Samoorganizacija demonstranata bila je zadivljujuća

I zatim sam se javio u obezbeđenje organizacionog odbora, koji se tada nalazio ispod Spomenika nezavisnosti. I kasnije sam pomagao srazmerno svojim mogućnostima. Pre prvog razbijanja demonstracija na Majdanu, ja sam uglavnom bio u obezbeđenju. Čuvao sam ili scenu ili kutiju sa donacijama.

Dolazio sam ujutru. Bio sam negde do pola 12, da bih stigao dok se ne zatvori metro. A ujutru sam ponovo dolazio. Prenoćio sam na Majdanu noć pre razbijanja demonstracija.

I u noći razbijanja demonstracija 30. novembra sam takođe bio tamo. Baš se održavao sastanak na vrhu. I ljudi su očekivali da će tamo nešto da bude, da će Janukovič da kaže nešto, ili da pokuša da pobegne, i kakvo će biti njegovo konačno rešenje. Tada se osećala takva napetost u vazduhu, specijalci iz „Berkuta“ su stalno marširali tamo-ovamo po Institutskoj ulici, po Majdanu. Bacali su neke dimne bombe, neki su pokušavali da isprovociraju „Berkut“ . Bilo je mnogo glasina o armiji plaćenih „tituški“, koju su navodno doveli u Kijev, i koji je trebalo je da napadnu Majdan. Ili obrnuto, da napadnu policiju, da bi policija sve pretukla. Kružile su neverovatne ideje da su se „tituške“ okupile u Muzeju Drugog svetskog rata. Tamo imaju veliki kamp. Ili su se u krugu stanice metroa „Arsenalna“ nekima priviđali tenkovi. Sećam se, te večeri kao da smo bili u zasedi u Institutskoj ulici, tamo gde su gore posle mostića kafići, prodavnice, gornji ulaz u tržni centar „Globus“. Mi smo samo stajali i gledali, da u slučaju potrebe preprečimo put „tituškama“, koji je trebalo da dođu iz Marinijskog parka.

Do večeri se nije desilo ništa slično. Svi smo otišli do Spomenika nezavisnosti. Tamo se obezbeđenje već bilo postrojilo okolo. Ja sam bio sa zadnje strane, licem prema ulazu u „Globus“. Ponoć je prošla. Jedan sat posle ponoći je prošao. Dva sata… Sve je izgledalo mirno. Na početku je u obezbeđenju bilo prilično momaka, neki su nosili šlemove, bili manje-više opremljeni. Ubrzo nakon ponoći došlo je do nekog sukoba u organizacionom odboru. U početku je bila zamisao da u Majdanu ne učestvuju političke stranke – da to bude građanski protest. Tada su političari izlazili na scenu, ali im nisu davali kontrolu. A zatim su se dogovorili da do ujutru prepuste Majdan pod zajedničku kontrolu političkih stranaka. Deo organizacionog odbora je bio nezadovoljan. Sećam se, jedna devojka, ne znam kako se zove i ko je, ali je sve vreme bila tamo, izašla je veoma besna. Rekla je obezbeđenju: „To je to, momci, raziđite se, političari su preuzeli Majdan.“ To nas je malo dezorijentisalo. I zaista je deo ljudi otišao. U organizacionom odboru je bio jedan moj poznanik – Vadim Vasiljčuk. Ataman Bratstva borilačke veštine „Spas“. Otišao sam do njega, pitao ga u čemu je stvar. On je rekao: „Takva je odluka, ali ništa, niko se ne razilazi, stojimo.“ Postavio me je da čuvam generator s druge strane. Još sam tamo video kako dolaze ljudi u jaknama s partijskim simbolima „Otadžbine“, „UDAR-a“. Oni su počeli da demontiraju scenu ispod spomenika, da bi, kako su rekli, postavili normalnu veliku scenu kakvu je imala stranka. Ja sam do četiri sata ujutru čuvao generator.

Nisam mogao da zaspim, jer je bilo hladno. I dobro je što nisam zaspao. Oko četiri ujutru odlučio sam da ustanem, da se razgibam, popio sam čaj, uzeo keks. Sve je bilo mirno, bez ikakvih provokacija. Ljudi su uglavnom spavali i grejali se pored vatre u buradima. Najviše 300-500 ljudi je bilo na celom Majdanu. Kod ulaza u „Globus“ stajao je vojni šator. Prolazio sam pored njega i čuo neke krike, pokrete, neku paniku. Osvrnuo sam se – niz one stepenice koje vode do platoa sa spomenikom već se spuštao „Berkut“. Svi su potrčali ka spomeniku. I ja sam potrčao tamo. Momci su se tamo raspoređivali po stepenicama, kako bi napravili živi štit. Devojke su propustili u sredinu. Stali smo u tri reda. Ja sam bio u drugom redu. Stojimo, gledamo šta će biti dalje. Specijalaca iz „Berkuta“ je bilo baš mnogo. Možda, hiljadu, ili i više. Oni su pritrčali, rasporedili se i odmah se obrušili na nas. Bez ijednog upozorenja, ijednog obaveštenja. Tek kasnije, kada su se popeli i počeli sve da tuku, sećam se, video sam: otpozadi je neki čovek stajao sa megafonom, nešto je vikao. Ali ništa se više nije čulo.

Zašto bar devojke nisu odmah pobegle, kada su videle da se „Berkut“ spušta? Ili jednostavno nisu pomislile da će upotrebiti tako grubu silu? Verovatno nisu pomislile. Kao drugo, mi nismo hteli odmah da pobegnemo, zato što beg znači poraz. Mi smo tako branili svoja uverenja. Kada sam već video da nas opkoljavaju, da nam se obezbeđenje raspalo, odlučio sam da i ja treba da bežim. Okrenuo sam se, iza mene je stajao sto na kome su ranije delili čaj – preskočio sam preko tog stola. Upravo u tom trenutku sam primio udarac pendrekom u glavu. Doduše, imao sam kapuljaču, ništa strašno se nije desilo. Potrčao sam nazad. Skoro sve je bilo opkoljeno, samo je pozadi bio jedan mali koridor. Tamo su ljudi već preskakali, kotrljali se po toj staklenoj nizbrdici.

Tamo gde je spomenik sa četiri strane su stepenice, a među stepenicama kao neko staklo, nagnuto. Može se sići stepenicama, a može se i skliznuti. Ja sam preskočio, i video da je put ka ulazu u metro otvoren, i potrčao sam tamo. Levo, gde je jelka, bila su unutrašnje trupe vojske, kordon. Desno je bio „Berkut“. I to je bio jedini put. Otrčao sam do metroa, zatim levo Hreščatikom. Dalje sam zastao, gledam šta se tamo dešava. Vidim: tamo je stvarno počela klanica. Zatim sam video veliku masu ljudi koja je bežala od „Berkuta“ upravo ovamo. Onda sam jednostavno krenuo pešaka do „Mekdonaldsa“ i dalje. A potom se vraćam, gledam – masa stvarno trči za mnom. Tačnije, video sam da je jedan deo mase otrčao prema ulici Mihajlivskoj. Tamo ih je terao „Berkut“. A drugi deo ljudi je trčao na mene. „Berkut“ je jurio za njima. I ja sam počeo da bežim. Tamo je deo ljudi pretrčavao preko puta, premda su tamo stajali saobraćajni policajci. Policajci, doduše, nisu nikoga dirali. Ja sam kao građanin koji poštuje zakon protrčao kroz podzemni prolaz. Zatim sam izašao baš na ugao Hreščatika i Ulice Bogdana Hmeljnickog. Tamo sam se pridružio dvojici momaka, i oni su bežali. Jedan se zvao Kosta, a drugi, mislim, Slava. I sad već sa njima krenuo sam uzbrdo Ulicom Bogdana Hmeljnickog, zatim smo skrenuli u Ulicu Lisenka. Dalje po Jaroslavovom valu. Na Jaroslavovom valu me je pozvao jedan moj drug. Zvao je sve naše koji su tamo bili da proveri da li smo uspeli da pobegnemo ili su nas uhvatili. Rekao je da ne idemo centralnim ulicama jer prolaze marice. Ako vide ljude koji liče na demonstrante, hvataju ih. Mi smo onda skrenuli u dvorište i probijali se dalje kroz dvorišta. Došli smo do Lavovskog trga, ulicom Smirnova-Lastočkina (Voznezenskim uzvozom) smo se spustili na Podil. Dalje smo išli Mežigorskom, zatim do Petrivke, do železničke stanice. Prešli smo prugu i izašli na metro „Petrivka“. Taman je bilo šest ujutru. Tamo su momci uhvatili metro. A ja sam uhvatio minibus i otišao kući. Ispričao sam roditeljima i legao da spavam. Probudio sam se, već je bio dan, otišao na internet. Bilo je veoma jezivo gledati na to sa strane. Tako se završila prva etapa revolucije…

Čak na samom početku, kada Majdan još nije bio brojan, u prvoj sedmici posle rasterivanja, u najboljim trenucima, naveče posle posla dolazilo je oko 5.000 ljudi. Obično ih je ujutru bilo najmanje, preko dana više. Preko dana su dolazili studenti, naveče ljudi sa posla. LJudi su prilagali velike iznose, po 100, po 200 grivni su bacali, nisu hteli zahvalnost: „Ne zahvaljujte se. Treba mi vama da se zahvalimo za to što stojite tu, za to što se borite.“ Upravo takva samoorganizacija je izazivala ganutost, divljenje. To je bilo tako u suprotnosti sa onom čestom ukrajinskom nesrećom: gledam samo svoja posla.

Jedan moj poznanik je potrošio celu mesečnu platu na kupovinu lekova. Zajedno smo te lekove dopremili na Majdan. Najbitnije je što su ljudi stvarno shvatili: ako oni ne budu ništa činili za svoju dobrobit, to za njih niko neće uraditi. LJudi su počeli pomagati jedni drugima. Očigledno je značajno porastao nivo građanske i nacionalne svesti. Videlo se da je nacionalna svest prestala biti supkultura svojstvena samo uskom krugu ljudi. To je postala masovna pojava. I na kraju, Majdan je dostigao jedan od svojih ciljeva, zbog toga što je Janukovič bio primoran da napusti položaj predsednika, iako je za to plaćena velika cena.

Odlomak iz knjige „Majdan. Ispovesti. Kijev 2013-2014“, čiji autori su Leonid Finberg i Uljana Golovac, a izdavač „Duh i Litera“. Prevele: Nevena Novković i Nataša Lojpur