„Tako počinju veliki ratovi“: Sajmon Dženkins analizira poteze Zapada i eskalaciju situacije sa Rusijom

Političari NATO-a se namerno igraju vatrom duž ukrajinske granice, pošto su rakete proizvedene u Velikoj Britaniji lansirane na Rusiju prvi put od početka sukoba, piše Sajmon Dženkins, kolumnista Gardijana.

Napad je usledio dan nakon što je Kijev upotrebio oružje dugog dometa koje je isporučilo SAD za napad unutar Rusije.

Svaki vojni komentar na britansko i američko odobrenje za raketne napade na Rusiju govori isto. Oni su „premalo, prekasno“ i malo je verovatno da će uticati na rat koji se sve više okreće u korist Rusije.

Pa zašto se napadi dešavaju?

Odgovor britanskog sekretara odbrane Džona Hilija je da on želi da „nastavi da udvostručuje“ britansku podršku Ukrajini i da podigne moral njenom predsedniku Volodimiru Zelenskom pre nego što Donald Tramp preuzme vlast u Vašingtonu. On jasno misli da je očigledan rizik uključen u eskalaciju vredan truda.

Zapad je bio skrupulozno oprezan u tretiranju pomoći Ukrajini kao striktno za njenu odbranu.

Putin je reagovao upozoravajući zapad da bi svaka eskalacija te pomoći napadu nuklearne sile na Rusiju opravdala ruski nuklearni odgovor.

Zatim je ove nedelje odobrio izmene ruske nuklearne doktrine kako bi proglasio da će se napad iz nenuklearne države, ako bude podržan od strane nuklearne sile, tretirati kao zajednički napad na Rusiju.

Putin smatra Ukrajinu – njenu vojsku koju u velikoj meri podržava NATO – upravo takvom državom. Takođe je zvanično redefinisao „napad na Rusiju“ da pokrije svaki napad na rusku teritoriju ili napad njenog saveznika, Belorusije, koji bi predstavljao „kritičnu pretnju“ njihovom suverenitetu ili „teritorijalnom integritetu“.

Očigledno se oseća paranoično, kao što je već dugo bio običaj ruskih vladara da upadnu na njihovo tlo.

NATO je odbio da nazove Putinov potez blefom. Napadi na Krim i bezobzirna invazija Ukrajine na rusku oblast Kursk smatrani su izuzecima.

Inače, Zapad se složio da su moćne rakete ispaljene duboko u Rusiji korak predaleko. Osim toga, Moskva je imala dovoljno vremena da premesti svoje zalihe u nove prostorije.

Sve što će ova eskalacija izgleda sigurno izazvati jeste divlja odmazda Moskve protiv ukrajinskih ciljeva, posebno energetskih i drugih komunalnih preduzeća tokom zime.

Možda će postojati divlji odgovor protiv „hibridnih“ elektronskih ciljeva na zapadu, kao što su sajber napadi na zapadnu infrastrukturu i komunalne usluge.

Možda bi bilo prikladno zapitati se koliko dugo se očekuje od naroda Ukrajine da zadovolji žudnju za „pobedom protiv Rusije“ niza zapadnih lidera.

Svi zapadni potezi protiv Rusije u protekle dve godine – uključujući i najteže ekonomske i političke sankcije – služili su samo za učvršćivanje agresije Moskve.

Oni su izolovali Putina od diplomatskih pritisaka koji obično dovode ove sporove do rešenja, kao što je slučaj sa kubanskom raketnom krizom i ratom u Vijetnamu.

Oni su ga ohrabrili da podivlja svoje unutrašnje kritičare i privuče simpatije i materijalnu podršku Kine, Indije, Irana i Severne Koreje.

Uz ogromnu cenu za globalnu ekonomiju, zapadne sankcije su obezbedile novi istočni trgovinski blok koji će pomoći Putinu.

Zar sve ovo nije bilo prognozirano od strane masovnih kremljologa, ili su britanska i američka spoljna politika mrtva?

Putinov kriterijum za nuklearni odgovor je nemoguće zamisliti. Raspoređivanje nuklearnog oružja na bojnom polju je barem moguće, iako je užasno zamisliti kakvu bi taktičku prednost to moglo doneti.

On je izolovani diktator lišen skrupula i podložan nepredvidivim raspoloženjima. Među zapadnim agencijama takođe postoji zabrinutost zbog njegovog stanja uma. Ne može biti zamislivog argumenta za eskalaciju njegove paranoje upravo sada, bez strateškog dobitka.

Putin nije uspeo u svom pokušaju da iskoreni demokratski režim u Kijevu. Uspeo je, kao i na Kavkazu, da uspostavi tampon državu na svojoj granici.

Mora da je trenutak za kompromis u cilju mira. Trenutno nema dokaza da je bilo koji pojedinac ili institucija u stanju da otvori takvu priliku, a ne UN ili NATO ili bilo koje drugo međunarodno telo.

Ako se iz 80 godina sukoba između istoka i zapada može izvući bilo kakva pouka, to je da zapadni čuvari slobode, demokratije i mira imaju posebnu dužnost da se ponašaju odgovorno u krizi.

Ratobornost, mačizam, preuzimanje rizika i blefiranje su kvalitete koje mogu dobro proći kod vojnih lobija i tabloidnih medija.

Ne možemo ih rizikovati, s obzirom na sadašnjeg okupatora Kremlja. Ipak, oni su upravo ono što britanska vlada želi da uradi.