„Velikoruska politika i bezbednost“: Sagovornici Danasa o razlozima zabrane Ukrajinske pravoslavne crkve u Ukrajini

Kontroverzni predlog zakona dobio je u utorak (20. avgust) dobio je većinu u Radi, ukrajinskom parlamentu: Za zakon je glasalo 265 poslanika, dok je za usvajanje bilo potrebno 226 glasova.

Po tom zakonu, aktivnosti Ukrajinske pravoslavne crkve koja je lojalna Moskovskoj patrijaršiji, mogu biti obustavljene, rekao je narodni poslanik, Aleksij Gončarenko.

Sagovornici Danasa imaju drugačije stavove po ovom pitanju.

„Bezbednosni razlozi“

Za Petera Nikitina, predsednika Ruskog demokratskog društva (RDD) to je unutrašnje pitanje crkve.

„Lično ne smatram da je zabrana crkvenih organizacija dobra mera jer koju crkvu pohađati treba da bude izbor vernika. Međutim, kako je Moskovska patrijaršija de facto deo ruske države koja pokušava da uništi Ukrajinu kao takvu, razumem da su vlasti Ukrajine imali bezbednosne razloge za takvu odluku“, ističe Nikitin.

„U službi velikoruske politike i agresije na Ukrajinu“

Čedomir Stojković, predsednik Grupe Oktobar, za Danas kaže da je zabrana ruske pravoslavne crkve u Ukrajini izbor koji je napravila upravo ova crkva tako što je sebe stavila u službu velikoruske politike i agresije na Ukrajinu.

„I time je sama izabrala posledicu koja je upravo nastupila. Svaka pristojna država bi učinila isto“, kaže Stojković.

Prema njegovim rečima, ne radi se samo o tome da su „ruski popovi blagosiljali ruske tenkove i artiljeriju koji uništavaju ukrajinske gradove i ubijaju ukrajinsku decu“.

„Niti samo o tome da ruski popovi blagosiljaju interkontinentalne balističke nuklearne rakete pod imenom ‘Satana’ koje mogu da ubiju milione muškaraca žena i dece, čime se odriču hrišćanstva i postaju antihrisna religija smrti. Radi se pre svega o tome da je Ruska pravoslavna crkva umesto da ima jednog šefa na nebu i njegovog menadžera u patrijaršiji koji širi Hristovu miroljubivu reč, je izabrala da njen šef bude u Kremlju, i da kroz svoje verske filijale sprovodi obaveštajni i politički rad, i da ubeđuje Ukrajince da nisu Ukrajinici“, ukazuje Stojković.

Kako kaže, misija hrišćanskih crkvi je da šire Hristovu reč  i da lojalnost polažu „šefu na nebu“.

„Svaka crkva koja odstupi od toga, i počne da se bavi pitanjima nacija i pitanjima teritorija prestaje da bude hrišćanska crkva odnosno odvaja se od Hrista koji nije bio ni Rus, ni Ukrajinac, ni Srbin ni Crnogorac, i postaje politička organizacija, jer pitanje nacije i teritorije nije versko več političko pitanje“, naglašava Stojković.

Slična situacija po „pitanju“ crkve bila je i na našem prostoru, odnosno između Srbije i Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Crne Gore i njene Cernogorske pravoslavne crkve (CPC).

Prema Stojkovićevim rečima, kao što je ruska pravoslavna crkva u Ukrajini ubeđivala Ukrajince da nisu Ukrajinci, tako je i SPC ubeđivala Crnogorce da nisu Crnogorci.

„Ako bi rumunska crkva u Beogradu u sred zamišljene agresije Rumunije na Srbiju ubeđivala Srbe da nisu Srbi i da treba da podrže tu agresiju – isto bi se desilo i sa tom crkvom“, kaže Stojković.

Stojković kaže da to važi i za rusku crkvu u Ukrajini, jednako kako i za srpsku crkvu u Crnoj Gori.

„Ako crkva izabere da se bavi politikom, za nju više ne mogu da važe verski zakoni, nego politički, i onda ako se meša u politiku druge države mora biti zabranjena ne toj teritoriji“, kaže Stojković.

A ruska crkva se, nastavlja on, itekako mešala.

„Terala je Ukrajince da se izjašnjavaju kao Rusi, negirala je postojanje njihovog jezika i pisma, mešala se u izbore, i to sve ostvarujući politiku druge države, Rusije, jer je izabrala da bude instrument politke Moskve, i umesto da širi Božije zapovesti je širila zapovesti šefa te strane države, igrajući u timu sa njim“, ističe naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, s obzirom na veze Srpske pravoslavne crkve i Rusije i s obzirom na uticaj obaveštajnog aparata i Srbije i Rusije na nju, u prekograničnom delovanju dve crkve nema slučaja.

„Međutim, treba znati da pre nego što je u Ukrajini zabranjena Ruska pravoslavna crkva se dogodilo to da je u Rusiji de facto zabranjena Ukrajinska pravoslavna crkva, i da ako se u Moskvi predstavite kao ukrajinski pop, odmah završite u zatvoru“, tvrdi Stojković.

Da li ima sličnosti između Srbije i Crne Gore i Ukrajine i Rusije?

Temeljni ugovor su 3. avgusta 2022. godine potpisali poglavar SPC Porfirije i tadašnji premijer Crne Gore Dritan Abazović.

Potom je izglasano nepoverenje Vladi Abazovića koja je, međutim, nastavila da više od godinu dana radi „u tehničkom mandatu“.

Tim Ugovorom država Crna Gora priznaje pravni kontinuitet SPC od 1219. godine.

U ugovoru se navodi odvojenost SPC od države Crne Gore, njime se SPC daju javno-pravna ovlašćenja i otvara se mogućnost uvođenja veronauke u nastavu.

Temeljnim ugovorom je predviđeno da državni organi ne mogu preduzimati bezbednosne mere u crkvenim objektima bez prethodnog odobrenja nadležnih crkvenih organa, a država se obavezala i da uknjiži i neupisane nepokretnosti u vlasništvo eparhija SPC u Crnoj Gori.

Za Dragomira Anđelkovića, političkog analitičara, postoji ogromna razlika između SPC u Crnoj Gori i Ukrajinske pravoslavne crkve (UPC) Moskovske patrijaršije u Ukrajini.

„SPC u Crnoj Gori je jedina pravoslavna crkva u toj zemlji, dok je tzv. CPC nevladina organizacija ekstremno političke orijentacija, koja ima za cilj da promoviše crnogorski etnički separatizam u odnosu na nesporne srpske korene Crnogoraca“, kaže Anđelković.

On tvrdi da Crnogorci koji sebe više ne smatraju Srbima po pravilu ne krste decu ili sahranjuju bliske uz obrede koje vrše „lažni sveštenici CPC“.

Anđelković ističe da u Ukrajini stvari stoje drugačije.

„Tamo ima nekoliko pravoslavnih crkvi od kojih je UPC Moskovske patrijaršije pojedinačno najbitnija ali ni ona ne obuhvata natpolovičnu većinu vernika, što se vidi ne samo po njihovim izjavama već i po broju registrovanih krštenja i sahrana“, objašnjava naš sagovornik.

Uz to, dodaje, još jedna pravoslavna crkva u Ukrajini je kanonski priznata od Carigrada i nekih drugih pravoslavnih crkava.

„Pravoslavni svet je oko toga podeljen, dok za sve priznate pravoslavne crkve u Crnoj Gori postoji samo SPC dok je tzv. CPC obična i to parapolitička NVO“, kaže Anđelković.

Kako kaže, u takvim uslovima ni nekadašnji režim nekadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanović ne bi se usudio da zabrani SPC.

„Pogotovo je besmisleno danas o tome i govoriti. Što se tiče i UPC, neprimerena je njena zabrana i progon sveštenika i monaha. Ta crkva je podržala Ukrajinu u ratu i ni na koji način zbog verskih veza sa Moskvom nije podrivala suverenost Ukrajine. I u sadašnjim okolnostima oko 30 odsto građana te zemlje sebe smatra vernicima UPC“, kaže Anđelković.

Anđelković zaključuje da udar na tu crkvu predstavlja najgore gaženje verskih sloboda i građanskih i ljudskih prava.