„Samo napred dok ne budete ubijeni“: Putinova taktika „topovskog mesa” još jedan korak u pakao

Kako se rat približava svojoj prvoj godišnjici, postaje sve jasnije da ruske vojnike u Ukrajini njihovi generali vide samo kao „topovsko meso“ — i ništa više. I ne samo plaćenici, već i vojnici regularne vojske, piše dalje.

Jedva obučeni i često slabo naoružani, naređeno im je da jurnu na prekaljenije ukrajinske vojnike, primenjujući ciničnu taktiku zasnovanu na suzbijanju neprijatelja samo brojkama.

Drugi naziv za ovaj pristup je napad „human wave“ (ofanzivna pešadijska taktika u kojoj napadač izvodi nezaštićeni frontalni napad). Korišćen je više puta u 20. veku, od rovova Prvog svetskog rata do sovjetskog napada na Fince i Nemce u Drugom svetskom ratu, od kineskih napada na južnokorejske i američke trupe u Korejskom ratu do iranskog rata protiv Iraka osamdesetih godina prošlog veka.

I za napadače i za defanzivce ovi „talasi“ se pretvaraju u neshvatljivu strahotu. Preživeli se uvek hvataju za „nehumane“ metafore kada opisuju ovo iskustvo.

„„Bili su kao plima koja se neprestano obrušava o obalu, jedan po jedan“, priseća se južnokorejski veteran kineskog napada „talasima“ 1951.

Uz takav opis, lako je shvatiti da su „talasi“ i „plime“ nisu napravljeni od vode, već od uplašenih ili zabludelih mladih ljudi ili dečaka“.

Stalno smo pucali, a oni su se sve više približavali. Njihova lica su bila neizražajna. Cevi naših mitraljeza su pocrvenele i iskrivile se od pregrevanja.

Na kraju je SSSR, koristeći ovu taktiku, pobedio Nemce, ali ne i Fince. Kinezi i Severnokorejci su preokrenuli američko napredovanje na sever na Korejskom poluostrvu, ali nisu pobedili, već su zapali u ćorsokak. Iranci nisu postigli baš ništa, samo su rat pretvorili u osmogodišnji užas, koji je okončan prekidom vatre.

Šta se onda Rusi nadaju da će postići? Njihova strategija topovskog mesa na ukrajinskom frontu, na mestima kao što je Bahmut, izgleda da ima za cilj da iscrpi odlučnije, ali manje brojne Ukrajince, držeći najbolje jedinice Kremlja u rezervi za proboj ako se ukaže prilika.

Očigledno, takva taktika podrazumeva zapanjujuću bešćutnost i cinizam ruske komande. Ovo uključuje sve, od najviših vojnih snaga do Jevgenija Prigožina i samog Putina. Ovi ljudi ne vode samo genocidni rat protiv ukrajinskih civila. Žrtvuju i mladost svoje zemlje.

Nema pouzdanih podataka o poginulima. Ali američki zvaničnici procenjuju da su Rusi već izgubili oko 200.000 ljudi koji su ubijeni ili ranjeni u ratu, što je brojka koja se povećava svakim danom. Ukrajinci gube manje boraca, ali imaju i manje novih vojnika.

U dijaboličnoj aritmetici Kremlja, čini se da ovo opravdava strategiju napada „ljudskog talasa“. „Kinezi su tretirali svoje vojnike kao metke, a ne ljude“, priseća se isti južnokorejski veteran. Isto se danas može reći i za Putina.

Kako se približava masovna prolećna ofanziva, neka ceo svet – pa i Rusi – shvati sa kim se Ukrajinci bore i kome su Rusi podređeni: ličnost kojoj tuđi život ništa ne znači.