„Samo udari duboko u rusku teritoriju… „: Edvard Lukas analizira zaključke sa bezbednosne konferencije u Talinu i prognoze za Ukrajinu

Godišnji događaj o bezbednosnoj politici, nazvan po poštovanom prvom predsedniku zemlje, ove godine je bio znatno mračniji nego prošle, ukazuje Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije, u analizi za CEPA.

Ukrajina trpi ne samo neuspehe na bojnom polju, već i razorne napade na svoje grejne i električne mreže. Oni sada štete ekonomiji i biće teško, ako ne i nemoguće, popraviti ih pre zime.

Zbog toga je razlog više da se poveća vojna pomoć: više oružja, veće ubojitosti, brža isporuka. Premijerka Estonije Kaja Kalas bila je istaknuta na konferenciji.

Ona je napomenula da je njena zemlja već posvetila 0,25 odsto BDP-a ukrajinskoj vojnoj pomoći za naredne tri godine. „Ako bi sve zemlje učinile isto, to bi dovelo do pobede Ukrajine“, rekla je ona. „Ukrajina se bori, gubi živote – jedino što traže od nas je preraspodela resursa“.

Govoreći putem video veze, Dmitro Kuleba, ukrajinski ministar spoljnih poslova, pohvalio je Estoniju kao „paragon“ za njen stav i pomoć.

Ali kritike učesnika na račun drugih zemalja bile su goruće. Samo udari duboko u rusku teritoriju će sprečiti nastavak napada „klizećim bombama“, lansiranim sa velikih visina 50 milja od linije fronta.

Za to su potrebni ratni avioni F-16 (dolaze, ali premalo i prekasno); rakete dugog dometa kao što je nemački sistem Taurus koje vlada u Berlinu neće obezbediti; i upotreba američkog oružja dugog dometa kao što su HIMARS i ATACMS.

Ali Bajdenova administracija dozvoljava da se oni koriste samo na ciljevima na ukrajinskim teritorijama koje je okupirala Rusija. Strahovi od eskalacije jasno su odvratili Sjedinjene Države i druge zemlje od slanja oružja koje je Ukrajini potrebno da dobije, pa čak i od navođenja poraza Rusije kao ratnog cilja.

Ukrajinci sada plaćaju cenu za to. Ali uznemirenje i stidljivost takođe nanose dugoročnu štetu reputaciji zapadnih saveza uopšte.

Indijski analitičar Samir Saran rekao je da ako SAD i saveznici, sa BDP-om od 40 biliona dolara, ne mogu da se nose sa Rusijom (BDP: dva biliona dolara), „nemate šanse sa Kinom“.

Nad konferencijom je visio uglavnom neizrečeni strah od katastrofalnog ukrajinskog poraza, sa posledicama po ostatak Evrope u smislu migracije (verovatno u milionima) i narednih koraka Rusije.

Timoti Snajder, istoričar sa Univerziteta Jejl, koji se u mnogim istočnoevropskim zemljama ceni zbog njegovog zajedljivog rušenja Kremaljskog istorijskog stvaranja mitova, povukao je paralele sa Hitlerovom agresijom u Evropi kasnih 1930-ih.

Ukrajina je bila kao Čehoslovačka 1938, tvrdio je. Ali dok su Britanci i Francuzi zavrnuli vladu u Pragu da bi pokleknula pred Hitlerom, Ukrajina je izabrala da se bori, „produžujući 1938. za vas“, rekao je on.

Snajder je takođe primetio da je pad Čehoslovačke omogućio sledeću Hitlerovu agresiju na Poljsku. Nemačka ratna mašina imala je koristi od ogromne industrije naoružanja bivše Čehoslovačke, plus vojnici iz novostvorene slovačke marionetske države.

Rusija bi na sličan način koristila ukrajinske resurse u svom sledećem ratu, tvrdi on. Što je još gore, prizor uspešne ruske nuklearne ucene, tvrdio je Snajder, naterao bi zemlje u Evropi i drugde da se bore da razviju sopstveno nuklearno oružje.

Ljudi koji idu na bezbednosne konferencije u Talinu i drugim regionalnim prestonicama vide sve ovo sa mračnom jasnoćom. Bolje je potrošiti novac i prihvatiti rizik sada nego kasnije, kada će troškovi biti veći, a izgledi lošiji.

Problem je u tome kako ubediti druge, ističući očajničku potrebu za još pomoći i katastrofalne posledice ukrajinskog poraza, a da pritom i dalje ostane optimističan ton da je pobeda tamo moguća. Vidimo se sledeće godine, možda.