„Netanjahu želeo širi sukob, Iran upao u zamku, svet mora da deluje“: Sajmon Tisdal upozorava da je ovo kriza koja nam svima preti

Projektili i bespilotne letelice koje su u ranim jutarnjim satima u nedelju lansirane iz Irana ka zraelu dale su izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu ono za čim je oduvek žudeo – mandat i opravdanje za otvoreni napad na Iran, zemlju koju je dugo posmatrao kao najvećeg neprijatelja Izraela i mogućeg Nemesisa.

Hitno pitanje, na koje se može odgovoriti u roku od nekoliko sati, jeste u kakvom će obliku biti izraelski obećani „značajan odgovor“ – i da li će Iran, zauzvrat, ponovo uzvratiti.

„Mi ćemo izgraditi regionalnu koaliciju i odrediti cenu od Irana na način i vreme koji nam odgovaraju“, rekao je izraelski ministar Beni Ganc, dok se izraelski ratni kabinet sastao da bi razgovarao o odgovoru Izraela.

Sada je na saveznicima Izraela – SAD, Britaniji i drugim da jasno obaveste Netanjahua da je nastavak vojne, diplomatske i političke podrške uslovljen legitimnim i proporcionalnim izraelskim odgovorom.

Bilo bi bolje da Izrael uopšte ne uzvrati udarac. Iran nije uspeo u svom očiglednom cilju nanošenja ozbiljne štete. Izrael kaže da je 99 odsto njegovih raketa i dronova uništeno.

Teheran kaže da je epizoda „završena“ – ali obećava da će uzvratiti ako bude napadnut.

Netanjahuov najmudriji put bi bio da se uzdrži od napada time bi svetu dao nepobitni dokaz -da je Iran zlonamerna, opasna odmetnička država koja krši međunarodno pravo i ugrožava Izrael, arapske i zapadne države.

Umesto da slepo napada – na primer, na iranska nuklearna postrojenja – on treba da tvrdi da su rukovodstvo islamske republike i njen vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei, pokazali svoje pravo lice – i da zaslužuju kolektivnu, međunarodnu kaznenu akciju.

Merealno je, međutim, očekivati da će Netanjahu okrenuti drugi obraz. Akcija Teherana pružila mu je jedinstvenu priliku da skrene globalnu pažnju sa užasnih pljački svoje vlade u Gazi i njegovog neuspeha da porazi Hamas.

On može reći da je rat protiv Hamasa pretvoren u egzistencijalni rat protiv njegovih marioneta u Teheranu – i da se ljudi dobre volje, u zemlji i inostranstvu, moraju okupiti oko njegovog vođstva kako bi osigurali neophodnu pobedu.

Čini se da su Netanjahu i njegov unutrašnji ratni kabinet namerno i nepromišljeno izazvali ovaj obračun. Izraelski premijer je bio na čelu višedecenijskog rata u senci atentata i iscrpljivanja protiv Irana.

Tajno, nepriznato ubijanje iranskih nuklearnih naučnika i vođa iranskih regionalnih proksi milicija postalo je gotovo rutinsko. Ali lista meta se proširila od zločina 7. oktobra.

U decembru, na primer, Saied Razi Musavi, visoki iranski general, ubijen je u Damasku. Reakcija Irana, kao i u prošlosti, bila je relativno ograničena i indirektna.

Ali bombardovanje njene ambasade u glavnom gradu Sirije 1. aprila, u kojem je ubijeno nekoliko visokih komandanata, radikalno je promenilo ovu dinamiku.

Iran je okrivio Izrael (koji kao i obično nije priznao odgovornost) za direktan, očigledan napad na njegovu suverenu teritoriju. Izrael je, rekao je Hamnei, prešao crvenu liniju.

Teško je ne složiti se. Rat je izašao iz senke – i to je Netanjahuovo delo. Mora da je znao koliko će žestoka biti reakcija u Teheranu.

Zanimljivo je da on nije unapred obavestio svog američkog saveznika, verovatno zato što bi administracija pokušala da stavi veto na operaciju.

Napad na ambasadu u Damasku izgleda kao unapred smišljena eskalacija osmišljena da ojača Netanjahuovu unutrašnju političku poziciju, ućutka kritike Amerikanaca i odbije međunarodni pritisak da se zaustavi isporuka oružja Izraelu.

I uspelo je. Preko noći su u Vašingtonu presušile kritike debakla u Gazi. I u Britaniji će pozivi vladi da insistira na efikasnom prekidu vatre u Gazi i ograničenju podrške izraelskoj koaliciji sada verovatno biti ugušeni.

Umesto toga, Velika Britanija je već vojno umešana, u vazduhu iznad Sirije i Iraka, i mogla bi biti uvučena dalje. Više od toga, napad u Damasku je uspeo da izbaci Iran.

Teheranski lideri više nisu mogli da se kriju iza zastupničkih snaga kao što su Hezbolah u Libanu i Huti u Jemenu. Netanjahu ih je, u stvari, prozvao, kao u duelu. Očigledno su osećali da nemaju drugog izbora nego da odgovore istim putem.

To verovanje je bilo i jeste pogrešno. Poput Netanjahua, Hamnei i tvrdolinijski predsednik Irana Ebrahim Raisi imali su izbora.

Bilo bi daleko pametnije da je Iran, suočen sa gnevom zbog napada na ambasadu, svoje žalbe podneo UN i međunarodnom sudu u Hagu, i pokrenuo to pitanje preko prijatelja u G20 i grupaciji Briks.

Iran je mogao da zapreti odmazdom, a zatim da se uzdrži. Na ovaj način je mogao da dobije simpatije na globalnom jugu i od antizapadnih saveznika poput Kine i Rusije.

Umesto toga, Hamenei – budalasti reakcionar sa skoro nultim ličnim iskustvom o spoljnom svetu – ušao je pravo u zamku koju je Netanjahu postavio.

Iran je, u očima većine međunarodne zajednice, sebe učinio odmetnikom. I iranski narod mora da sačeka odgovor Izraela. U zavisnosti od toga koliko je to loše, duboko nepopularni islamski režim mogao bi se suočiti sa porastom unutrašnje nestabilnosti, čak i sa narodnim ustankom.

Ova neviđena, direktna konfrontacija između Izraela i Irana, koja se gradila godinama, stavila je američkog predsednika Džoa Bajdena u gotovo nemoguću poziciju.

Došao je na funkciju 2021. u nadi da će oživeti značajan američko-evropski nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015. koji je Donald Tramp idiotski odbacio.

Sada je njegova politika u dronjcima. Bajden se nalazi na ivici eskalacije oružanog sukoba sa Iranom, boreći se zajedno sa izraelskom vladom čije je postupke u Gazi sa zakašnjenjem osudio, a što bi ga moglo skupo koštati na novembarskim izborima u SAD.

Bajden ne može da napusti Izrael, iako može da veruje da ga je Netanijahu ponovo izigrao (kao što misli da je bio slučaj na početku rata sa Hamasom).

Ipak, on ne može uverljivo da traži od američkih glasača da podrže još jedan bliskoistočni rat.

Sve ovo – Netanjahuove cinične mahinacije, Teheranske nasilne pogrešne procene, Bajdenova oštra dilema – ukazuje samo na jedan pravac: potrebu za hitnom, usklađenom međunarodnom akcijom da se zaustave dalje borbe i spreči eskalacija na Bliskom istoku koja usisava Siriju, Liban i Zaliv i regione Crvenog mora.

Od strana u ovom sukobu, nijedna država ili lider nije u pravu. U stvari, svi su, u različitom stepenu, u krivu. Svi zahtevaju spas od sebe. Alternativa je više krvoprolića, beskrajnije, bespredmetnije, širenje bede.

Stalne članice Saveta bezbednosti UN, posebno Kina i Rusija, moraće konstruktivno da rade zajedno kako bi ublažile krizu koja nam svima preti.

Zajedno imaju moć i polugu da to urade. Moraju da je iskoriste – ili da trpe užasne, nesagledive posledice.