Netanjahu nikada neće prihvatiti mir, kuda ide njegov večni rat: Analiza Sajmona Tisdala za Gardijan

Dok smrtonosni udari ponovo padaju na bespomoćne ljude Gaze po naređenju izraelskog ratobornog premijera, čuje se jadikovanje. Da li je dragoceni dvomesečni prekid vatre sa Hamasom definitivno gotov?

Na šta dolazi razočaravajući odgovor: to skoro i nije važno. Primirje, koje se sada srušilo na milion komadića, bilo je samo kratka, obmanjujuća pauza u ratu koji nikada ne prestaje, ukazuje u analizi za Gardijan Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Observera.

A ne prestaje jer Netanjahu se održava na vlasti neprestanim vanrednim stanjem koje su on i njegovi podržavaoci negovali i produžavali još od terorističkih napada 7. oktobra 2023. godine.

Rat ne prestaje jer je Netanjahuov osnovni cilj – uništenje palestinskih nade za državnost – osuđen na propast.

Ne prestaje jer oni, unutar Izraela i inostranstva, koji kritikuju postupke izraelske vlade, suočavaju se sa otpuštanjima i zlostavljanjem zbog toga što navodno ne deluju u dobroj veri i iz zabrinutosti zbog ljudskih žrtava, već iz antisemitskih motiva.

Netanjahu uopšte nije želeo prekid vatre i stalno je tražio slom za koji bi mogao da okrivi druge. On je samo 19. januara pristao da prestane da puca pod pritiskom Donalda Trampa i njegovog izaslanika Stiva Vitkofa.

Kako je trebalo da bude inaugurisan sledećeg dana, Tramp je imperijalno zahtevao okončanje sukoba koji njegov prethodnik Džo Bajden nije uspeo da zaustavi.

Neću da pada kiša na Trampovoj paradi, i željan da pridobije naklonost, složio se Netanjahu, čvrsto skrštenih prstiju na leđima.

Ipak, čak i tada, sa više od 48.000 mrtvih Palestinaca, desetinama hiljada povređenih ili traumatizovanih i većinom od dva miliona stanovnika Gaze bez krova nad glavom, Netanjahu nije bio spreman da stane.

Znao je da ministri krajnje desnice neće dugo tolerisati mir. Jedan, Itamar Ben-Gvir, već je dao ostavku u znak protesta. Drugi su pretili da će to učiniti, čime bi potencijalno urušili njegovu vladu.

Znao je, iako je to za njega bilo sekundarno razmatranje sve vreme, da su mnogi izraelski taoci ostali u zarobljeništvu – 59 po poslednjem brojanju, živi i mrtvi.

Netanjahu nikada nije ozbiljno imao nameru da poštuje drugu fazu prekida vatre, koja je trebalo da počne 1. marta i koja poziva na potpuno povlačenje izraelskih snaga.

On je blokirao humanitarnu pomoć, prekinuo snabdevanje vodom i strujom, odlagao sprovođenje druge faze i opstruirao pregovore.

Vodio je rat drugim sredstvima. A kada su ovi provokacije zakazale, insistirao je, kršeći sporazum o prekidu vatre, da Hamas jednostrano oslobodi više talaca, nudeći samo ograničene razmene zatvorenika i privremeno produženje primirja u zamenu.

Večni rat, čak i kada nije proglašen, teško je opravdati, a Netanjahu, optužen za ratne zločine od strane Međunarodnog krivičnog suda i široko osuđivan u Evropi i arapskom svetu, očajnički nema dovoljno podrške.

Njegova situacija se nedavno pogoršala. Optužen za rastući autoritarizam, on je upleten u spor zbog namere da smeni šefa Šin Beta, Ronena Bara.

Novi skandal o korupciji u vezi sa katarskim novcem takođe se vrti oko njega. U ovom kontekstu, „distrakcija“ sa Gazom može biti smatrana pravovremenom.

„Netanjahu vodi akciju zadržavanja na svakom mogućem frontu – protiv ranih izbora, protiv državne komisije za istragu napada 7. oktobra, protiv dogovora koji bi vratio preostalih 59 talaca, živih i mrtvih“, napisao je Amos Harel iz Haaretza.

„Premijer se ponaša kao neko ko nema ništa da izgubi. Pojačavanje borbe do tačke haosa mu odgovara“.

Sa više od 400 Palestinaca, većinom civila, ubijenih za dva dana, i sa Izraelom koji preti nastavkom i širenjem udara, krikovi ljutnje, užasa i razočaranja Palestinaca, UN-a, međunarodnih humanitarnih organizacija i stranih vlada odjekuju poput duhovnih jadikovki preko uništene pustinje Gaze. Oni su jednako poznati koliko i besmisleni i ignorisani.

Bela kuća, koja se ni najmanje ne kaje, ponosno potvrđuje saučesništvo u izraelskim udarima, izgleda željni da se napadi nastave.

Proces prekida vatre iz januara čini se mrtvim. Trampov apsurdni plan za Gaza Rivijeru sada je nevidljiv i nezvučan.

Oslabljen, on uzvraća udarac posredno, podstičući Netanjahua. Ipak, bilo bi naivno ne videti širu, šematsku povezanost sa Trampom.

U poslednjim danima, on je mahao sabljama pred Iranom, zahtevajući od Teherana da nastavi pregovore o ograničavanju svog nuklearnog programa ili će se suočiti sa vojnim akcijama. Istovremeno, pokrenuo je velike vazdušne udare na saveznike Irana, Hute, u Jemenu.

u Trampovom pojednostavljenom svetu nulte sume sve je isti dogovor. „Kao što je predsednik Tramp jasno naveo, Hamas, Huti, Iran – svi koji žele da terorišu ne samo Izrael, već i SAD – platiće cenu, i pakao će se osloboditi“, izjavila je portparolka Bele kuće, Karolajn Levit.

Da li je Jemen rani signal? Da li Tramp preduzima korake da brani Izrael od iranskog napada – mogućnost koju Netanjahu neumorno ponavlja kako bi opravdao svoje neprestano stanje rata? Ili Tramp zapravo priprema teren za izraelsko-američki udar u suprotnom pravcu, kako mnogi u Teheranu veruju?

Kao i neki prethodni američki predsednici, i nesvesno kao ikada pre za istoriju, Tramp veruje da može da preoblikuje Bliski istok gotovo kao akt imperijalne volje.

Ali za razliku od Baraka Obame, koji je 2009. godine sanjao o demokratskoj renesansi u Kairu, Tramp preoblikuje putem diktata, uz podršku upotrebe ili pretnje grubom silom.

Palestina je zaslepljeno mesto u kojem se sudaraju Trampov kompleks mesije i Netanjahuova doktrina večnog rata. Gde dalje? I ko će sada pomoći onima koji ne mogu da pomognu sebi?