„Trampov drugi mandat biće horor emisija iz stvarnog života“: Sajmon Tisdal o ishodu izbora u SAD u novembru

Reditelji, glumci i kritičari se svi slažu: Građanski rat, film koji prikazuje Ameriku koja se kida na krvave komade dok se kukavički, autoritarni predsednik krije u Beloj kući, nije o Donaldu Trampu. Ali zapravo kao da jeste.

Slično tome, prvo krivično suđenje američkom predsedniku, koje se sada odigrava pred ogromnom publikom u Njujorku, navodno se odnosi na tvrdnje da je Tramp na prevaru kupio ćutanje bivše zvezde filmova za odrasle Danijele Storm nakon neuglednog sastanka na jezeru Taho. Ali nije, zaista.

I film i suđenje govore o Trampovom drugom mandatu. Oni su o seksu, lažima i video kasetama Access Holliwood, o poverenju i izdaji, istini i podelama. Oni govore o demokratiji u Americi, gde se političke svađe i osvete kovitlaju, oružje se širi, a debate o građanskim pravima nisu ni građanske ni ispravne.

Hitna „postideološka“ distopijska noćna mora Aleksa Garlanda i obračun na sudu na Menhetnu u špicu su na kraju o istim stvarima: o upotrebi i zloupotrebi moći, o putovanju nacije do ekstrema gde, kao u Mobijevoj pesmi, se ona raspada.

Pogrbljen, okruglih ramena i ćutljiv pored svojih advokata, Tramp se u sudnici ponaša natmureno, ogorčeno, detinjasto razdražljivo. U sobi je hladno, on cvili. Potencijalni porotnici ga grubo vređaju u lice!

Tramp nikada nije bio dostojanstven, čak ni u Ovalnom kabinetu. Ipak, čak i po njegovim bezobraznim standardima, ovo svakodnevno omalovažavanje pred nepokolebljivim sudijom je nepovratno, javno ponižavajuće.

Gubitak obraza i trajna razmetljivost počinju da izgledaju terminalno. Za Trampa, navodnog zločinačkog zaverenika, za razliku od Trampa, predsedničkog kralja povratnika, poznati predizborni poklič „Još četiri godine!“ ima uznemirujuće značenje. Četiri godine u popravnom domu su ono sa čime se suočava ako bude proglašen krivim po 34 optužbe za krivična dela.

Nije slučajno, tako veruju Trampovi sledbenici, da se Građanski rat premijerno odigrao u izbornoj godini. Ne čudi ni to što je demokratski okružni tužilac insistirao na suđenju. Ili da najnovije ankete „liberalnih medija“ sugerišu da Tramp gubi tlo pod nogama od Džoa Bajdena.

Uprkos svemu tome, scenario Učinite Ameriku ponovo velikom je nepromenjen. Trampov blokbaster drugi marš na Vašington je samo na pauzi, kažu ljudi iz MAGA. On pravi epski nastavak i vratiće se u novembru sa svim oružjem u plamenu – što je problem, ukratko.

Ako sumnjate, samo pogledajte Pensilvaniju. Čak i dok je optuženi, dremljiv i prkosan dremao na sudu i klevetao svedoke na društvenim mrežama, ovaj isti pretpostavljeni republikanski prvak iz 2024. bez napora je pomeo prošlonedeljne partijske predizbore sa 83 odsto glasova.

Ovde nema kontradikcije u stvarnom svetu. Mrzovoljni Tramp koji namrgođeno gleda na klupu i željni diktator nalik na građanski rat koji želi moć i slavu Bele kuće ujedinjeni su u jednoj ružnoj, zlobnoj ličnosti.

Dve strane istog savijenog centa. Spisak Trampovih zločina za koje mu tek treba suditi se proteže daleko dalje od njujorške optužnice i optužnica u tri druga nerešena slučaja. Poput Toma Riplija, sociopatskog narcisoidnog anti-heroja Netfliksove popularne TV mini-serije, Tramp je nasilno opasan van svake sumnje.

Smrtonosna pobuna od 6. januara koju je podsticao i pozdravljao bila je oštra izdaja republike. Bez argumenta. Rasistički relativizam Šarlotsvila 2017. nagovestio je nedavne, nepokajane priče o „trovanju krvi naše zemlje“.

Njegove nagrizajuće reči pale kao kiselina kroz društveno tkivo. Nijedan ludak iz građanskog rata ne može poželeti više od Trampovog nestrpljivog hranjenja američke zavisnosti od oružja, podrške domaćim pogubljenjima i ubistvima u inostranstvu, saradnje sa diktatorima ubicama, ponižavanja vrhovnog suda i neprijateljstva prema otvorenoj vladi, slobode govora i nepristrasnog izveštavanja.

Budući drugi Trampov mandat nagoveštava opsesivno sređivanje računa kod kuće i užasno smirivanje u inostranstvu. Sudije, advokati, svedoci, žene optuženice, vojnici, diplomate, akademici i kritički mediji mogu biti među ranim žrtvama tragedije nacionalne osvete – personalizovane čistke državnih institucija koja bi se mogla pokazati fatalnom po demokratiju.

Trampova laskava pokornost ruskom Vladimiru Putinu i osveta rukovodstvu Kijeva predstavljaju katastrofu za Ukrajinu. Niti može postojati mnogo poverenja da će se suprotstaviti Kini ako ona napadne Tajvan.

Pripremite se, takođe, za verovatan evropski rascep i trgovinski rat, raskol NATO-a i rasplet 75 godina transatlantske saradnje. Pripremite se za globalnu trku u naoružanju van kontrole, nekontrolisano širenje nuklearnog oružja na Zemlji i u svemiru i potpuno odustajanje od ciljeva klimatske krize.

Trampov uspeh u novembru, sa svim haosom koji bi usledio, raskolom i ustavnim neredima, približio bi i kraj mirne, racionalne debate u Americi i nestanak globalnog liderstva SAD.

Dakle, zaista, da li je građanski rat tako daleko od cilja? Zar se zaista ne radi o Trampu i trampizmu? Svakako je utešnije kadrirati film kao zabavu, tumačiti njegovo proučavano izbegavanje direktnih referenci na današnju politiku kao uveravanje da je, u suštini, on u suštini izmišljen. Ali to poricanje gledišta je samo po sebi vrsta bežanja ili priželjkivanja. Neće ućutkati oružje.

U jednoj netipičnoj, simboličnoj sceni, ratom umorna fotoreporterka koju glumi Kirsten Danst, u oklopu i stisnutih usana, isprobava lepu haljinu u prodavnici u centru grada izolovanoj od borbi. Kao da ona, kao i Amerika, pokušava, prolazno, da povrati svoju ljudskost.

Nejasno je da li će uspeti. Ovakvi trenuci sa više nade i mnogo manje trzavica su sada preko potrebni.