„Sadašnje vreme kao predratni period“: Da li će 2024. ličiti na 1938. godinu?

U međuvremenu, velika je opasnost da se rat između Izraela i ekstremističkog palestinskog Hamasa, koji je počeo u oktobru ove godine, najžešći od 1973, ne samo razvuče unedogled već i prelije na širi region Bliskog istoka, piše Radio Slobodna Evropa (RSE)

Po sistemu koncentričnih krugova, jedna kriza sustiže drugu pa je Venecuela proglasila da joj pripada polovina susedne Gvajane bogate naftom.

Jačaju napetosti i oko Tajvana zbog sve učestalije demonstracije sile Kine u nastojanju da ga reintegriše, što bi moglo da izazove sukob širih razmera, pa i Treći svetski rat ukoliko bi se SAD vojno umešale.

Širenje BRIKS-a i sve veći jaz između Globalnog juga i zapadnog bloka pokazatelj su tektonskih promena u globalnom poretku, najvećim od Drugog svetskog rata.

Zapravo, nezapadni akteri sada dovode u pitanje primat zapadnih sila po prvi put još od vremena humanizma i renesanse kada počinje uspostavljanje „zapadnocentričnog globalnog poretka“ sa kolonijalnim osvajanjima Portugalije u 15. veku i kasnije Španije, Holandije, Francuske, Velike Britanije i na kraju dominacije SAD.

Osim geopolitičkih surevnjivosti, svet u 2024. očekuju presudnu izbori u više od 70 zemalja na kojima će, kako se procenjuje ojačati populističke i neliberalne snage – od glasanja za Evropski parlament u kome će, kako se procenjuje, ojačati krajnja desnica, preko mogućnosti pobede u SAD bivšeg kontroverznog predsednika Donalda Trampa, do predsedničkih izbora u Rusiji i parlamentarnih u Indiji.

Politička trvenja utiču i na ekonomiju sa procesima deglobalizacije i razdvajanja (decoupling), pa zbog i dalje visoke inflacije nije otklonjen rizik od recesije u 2024.

Tome treba dodati i moderne izazove poput klimatskih promena koje su zbog geopolitičkih nesuglasica u drugom planu.

Istovremeno, nikada u istoriji nije postojao takav strah od nove tehnologije kao sada. Razvoj veštačke inteligencije je strelovit i nezaustavljiv sa velikim očekivanjima da će omogućiti dobrobit čovečanstvo.

S druge strane, postoji velika bojazan da veštačka inteligencija može izmaći ljudskoj kontroli i od „dobrog sluge“ postati „zao gospodar“.

Rat „iscrpljivanja“ u Ukrajini

Ukrajina je u ovo vreme pre godinu dana očekivala da će, nakon što je povratila grad Herson i još neke regije u jesen 2022, u kontraofanzivi tokom 2023. potisnuti ruske snage.

Međutim, njena armija je naišla na veoma snažnu, višeslojnu rusku odbranu. Istovremeno, od zapadnih saveznika nije dobila svo naoružanje koje je tražila, a poslednjih meseci znatno je opala vojna i finansijska pomoć SAD i EU, tako da je linija fronta ostala skoro nepromenjena.

Ruske snage su na više mesta krenule u protivofanzivu i strahuje se da će uspeti da osvoje nove teritorije u Ukrajini, ako Kijevu ne stigne hitna i znatna pomoć.

Kako piše Kristofer Lokvud (Christopher Lockwood) u Ikonomistu (The Economist), Ukrajina je previše očekivala od kontraofanzive ovog leta, a premalo se pripremala za dugi rat.

„Ni Ukrajina ni Rusija nemaju bilo kakvog interesa za mir koji bi zamrznuo sadašnju situaciju na terenu. Za Ukrajinu je neprihvatljivo da dozvoli Rusiji da zadrži teritoriju koju je zauzela. Ali, za Rusiju invazija i dalje izgleda kao neuspeh, jer ne kontroliše u potpunosti nijednu od četiri regije koje je anektirala u septembru 2022. Zato ne očekujte da će bilo koja strana pokušati da se nagodi 2024. godine“, navodi Lokvud.

Rusija kontroliše 18 odsto Ukrajine, od toga je oko polovine zauzela 2014. godine, kada je anektirala Krim i prigrabila istočni Donbas.

Opadanje zapadne podrške

SAD su do sada poslale Ukrajini pomoć od 75 milijardi dolara, navodi Savet za spoljne poslove (Council on Foreign Relations). Međutim, dodatnih 60 milijardi je blokirano jer je većinski republikanci u Predstavničkom domu uslovljavaju pristankom administracije Džoa Bajdena (Joe Biden) da spreči ulazak ilegalnih migranata preko južne granice SAD.

Tako je od entuzijastične poruke pre godinu dana da će SAD pomagati Ukrajinu „koliko god bude potrebno“, Bajden izjavio u decembru da će je podržavati „kolikog god SAD budu mogle“.

Istovremeno, mađarski premijer Viktor Orban je blokirao pomoć Evropske Unije od 50 milijardi evra.

„Ako Ukrajina nema podršku EU i SAD, Putin će pobediti“, upozorio je irski premijer Leo Varadkar.

„Evropa dugo uživala dividende mira“

Osim blokade finansijske pomoći, Evropa se suočava i sa problemom isporuke municije i naoružanja Ukrajini, jer je dugo zanemarivala vojnu industriju.

Većina članica zemalja NATO-a sa starog kontinenta još uvek ne uspeva da ispuni zacrtani cilj iz 2014. o izdvajanju od najmanje dva odsto BDP-a na odbranu u periodu od deset godina, uključujući najveće zemlje kao što su Nemačka i Francuska.

„Trideset godina mirovnih dividendi, 30 godina bez Varšavskog pakta kao pretnje značile su da Bundesver, kao ni druge oružane snage, nisu u stanju u kakvom bi inače bile“, kazao je nemački ministar odbrane Boris Pistorius za televiziju ZDF.

Od 100 milijardi evra namenjenih jednokratno za osnaživanje Bundesvera, potrošeno je samo 1.5 milijardi. Kako navodi Volstrit džornl (The Wall Street Journal), nemačka vojska trenutno raspolaže sa municijom samo za dva dana borbe.

Velika Britanija, koja najviše u Evropi izdvaja za odbranu, ima svega 150 tenkova i desetak komada artiljerije dugog dometa. Francuska manje od 90 topova, oružja, a Danska uopšte nema tešku artiljeriju, podmornice niti sisteme protivvazdušne odbrane.

„Evropa u situaciji kao 1937. godine“

Poljska je jedna od retkih evropskih zemalja koja ispunjava zacrtani cilj, izdvajajući četiri odsto BDP za odbranu. Uprkos idejama o stvaranju evropske vojske i strateškoj autonomiji, EU se i dalje oslanjaju za očuvanje bezbednosti na SAD koje izdvajaju skoro 70 odsto sredstava od ukupnog budžeta NATO članica.

Zbog toga se Evropa, po rečima načelnika štaba britanske vojske Patrika Sandersa (Patrick Sanders), sada nalazi u sličnom položaju kao 1937, kada je njegova zemlja razmatrala sa saveznicima da li će morati da se vojno sukobi sa Hitlerom.

„Lekcija iz 1930-ih je da kada počnu da rastu pretnje, a mislim da tome sada svedočimo, onda se treba pripremati“, ocenio je Sanders.

Putin je odbacio Bajdenovu tvrdnju da bi Rusija u slučaju pobede u Ukrajini mogla da napadne neku od članica NATO kao „potpunu besmislicu“, dodavši da bi takav sukob bio protivan interesima njegove zemlje.

Analitičari Nemačkog saveta za spoljne odnose (DGAP) Kristijan Moling (Christian Mölling) i Torben Šuc (Schütz) procenjuju da bi Rusiji bilo potrebno između šest i deset godina da potpuno obnovi svoje snage i krene u sukob sa Severnoatlantskom alijansom.

Zato bi po njihovom mišljenju NATO morao da se osposobi za evenutalni sukob sa Rusijom u narednih pet do devet godina kako bi je odvratio od tog nauma.

Bez pregovora na vidiku

Za sada su malo verovatni pregovori o okončanju sukoba ili prekidu vatre. Analitičari snatraju da nijedna strana to ne želi, osim ako može da diktira uslove sa pozicije sile.

„U slučaju da republikanski kandidat pobedi na predsedničkim izborima u SAD-u sledeće godine, posebno ako je to Donald Tramp, koji izgleda kao favorit, i ako se finansiranje značajno smanji, tada će biti pojačanog pritiska na Ukrajinu da pregovara“, kazao je za CNBS Mario Bikarski, analitičar Economist Intelligence Unita.

On ističe da ni Ukrajina ni Rusija ne žele da pregovaraju.

„Ali, s obzirom na okolnosti, neće imati mnogo izbora, već da se tome povinuju. Ostaje takođe pitanje da li će Rusija biti voljna da pregovara, jer ako postoje znaci da će Zapad prestati da podržava Ukrajinu i Kijev primoran na ove pregovore, Moskva bi to mogla da vidi kao još jednu priliku da ostvari mnogo veće dobiti“, smatra Bikarski.

Samjuel Čarap (Samuel Charap, analitičar u Rand Corporationu, i Džeremi Šapiro (Jeremy Shapiro), direktor u Evropskom savetu sa spoljnu politiku, takođe smatraju da su nejasni uslovi za pregovore u ovom trenutku, ali ističu da o njima treba razmišljati da bi političari bili spremni kada za to dođe vreme.

Oni navode da u prvoj fazi treba dogovoriti prekid vatre, povlačenje trupa i formiranje kontakt grupe koja bi to pratila, ali bez razmeštanja mirovnih snaga, jer ni Kijev ni Moskva to ne bi prihvatili.

Zatim sledi za Rusiju ključno pitanje veza između Ukrajine i NATO-a i rat će verovatno trajati dok se ono ne reši. U slučaju da se Ukrajina opredeli za vojnu neutralnost, moguća je „istanbulska varijanta“.

Ukrajina se obavezuje da na njenoj teritoriji neće biti razmeštene strane trupe niti izvođene vežbe sa učešćem stranih snaga. Kijev dobija bezbednosne garancije od brojnih zemalja (uključujući SAD, Nemačku i Poljsku, ali i Rusiju) da će priskočiti u pomoć Ukrajini ako bude napadnuta u budućnosti, slično članu 5. Osnivačke povelje NATO-a. Takođe bi dobijao bilateralnu bezbednosnu pomoć od zapadnih zemalja.

Ovo je model opisan u kominikeu iz Istanbula nakon pregovora Rusije i Ukrajine uz posredovanje Turske na početku rata u proleće 2022.

Druga mogućnost je „izraelski model“ koji podrazumeva da Ukrajina dobija oružje sa Zapada, s tim što NATO ne bi imao obavezu da se direktno vojno angažuje, kao u slučaju američke pomoći Izraelu ali bez neposrednog učešća u njegovim oružanim operacijama.

Moguće je i „delimično“ članstvo Ukrajine u NATO-u po „zapadnonemačkom modelu“. Naime, kada je Zapadna Nemačka postala članica NATO-a, jasno je precizirano da iako Alijansa priznaje vladu u Bonu kao jedinu legitimnu, neće joj priteći u pomoć u slučaju njenog napada na Istočnu Nemačku.

Kada je reč o Ukrajini, to bi značilo pristupanje NATO-u onog dela teritorije koji kontrolišu vlasti u Kijevu, s tim što im Alijansa ne bi pomogla ako bi pokušale da na silu vrate okupirane teritorije.

Pominje se i „norveški model“ iz vremena Hladnog rata kada je Oslo dalo garancije Sovjetskom Savezu da na njegovoj teritoriji neće biti razmešteno nuklearno oružje i strane trupe.

„Dugoročna ‘teorija pobede’ za obe strane bi verovatno bila model ponovnog nemačkog ujedinjenja: da će vremenom privlačnost jedne strane dovesti do toga da će ljudi s druge strane želeti da joj se pridruže ili zahtevaju okončanje podela, stvarajući tako mogućnost za političko rešenje pod uslovima prve strane, kao što je bilo tokom ponovnog ujedinjenja Nemačke.

Takav proces može trajati decenijama, kao u nemačkom slučaju, ili u nedogled, kao u slučaju Korejskog poluostrva. Ali on omogućava narativ koji lideri mogu da koriste da pokažu posvećenost cilju ponovnog osvajanja teritorije bez pribegavanja nasilju da bi ga postigli“, smatraju Čarap i Šapiro.

Oni dodaju da nije samo cilj bezbednost Ukrajine, već da se minimizira mogućnost ponavljanja rata.

Naravno, prateći elementi tog dogovora bili bi i obnova Ukrajine, plaćanje štete, popuštanja zapadnih sankcija Rusiji i nove mere za kontrolu naoružanja.

Sudbonosni izbori 2024.

Jedan od razloga za opadanje podrške Ukrajini u Evropi je i jačanje populističkih i ultradesničarskih stranaka. Tako je mađarski premijer Orban blokirao pomoć Kijevu.

Mnogi su to protumačili kao njegovu ucenu da bi dobio novac koji je Evropska komisija blokirala vlastima u Budimpešti zbog kršenja vladavine prava i drugih demokratskih standarda.

Međutim, Orban je nedavno rekao da želi i da menja EU iznutra, očito po meri svoje vladavine u zemlji. I populistički slovački premijer Robert Fico, koji se nedavno vratio na vlast, obustavio je pomoć Ukrajini, a Gert Vilders, lider antiislamske Stranke za slobodu, koja je osvojila najviše glasova na izborima u Holadniji u novembru takođe je za smanivanje podrške Kijevu.

Procenjuje se da će „marš desničara“ širom starog kontinenta, kao i antisistemskih partija raznih boja biti krunisan njihovim uspehom na izborima za Evropski parlament 2024.

Na prethodnim izborima 2019. mejnstrim partije levo i desno od centra su izgubile većinu po prvi put za 40 godina otkako se parlament bira direktno. Uspeh populističkih i desničarskih partija na predstojećim izborima omogućio im presudan uticaj i blokadu rešavanja ključnih problema EU bez čega je njena budućnost neizvesna.

Podele u SAD-u

Američki predsednički izbori u novembru 2024. biće daleko najvažniji po posledicama. Politička situacija u SAD je veoma polarizovana s obzirom da je protiv glavnog kandidata republikanaca, bivšeg predsednika Donalda Trampa podneto više optužnica za pokušaj osporavanja izbora iz 2020. na kojima je izgubio.

Tramp to negira kvalifikujući kao „lov na veštice“. Ishod ovih izbora imaće veliki uticaj i na globalnu politiku u kontekstu sukoba, od Ukrajine do Bliskog istoka, te budući pravac američke politike. Kako ističe Zani Mintron Bedous (Zanny Minton Beddoes), glavna i odgovorna urednica Ikonomista, na kocki će biti i svetski poredak u kome je bilo zajemčeno američko vođstvo.

Po njenim rečima, sama kandidatura Donalda Trampa podriva američku demokratiju. To što će Republikanska partija nominovati čoveka koji je pokušao da poništi rezultate prethodnih predsedničkih izbora zamagljuje ulogu SAD kao svetionika demokratije.

„Drugi Trampov mandat bi Ameriku pretvorio u nepredvidivog aktera sa izolacionističkim tendencijama u vreme velike geopolitičke opasnosti. Trampova naklonost prema moćnicima, posebno prema Putinu, sugeriše da bi njegovo hvalisanje da će okončati sukob između Rusije i Ukrajine za 24 sata bilo na račun Ukrajine“, smatra Bedous.

I u Rusiji će u martu biti održani predsednički izbori na kojima neće biti prevelike neizvesnosti jer se očekuje da će Vladimir Putin lako osvojiti peti mandat.

Više od pola planete će glasati 2024.

U najbrojnijoj demokratiji na svetu – Indiji – očekuje se jačanje autoritarizma premijera Narende Modija. Tačije, pretvaranje Indije iz dinamične demokratije u hinduističku nacionalističku državu koja se približava teokratiji, kako navodi CNN.

Slične su procene i za Bangladeš, a u Indoneziji se očekuje jačanje političke dinastije predsednika Joka Vidoda.

U Africi će biti najviše izbora, ali su njeni birači sve više razočarani funkcionisanjem demokratije. Državni udari postaju sve češći: devet režima je silom preuzelo vlast od 2020. Ankete pokazuju da bi sve veći broj Afrikanaca mogao da pristane na vojnu vladu.

„Na mnogim izborima biće učvršćena pozicija neliberalnih vladara. Na drugim biće nagrađeni korumpirani i nekompetentni“, ocenjuje Bedous.

Predsednički izbori na Tajvanu u januaru imaće posebnu težinu. U slučaju pobede kandidata proindependističke vladajuće Demokratske progresivne partije dodatno će se zaoštriti odnosi ovog autonomnog ostrva sa Kinom koja želi da ga reintegriše čak i silom.

Globalni jug naspram zapadnog bloka

Nakon završetka Hladnog rata, SAD su 1990-ih bile toliko premoćne da ih je Semjuel Hantigton (Samuel Huntington) nazvao „usamljenom supersilom“, a geopolitičku situaciju „uni-multipolarnom“.

To znači SAD kao jedina supersila sa velikim jazom u moći naspram ostalih regionalnih sila. Međutim, sve osnaženije, pre svega Kina, kao i Putinova Rusija, nastoje da dovedu u pitanje ne samo američku moć već i globalni poredak uspostavljen 1945. na zapadnim, liberalnim principima.

Zbog toga je Farid Zakarija (By Fareed Zakaria) opisao 2008. novo doba kao „post-američki svet“. Po njegovim rečima, knjiga sa istim nazivom, ne govori o padu Amerike, već o usponu svih ostalih.

Sada, naspram bilateralizma Hladnog rata između sovjetskog, socijalističkog i zapadnog, liberalnog bloka, uspostavlja se nova bilateralna podela sveta na tradicionalni Zapad i Globalni jug, s tim što je ova grupacija prilično heterogena, ali zemljama koje mu pripadaju je zajedničko nezadovoljstvo aktuelnim „zapadnocentričnim“ globalnim poretkom, kako ga nazivaju.

„SAD ne mogu istovremeno voditi dva velika rata“

Iako SAD i dalje izdvajaju najviše za odbranu – 39 odsto od sredstava koliko se u celom svetu potroši – a njena armija raspolaže, na primer, sa 11 nosača aviona, dok kineska sa dva, američkim snagama je sve teže da istovremeno reaguju na više kriza širom sveta.

U poslednje dve Nacionalne odbrambene strategije je navedeno da američka vojska nije dizajnirana za vođenje ratova protiv dva velika rivala u isto vreme.

Kako navodi bivši pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Ves Mičel (A. Wess Mitchell) u Foreign Affairsu, u slučaju kineskog napada na Tajvan, SAD bi se našle u delikatnoj situaciji kako da to spreče, a da istovremeno nastave isporuke pomoći Rusiji i Izraelu.

SAD su od pada Berlinskog zida bile angažovane u asimetričnim ratovima sa mnogo slabijim protivnicima sa elementima antiterorističkih operacija, pre svega u Avganistanu i Iraku.

Ruzvelt pomogao V. Britaniju, SSSR i Kinu sa 2,6 hiljada milijardi dolara

SAD su već vodile ratove na više frontova, ali u prošlim sukobima uvek su bile u stanju da nadmaše svoje protivnike.

Kako piše bivši američki diplomata Filip Zelikou (Philip Zelikow) u Foreign Affairsu, ono što je ovog puta drugačije, u poređenju sa onim prošlim erama konfrontacije, jeste da američka javnost ne uviđa koliko je situacija opasna, takođe da je industrijska baza zemlje mnogo uža.

„Sjedinjene Države se previše oslanjaju na loše osmišljene politike pružanja vojnih garancija i nisu pripremile uverljive operativne strategije koje ne bi nužno vodile direktnom uključenju u rat“, ističe Zelikou, nekadašnji direktor Komisije za izveštaj o napadu 11. septembra.