„Ne budite naivni u vezi sa prekidom vatre u Libanu“: Sajmon Tisdal piše za Gardijan da to može da znači „više užasa i smrti u Gazi“

„To nas podseća da je mir moguć“, izjavio je on u ružičnjaku u Beloj kući.

Ipak, Bajdenove cvetne tegle za samočestitke u ovom krhkom trenutku zvuče kao okrutno ruganje opkoljenom narodu Gaze.

Pošto se primirje drži drugi dan – uprkos nekim očiglednim kršenjima – Liban je za sada pošteđen više smrti i bezobzirnog razaranja.

Mnogi ljudi slave i kreću kući na jug uprkos izraelskim upozorenjima. Ali Bajdenovo uverenje da će sporazum ubrzati prekid vatre u Gazi i otvoriti put ka širem regionalnom rešenju za kojim je dugo tragao u stvari nema opravdanja, piše u kolumni za Gardijan Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Obzervera.

Činjenica je, na primer, da Benjamin Netanjahu nije odjednom postao golublji mirotvorac. Pošto je prošlog meseca neopravdano naredio kopnenu invaziju velikih razmera u Libanu, kojoj su prethodili vazdušni i sabotažni napadi u Bejrutu, izraelski premijer ne posustaje.

Operacija Northern Arrows se javnosti predstavlja kao uspeh, za razliku od rata 2006. godine. Hezbolahova vojna moć je nesumnjivo ozbiljno degradirana.

Ipak, razlozi zbog kojih Netanjahu više od godinu dana odbija da prihvati sličan prekid vatre u Gazi su suštinski nepromenjeni.

Rat mu tamo politički i lično odgovara. Za razliku od Libana, on nastavlja da traži „potpunu pobedu“.

Ustupci Hamasu, kao što je oslobađanje palestinskih zatvorenika, potopili bi njegovu tvrdo desničarsku koaliciju.

Rat zadržava zvaničnu istragu o sigurnosnim propustima u vezi sa zločinima Hamasa 7. oktobra 2023. – kao i sudski postupak protiv Netanjahua za mito i korupciju.

Čemu god da se Bajden nada da će postići u poslednjim danima svog predsedništva, Netanjahu nema podsticaja da okonča agoniju Gaze pre nego što njegov ideološki saveznik, Donald Tramp, stupi na dužnost 20. januara.

Prekid vatre u Libanu znači da se kohorte preopterećene izraelske vojske, kada se jednom odmore i ponovo naoružaju, mogu koncentrisati u još većim snagama u Gazi.

To približava prisilnu depopulaciju i de fakto aneksiju severnih oblasti teritorije koju pozivaju izraelski ekstremisti krajnje desnice.

Bajdenova iznenadna konverzija u zagovornika palestinskih prava – „narod Gaze je prošao kroz pakao“, rekao je – ostavlja posebno gorak ukus.

Pošto je više od 44.000 Palestinaca u Gazi, uglavnom civila, ubijeno, a nebrojeni drugi – mladi i stari – povređeni i traumatizovani, Bajden je odbio da u potpunosti osudi Netanijahuove nezakonite akcije, uvede kredibilne sankcije ili otkaže isporuke oružja kako bi obuzdao izraelske ekscese.

Takođe je otrežnjujuća činjenica da, prema ovom sporazumu, Netanjahu može ponovo da započne rat kad god želi.

Izraelske trupe imaju 60 dana da se povuku. Taj vremenski okvir se može protegnuti.

Ako Izrael odluči da Hezbolahove snage ne ostanu iza libanske linije razgraničenja reke Litani, 29 kilometara severno od granice između Izraela i Libana, ili da se ponovo naoružavaju, onda bum! Ceo horor šou se nastavlja.

Ako Netanjahu odluči, proizvoljno, da bi još jedan rat bio politički koristan, on to može imati, zahvaljujući slabom dogovoru koji bi mogao da se raspadne u trenutku.

Skoro zaboravljeni, opet, i ne samo od strane Netanjahua, je oko 100 nestalih izraelskih talaca otetih 7. oktobra. Hamas je možda oslabljen Hezbolahovim porazom. Ali nema neposrednih ili verodostojnih znakova da je teroristička grupa, iako u većoj meri poražena čak i od njenog libanskog saveznika, nameravala da preda svoje preostale „čipove za pregovaranje“.

Drži se svog zahteva za potpuno povlačenje Izraela.

Bajdenov dugo negovani san o širem bliskoistočnom rešenju izgleda dalekim kao i uvek. Plan se vrti oko normalizacije odnosa između Izraela i Saudijske Arabije, po uzoru na Abrahamov sporazum o kojem je pregovarao Tramp.

Smatra se da bi ovo pomoglo marginalizaciji Irana dok bi Saudijce čvršće vezalo za zapad (i držalo Kinu na odstojanju).

Ipak, osnovna prepreka sa kojom se ovaj plan suočava je da zavisi od suštinskog napretka ka rešenju sa dve države – ukratko, suverenoj palestinskoj državi.

Od 7. oktobra prošle godine, stavovi na obe strane arapsko-izraelske podele su ojačali.

Saudijci apsolutno insistiraju na palestinskom samoopredeljenju. Netanjahu i njegova ekstremno desničarska ekipa apsolutno insistiraju na tome da to osujeti na bilo koji način.

Ovo se neće promeniti samo zato što su puške u Libanu utihnule, niti zato što Bajden, na kraju krajeva, želi da ostavi nasledstvo predsednika mira.

Ne samo zbog poslovnih interesa u Zalivu, od Trampa se takođe očekuje da teži saudijskoj normalizaciji. Ali nedostaje mu veština i fokus.

Želeće laku pobedu ili će izgubiti interesovanje. Poput Netanjahua, on pokazuje otvoreni prezir prema pravima Palestinaca. Kao rezultat toga, izgleda da će svaki ambiciozniji mirovni napor propasti.

Još jedna činjenica: ako Amerikanci ne mogu da dovedu do trajnog, sveobuhvatnog mira na Bliskom istoku, niko ne može.

U nadolazećem vakuumu, Hezbolah, pretučen, ali nepokoren, potajno će početi da se ponovo naoružava, uz pomoć Irana, kao u prošlosti.

Njegov nos okrvavljen od strane Izraela, režim u Teheranu će, takođe, tražiti načine da ponovo potvrdi svoj regionalni status i ojača zastupnike kao što su jemenski Huti pre sledeće borbe.

Jedna sve verovatnija iranska opcija, uz rastuću, nedozvoljenu podršku Rusije, jeste da krene u razvoj, a ne samo da priča o razvoju nuklearnog oružja – posebno nakon što je Zapad odbio njegovu ponudu novog nuklearnog pakta ovog meseca.

Previše je nadati se da će se Tramp razumno pozabaviti realnošću iranske bombe ili svim drugim super-složenim bliskoistočnim izazovima.

Njegova hirovita nesposobnost će pogoršati hroničnu nestabilnost i paralizu koja zahvata region; mesto gde prolazni, krhki prekidi vatre samo maskiraju pravi užas rata bez kraja.