Samostalna politika na Balkanu je nemoguća

Ali, posle dugog vremena koegzistencije u ekonomskom, političkom, društvenom, čak i sportskom smislu može se reći da je to realnost, pod uslovom da nije usmerena protiv odnosa s drugim zemljama, da ne bi stvorili taj mit – kaže u razgovoru za Danas grčki istoričar Lukijan Hasiotis sa Aristotelovog univerziteta u Solunu.

Hasiotis je nedavno u Beogradu učestvovao na Međunarodnom skupu „Srbija i Grčka u 19. 20. veku“, koji je organizovala SANU. NJegovo predavanje o mitovima, stereotipima i stvarnosti u grčko-srpskom prijateljstvu izazvalo je živu diskusiju među grčkim i srpskim istoričarima.

* Zbog čega je u modernoj istoriji Srbije i Grčke – tokom 19. i 20. veka glavna tačka njihovog neslaganja „makedonsko pitanje“?

– Zato što je prostor Makedonije bio cilj grčkih i srpskih nacionalnih aspiracija od 1850. godine pa nadalje. Posebno za Srbiju, Makedonija je bila spoljnopolitički cilj posle velike krize izazvane neuspehom da dobije prostor u Bosni. Istorija je dokazala da je bilo mesta za obostrano sporazumevanje Srbije i Grčke, što nije važilo i za Bugarsku.

* Da li je to razlog zbog kog je Bugarska uvek bila zajednički neprijatelj Srbije i Grčke, iako su diplomatski i politički odnosi na Balkanu tokom protekla dva veka bili promenljivi, često i nedosledni na svim stranama?

– Razlog je taj što su bugarske pretenzije ulazile u interesne sfere i Srbije i Grčke. Kasnije, od 1974. do 1989. godine, kad su se odnosi između Grčke i Jugoslavije pogoršali, Atina je pokušala da dođe do sporazuma sa Bugarskom. Ali, posle pada Berlinskog zida i komunizma, kad se promenila kompletna situacija, strah i nervoza zbog nesigurne budućnosti doveli su nas ponovo na trag grčko-jugoslovske saradnje i prijateljstva, odnosno sada srpsko-grčke saradnje i prijateljstva.

* Zašto se „makedonsko pitanje“ pokazalo jače i od komunističke ideologije – oko njega su se sukobili i grčki i jugoslovenski komunisti? Zbog čega grčki komunisti nisu sledili stavove Kominterne?

– Grčka kominustička partija je na početku usvojila stavove Kominterne i predlagala autonomiju za Makedoniju. Ali tokom tridesetih godina menja se stav i same Kominterne. Razlog je što u drugoj polovini tridesetih KPG i KPJ vode narodno-oslobodilačku retoriku. Za Makedonce u KPJ ova nacionalna retorika je temelj njihovog statusa.

* U Grčkoj crkva i država nisu odvojene i svojevremeno zbog jednostranog proglašenja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve Atina je protestovala kod jugoslovenskih vlasti. Šta će za međudržavne odnose na Balkanu značiti pristanak Bugarske pravoslavne crkve da na zahtev MPC bude njena nova „majka crkva“ umesto kanonske „majke“ SPC?

– Smatam da su na Balkanu svi nacionalizmi uvek imali jednu crkvenu dimenziju. Da bi postajala neka država bilo je potrebno da postoji i nacionalna crkva. To je Grčka prva uradila sa autokefalnošću grčke crkve. Ona je bila prva crkva koja se otcepila od Vaseljenske patrijaršije. Iz toga je nastao i sukob između Grčke i Bugarske, koji počinje sukobom između Carigradske patrijaršije i Bugarskog erzarhara. Tu je jedini izuzetak Srbija. Slučaj autokefalnosti Makedonske crkve pripada kategoriji sukobljavanja nacionalnih antagonizama.

* Jugoslovenske komunističke vlasti su same 1974. odustale od obnove ugovora o jugoslovenskoj zoni u solunskoj luci, tvrdeći da ga je nemoguće obnoviti. Da li je za grčku stranu obnavljanje tog ugovora zaista bilo neprihvatljivo?

– To je sada povezano i sa članstvom u EU. Atina mora da dobije odobrenje od Brisela. Ako bude prilike da Srbija u budućnosti uđe u EU, onda bi bilo moguće da ima pristup i solunskoj luci.

* Da li uopšte postoji mogućnost da se na Balkanu vodi samostalna politika, bez presudnijeg uticaja velikih sila, vojnih i ekonomskih saveza i šta s tim u vezi govori primer Balkanskog pakta iz 1934. za koji mnogi u Srbiji misle da je kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću došao glave, jer to bio i prvi antifašistički savez u Evropi?

– Moj stav je da je u sadašnjim političkim, socijalnim, ekonomskim okolnostima i situaciji u kojoj su i Srbija i Grčka to nemoguće. Napori za samostalnu politiku trebalo bi da znače da moramo da prihvatimo jedni druge i da odlučimo da želimo da živimo zajedno. To je bio san i vizija starih federalista i socijalista. Sada više ne postoji. Najvažniji primer saradnje je preko Evropske unije. Što se tiče kralja Aleksandra Karađorđevića, on je bio žrtva unutrašnjih problema tadašnje Jugoslavije. On nikad nije krio svoju simpatiju za autokratske režime.