekakvom evro-političkom „melting potu“, pojedine partije, najpre iz redova Evropske narodne stranke (EPP), ideološki su se već primakle suverenističko-nacionalnoj desnici a na korak su da to urade i u formalnom smislu napuštajući grupaciju kojoj pripadaju.

O razlikama koje vode ka eksploziji unutar EPP dovoljno govori da su tu Orban, Berluskoni, Merkelova sa svojim strankama. Slična, mada donekle ipak blaža situacija je i unutar druge po veličini EU poslaničke grupe – Progresivne alijanse socijalista i demokrata (PES). Do nedavno se nije postavljalo pitanje opstanka navedenih blokova u sadašnjem sastavu, sada je jasno da će se brzo transformisati, pitanje je samo obima promena i linija raskola. Kako će se pojedine partije i poslanici opredeliti ostaje nam da vidimo posle izbora, a sada je već očito da često nastupaju kao da nisu deo istog saveza.

Ponovo smo kod centralna tačka predstojećih izbora za Evropski parlament, koji dolaze posle kulminacije migrantske krize, pobede Trampa i Bregzita. To je borba između „mejnstrim“ partija starog neoliberalnog poretka i partija novog, post neoliberalnog opredeljenja. Tu se radi o mnogo većim stvarima od rasporeda na evropskoj političkoj sceni. U krajnoj liniji i on je odraz stava prema državi, geopolitici i modelu evropskih integracija.

Kada sve to dubinski sagledamo, jasnije je što je na početku teksta kategorički iskazan stav da je EU u sadašnjem vidu već skoro prošlost. Ono što se nazire kao njen funkcionalan ostatak u senci je Berlina i Pariza. Nemačka i Francuska su sporazumom u Ahenu – što ima simbolički značaj pošto je u pitanju nekadašnje središte carstva Karla Velikog koje se poklapa sa jezgrom EU – postavile temelje užeg dela Unije ili manje zone čvršćeg povezivanja unutar nje.

Potvrda za to stiže i od francuske ministarke za evropske poslove Natali Loazo, koja je u Beogradu istakla da proširenja EU neće biti. Samo je jedan korak od toga do skraćena sadašnje EU.

Ostaje nam da vidimo da li je pred nama novi period Evrope sa višezonskom EU ili paralelnim egzistiranjem skraćene EU i evropskih država koje su se opredelile za suverenistički koncept. Videćemo da li će se i one grupisati i na koji način će to činiti, te koji će im biti spoljni oslonci. Nećemo predugo čekati odgovor(e).