„Nije isključeno da će Erdogan krenuti u promenu Ustava da bi ostao predsednik“: Sagovornici Danasa nakon lokalnih izbora u Turskoj

„Sumnjam da će ovo biti poslednja epizoda u kojoj ćemo gledati Erdogana. Mislim da će svakako pokuašti da izvrši ustavnu reformu“, kaže Dragoslav Rašeta, istraživat Novog trećeg puta.

Sa njim je saglasan i Vladimir Ajzenhamer, profesor Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu, koji za Erdogana kaže da je vešt u izmenama ustavnih amandmana.

„Glavno pitanje jeste da li će on gurati promenu Ustava da bi mogao da dobije još jedan predsednički mandat ili će se opredeliti za taktiku da izabere svog naslednika i da ga promoviše u očima turske nacije kao novog lidera“, kaže Ajzenhamer.

Ajzenhamer podseća da se dugo govori o „početku kraja“ kada je Erdogan u pitanju, te da se takve sintagme provlače kad god Partija pravde i razvoja (AKP) zabeleži malo slabiji rezultat.

„Erdogan je vrlo vešt političar, uspešan je u tome da poraze na duže staze pretvori u pobedu. Kao što smo videli uspeo je da napravi jasan jaz između onoga što je volja birača na lokalu i onoga što je volja na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Mislim da će nastaviti u tom pravcu da radi do sledećeg izbornog cklusa i da će tu pokušati da ispravi greške“, primećuje Ajzenhamer.

Govorilo se o pobedi opozicije

Prema rečima Rašete, sve ankete koje su poslednjih meseci stizale iz Turske ukazivale su na pobedu CHP.

„Ali niko nije očekivao ovako ubedljivu pobedu, ne samo da je CHP uspeo da odbrani mesta u Ankari i Istanbulu, već je uspeo da osvoji druga uporišta poput Burse, Balekešira,Manise i slično, i da prvi put od 1977. imaju više procenata nego AKP“, podseća Rašeta.

Za Ajzenhamera veće bi iznenađenje bilo da je Erdogan uspeo da povrati Istanbul i Ankaru koje je izgubio 2019. godine.

„To je bio njegov glavni zadatak, otkako su završeni izbori 2023. U tom smilsu ovo pitanje oko toga ko će uzeti Istanbul i Ankaru jeste bilo na tapetu, ali nije bilo neizvesno kao 2019. godine. Tadašnja pobeda opozcijije je bila iznenađenje“, kaže Ajzenhamer.

Kako dodaje, treba praviti distinkciju između popularnosti Erdogana i njegove sposobnosti da kao individualni političar i lider ostvari jako dobre rezultate i onoga što je ugled i moć njegove partije, kako birači percipiraju njega, a kako partiju.

Dovoljno ili nedovoljno uključen u kampanju?

Ono oko čega naši sagovornici imaju različito tumačenje jeste Erdoganovo aktiviranje u kampanji.

S jedne strane, Rašeta kaže da postoje kritike unutar njegove stranke da se nije dovoljno uključio u ove izbore.

„Neki kao razlog navode njegove godine, dok drugi tvrde da je razlog ipak to što se očekivala pobeda opozicije pa Erdogan nije hteo da svoje ime čvrsto veže uz lokalne kandidate da ovi izbori ne bi mogli da se predstave kao neki referendum o njegovoj popularnosti“, kaže Rašeta.

U poslednjih 10 godina, kaže naš sagovornik, Erdogan gubi liberalne glasove i sve više se pomera prema desnici – populizmu i ka nekoj islamističkoj demografiji što i ukazuje strategija AKP u poslednjih pet, šest godina.

„Najveći strah koji vidimo i na ovim izborima nije bio to što je manji deo njegovih glasača glasao sa Republikansku partiju nego zato što je treća – radikalna islamistička partija – uspela da otkine dobar komad glasova i da osvoji 6.5 odsto na nacionalnom nivou. Erdogan uviđa da njemu najveća opasnost vreba sa desna a ne iz centra“, ukazuje Rašeta.

S druge strane, Ajzenhamer kaže da je Erdogan koncentrisao na Istanbul.

Murat Kurum, uakzuje Danasov sagovornik, kao Erdoganov kandidat je imao svu podršku.

„Pojavljivali su se zajedno na izbornim skupovima, pokazuje ga kao naslednika u Istanbulu čiji je on gradonačelnik bio 1994. godine“, ukazuje Ajzenhamer.

Prema njegovom mišljenju, Erdogan je stavio akcenat na Istanbul kao najveći grad, te zbog „mantre koja prati taj grad – ko uzme Istanbul taj je sledeći predsednik“.

„To bi se možda i dogodilo 2023. da je Ekrem Imamoglu bio protivkandidat Erdoganu. Međutim, pošto se opozicija opredelila za Kemala Kiličdaroglua kao kandidata, on je poražen od strane Erdogana“, podseća Ajzenhamer.

Manja izlaznost nego ranije

Na lokalnim izborima izlaznost je bila 78 odsto, što je za standarde u Tuskoj niža u odnosu na uobičajenu – 85-90 odsto.

Rašeta kaže da, s jedne strane postoji određen politički zamor, s obzirom da su predsednički izbori bili pre nepunih goduinu dana, i da su bili u dva kruga.

„Turska ima jak demokratski duh i jako koketira sa autokratijom u poslednjih desetak godina. Jasno je da su se građani iscrpeli i da Erdogan nije uspeo da animira pre svega svoju bazu. Mislim da je to glavna poenta ovih izbora“, kaže Rašeta.

Erdogan jači nego AKP

U Turskoj Erdogan svakako uživa veći ugled nego sama partija.

„Slična je situacija kao i kod nas“, navodi Rašeta.

Postoji, dodaje, ta neka dihotomija da glasači drugačije gledaju na lokalne i parlamentarne izbore nego na predsedničke.

„Indetitetska pitanja su glavna pitanja koja određuju kuda država treba da se kreće u nekom opštem smeru, dok su mnogo pragmatičnmiji kada glasaju na lokalnim i parlamentarnim izborima. Setimo se da je i Erdgodan morao prošle godine po prvi put da ide u drugi krug, što nam ukazuje da i on gubi glasove, i da ni on ni partija ne uživaju popularnost kao što je to bilo pre osam godina“, ističe Rašeta.

Ajzenhamer ukazuje da je to već duže vreme tako.

„Mnogo mu je da dobije predsedničke izbore kada glasa cela turska nacija. Do relativno skoro su i delovi kurdse populacije glasali za njega. On ima solidno biračko telo, kao jak lider, prepoznatljiv po svojoj harizmi. S druge strane AKP mora da se i na parlamentarnim i na lokalnim izborima suoči sa propustima koji postoji u unutrašnjoj politici koji se ne mogu nadomestiti harizmom“, tvrdi naš sagovornik.

Sekularnost

Ono što razlikuje CHP od AKP, objašnjava Rašeta, jeste sekularnost.

„Povratak predustavnih reformi i jačanje parlamentarnog sistema. To su glavne promene“, kaže Rašeta.

On dodaje da u Turskoj postoje, uslovno rečeno, samo nacionalisti.

„Imate islamističke, demokratske, ili malo više liberalne nacionaliste, ali u tom smislu pre bih rekao da je CHP partija nekog desnog centra. Oporavak CHP je zahtevao da se okrenu više ka desno i više ka nekim populističkim politikama kako bi proširili svoje glasačko telo“, zaključuje Rašeta.