Asadov ubilački režim je srušen, šta će popuniti vakum u Siriji?

Narod Sirije, ili barem većina njih, likuje. Trebalo bi da uživaju u trenutku. Oni to zaslužuju. Podseća se na proslave koje su pratile pad iračkog Sadama Huseina i libijskog Moamera Gadafija. Ipak, takva sećanja nose upozorenje i pretnju, analizira Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Obzervera, u kolumni za Gardijan.

Upozorenje je da se radost brzo može pretvoriti u suze, a oslobođenje u obnovljenu represiju.

Pretnja je da će politički i vojni vakuum koji je usledio biti osporen od strane sebičnih aktera koji nisu zainteresovani za pravdu i pomirenje, već za moć i odmazdu. U Siriji je osveta toplo jelo – i ponovo je na meniju.

Početak kampanje za svrgavanje Asada može se pratiti od Darae, na jugozapadu Sirije, poprištu narodne pobune 2011.

U tom kontekstu, uspešno napredovanje militantne grupe Hajat Tahrir al-Šam (HTS) iz baza u Idlibu, na severozapadu Sirije, do glavnog grada Damaska, je prikladan završetak: narodna revolucija od strane naroda, za ljude.

Ipak, niko još ne može reći kakvu sirijsku budućnost predviđa lider HTS-a Abu Mohamed al-Jolani, nekadašnji džihadista povezan sa Al Kaidom i traženi terorista koji je preimenovan u nacionalnog oslobodioca. HTS ima evidenciju o kršenju ljudskih prava i autoritarnoj vladavini u Idlibu.

Mnogi Sirijci su pohrlili na transparent HTS-a dok su se Jolanijeve snage vozile na jug. Ali druge grupe, sa različitim ciljevima i interesima, brzo se kreću da iskoriste krizu.

Oni uključuju koaliciju nacionalističkih milicija predvođenih Kurdima na severoistoku – Sirijske demokratske snage koje podržavaju SAD, pobunjeničke frakcije koje podržava Turska, poznate kao Sirijska nacionalna armija i opozicione grupe na jugu, ujedinjene mržnjom prema Asadu.

Može li se predratni sirijski mozaik – multietnički, multireligijski, neobično tolerantan i sekularan – ponovo sastaviti?

Da li je Jolani sposoban da vodi naciju? Ko bi još mogao da spreči anarhični teritorijalni i politički lom? Odgovore na ova pitanja još niko nema.

Režimski premijer Mohamed Gazi Džalali najavio je da, za razliku od bednog Asada, ostaje zemlji i da je spreman da sarađuje sa pobunjenicima. Hrabre reči, i nadamo se da nisu njegove poslednje.

Izazovi koji su pred nama su zaista zastrašujući. Građanski rat je ubio više od 300.000 ljudi, iako su neke procene dvostruko više od toga.

Veruje se da je oko 100.000 ljudi nestalo ili nasilno nestalo od 2011. Gde su oni?

Sada počinje strašno računovođstvo. Polovina stanovništva – oko 12 miliona ljudi – su raseljeni. Desetine hiljada su zatočeni bez suđenja, mučeni, zlostavljani.

Njihovi zatvori se sada prazne, šaljući plimu ljutih, ogorčenih, fizički i psihički oštećenih i osvetoljubivih ljudi nazad u devastirano, već nefunkcionalno društvo.

Milioni izbeglica, u Turskoj i Jordanu, mogli bi se masovno uputiti kućama. Naziru se humanitarne i bezbednosne nesreće.

Destruktivno strano mešanje – centralno za priču o Siriji od početka rata – predstavlja još jednu veoma realnu pretnju ako se stvari raspadnu.

Asadovo svrgavanje predstavlja ogroman poraz za njegove glavne sponzore, Rusiju i Iran. Vladimir Putin je ušao u Siriju 2015. nakon što je tadašnji američki predsednik Barak Obama ustuknuo dajući prednost borbi protiv terorizma u odnosu na podršku prodemokratskim snagama.

Bombarderi ruskih vazduhoplovnih snaga, zajedno sa iranskom Revolucionarnom gardom, zadržali su Asada na vlasti.

Putinova nagrada bile su vojne baze i povećan uticaj. Sve to je sada ugroženo.

Za Iran, sirijski kolaps je samo poslednji u nizu preokreta povezanih sa izraelskim uzvratima nakon terorističkih napada Hamasa 7. oktobra 2023.

Izraelska degradacija Hezbolaha u Libanu, ključnog saveznika Teherana u takozvanoj „osovini otpora“ širom regiona, uskratila je Asadu još jedan važan oslonac i učinila položaj Irana ranjivijim.

Iranska ambasada u Damasku je napadnuta. Njene diplomate su pobegle. Ipak, ni Rusija ni Iran neće odustati. Oni će nastojati da oblikuju novi poredak u svoju korist, bez obzira na to šta je najbolje za sirijski narod.

Isto se može reći i za Izrael koji je, u svojoj kampanji protiv Hamasa i drugih iranskih zastupnika, više puta bombardovao, kako kažu, iranske i Hezbolahove mete u Damasku i drugde u Siriji.

Osim ako se ne veruje mračnijim teorijama zavere, SAD, Britanija i Evropa bile su jednako iznenađene događajima kao i Asad. To je samo po sebi alarmantan neuspeh obaveštajnih službi – ali opet postignuća Zapada tokom sirijskog rata bio je jedan dug, užasan neuspeh.

Umnogome se posmatralo kako se odvijaju najstrašnija stradanja, masovno raseljavanje, ratni zločini, ilegalna upotreba hemijskog oružja i drugi užasi.

Njegove povremene intervencije poput jednokratnog bombardovanja režimskih vojnih objekata od strane Donalda Trampa 2017. nakon napada hemijskim oružjem u Kan Šeikunu u Idlibu preduzete su više da olakšaju kolektivnu savest nego da sprovedu stvarne promene.

Sada Zapad ponovo igra gledaoca iako je pretnja neuspeha države hitna. „To nije naša borba“, kaže Tramp.

Nema svrhe tražiti pomoć od arapskih suseda u Zalivu u ovom kritičnom trenutku. Pre nešto više od godinu dana, Asad je uspeo da razbije svoj dobro zasluženi međunarodni status parije na samitu Arapske lige u Rijadu.

Slavio ga je, između ostalih, saudijski lider Mohamed bin Salman. Ne baš diplomatska poruka je bila da se Asad vratio. Rehabilitovan. Svet bi ponovo mogao da posluje sa njim.

Pogrešno. Asad je bio čudovište i još uvek je. Gde god da je otišao, ne bi trebalo da spava mirno. U međuvremenu, na sirijskom narodu je da spase Siriju. Niko drugi neće.