„Između šuplje retorike i rata“: Analiza novinara Džulijana Borgera za Gardijan o sankcijama

Umesto da krene u rat, koji bi prekinuo mir sa Spartom, Atina je krenula novim putem – blokiranje Megarijancima da koriste sve luke u regionu.

To je bilo poznato kao Megarski dekret, ukazuje novinar Džulijan Borger u analizi za Gardijan, i verovatno je bio prvi zabeleženi slučaj ekonomskih sankcija.

Takođe, to je bio neuspeh, barem kada je u pitanju odbijanje sukoba. Peloponeski rat, koji je Atinu suprotstavio Sparti, izbio je godinu dana kasnije, a neki antički istoričari veruju da su ga izazvale megarske sankcije.

To je postavilo obrazac za milenijume koji dolaze. Ekonomic sanction Reconsidered, sveobuhvatno istraživanje objavljeno prvi put 1985. godine i ažurirano od tada, pokazalo je da su od Prvog svetskog rata napori države na ekonomskoj prinudi uspevali samo u trećini vremena u postizanju niza ciljeva, od „skromnih promena politike“ do „ometanja vojnih avantura“ do promene režima.

Definisanje uspeha može biti komplikovano i subjektivno.

Edvard Fišman, bivši visoki službenik za sankcije u Stejt departmentu, tvrdi da se cilj sankcija može široko podeliti na psihološki, prisiljavanje na promenu politike ili materijalni, degradiranje vojske ili ekonomije mete odsecanjem resursa.

„Veća je verovatnoća da će materijalni ciljevi uspeti nego psihološki“, kaže Fišman, sada viši naučnik u Centru za globalnu energetsku politiku Univerziteta Kolumbija.

„Sa materijalnim ciljem, sve što zaista treba da uradite jeste da se uverite da sankcija pre svega donose ekonomsku bol“.

U slučaju psiholoških ciljeva, uspeh je ređi, ali ga je lakše izmeriti. Sadašnji snop zapadnih sankcija Rusiji je jasan neuspeh u tom smislu.

Vladimira Putina nisu odvratile od pokušaja osvajanja Ukrajine. I materijalno, postoje sumnje u efikasnost zapadnih mera.

Ruska ekonomija raste, ali Bajdenova administracija tvrdi da su sankcije imale degradirajući uticaj na rusku vojsku i insistira da bi Putinova vojska bila još smrtonosnija da je imala neograničen pristup zapadnoj tehnologiji.

Prošle nedelje, SAD i njihovi partneri iz G7 najavili su ogromno proširenje sankcija Rusiji i entitetima koji podržavaju njenu ratnu ekonomiju, istovremeno prećutno priznajući da je potrebno poboljšati trenutne mere.

Irak, Iran i Izrael

Primeri sankcija koje menjaju politiku strane vlade su malobrojni. Pad aparthejda u Južnoj Africi 1992. se generalno (iako ne univerzalno) smatra najvećim uspehom međunarodne kampanje izolacije.

Međutim, postoje dva slučaja uspešnih sankcija u kojima SAD nisu bile svesne ili nisu cenile sopstveno dostignuće. Intenzivne sankcije nakon prvog Zalivskog rata dovele su do demontiranja oružja za masovno uništenje u Iraku Sadama Huseina, ali Bušova administracija se uverila da je oružje za masovno uništenje samo bolje sakriveno a SAD su ipak izvršile invaziju 2003.

Sankcije predvođene SAD takođe su bile ključne u ubeđivanju Teherana za pregovarački sto da prihvati značajna ograničenja svog nuklearnog programa u zamenu za ublažavanje sankcija. To se raspalo kada je Donald Tramp izašao iz sporazuma tri godine kasnije, i od tada je Iran napredovao do kapaciteta da napravi nuklearnu bojevu glavu za samo nekoliko nedelja.

Analizirajući savremene slučajeve sankcija, Daniel Drezner, profesor međunarodne politike na Univerzitetu Tafts i autor Paradoksa sankcija, navodi slučaj kada je administracija Džordža Buša Starijeg uskratila garancije za kredit Izraelu 1992. godine kao odgovor na proširenje naselja na Zapadnoj obali.

Ekonomski pritisak je na kraju srušio vladu Jicaka Šamira i doveo Jicaka Rabina na funkciju, što je započelo kontinuirani period pokušaja uspostavljanja mira sa Palestincima.

Kritičari Džoa Bajdena smatraju da bi on sada mogao da iskoristi sličnu polugu obustavom prodaje oružja Izraelu i time brzo okonča rat u Gazi, ali Šamirov naslednik na mestu lidera Likuda, Benjamin Netanjahu, ima daleko više kontra-poluge prema SAD nego što je Šamir ikad imao.

Pozvan je da se ovog leta po četvrti put obrati na zajedničkoj sednici Kongresa SAD, što je rekord za jednog stranog lidera, i preti da će sve nesuglasice sa Bajdenom uneti u jeku američke predsedničke kampanje.

Američka ekonomska moć se tokom godina smanjila na druge načine. Odsečenost od zapadnih tržišta nekada je bila fatalna za ekonomiju u nastajanju, ali više ne.

Kao što su Iran i Rusija otkrili, sada postoji mnoštvo brzorastućih ekonomskih sila, poput Kine, Indije, Turske i Brazila, koje ne žele da jednostavno slede uputstva Vašingtona.

„Ono što smo videli u protekle tri i po decenije jeste da su, kao rezultat globalizacije, jedan broj zemalja koje su nekada bile prilično siromašne i beznačajne sada jake,“, navodi Elizabet Brav, viša saradnica Transatlantskoj bezbednosnoj inicijativi.

Ne nedostaje studija slučaja politika sankcija koje su neuspešne na svim nivoima. Najupečatljiviji i najdugovečniji primer je američki embargo Kubi, koji nije uspeo da izbaci komunistički režim u Havani tokom tri četvrtine veka, a istovremeno je pomogao da se stanovništvo osiromaši.

Kongres SAD ima malo kontrole nad ratovima, ali može da nametne i održava sankcije koje odgovaraju svojim biračima – a sankcije Kongresa, kada se jednom nametnu, teško je ukinuti.

Sankcije se često izriču kao kazna stranim državama i pojedincima, ne u bilo kakvoj nadi u uspeh politike, već zato što bi bilo nezamislivo ne delovati, na primer u slučaju zločina protiv čovečnosti.

„Čak i ako ne postižete opipljive rezultate, i dalje je važno poslati signal“, kaže Peter Harel, koji je bio direktor za međunarodnu ekonomiju u prvoj godini Bajdenove Bele kuće. „Ponekad u diplomatiji želite da pošaljete znak osude“.

Između šuplje retorike i odlaska u rat, to je često jedina opcija srednjeg ranga u kutiji alata politike, čekić koji čini da svaki posao izgleda kao ekser, jer ne postoji ništa drugo.

„Zato mislim da ih svaka administracija koristi mnogo više nego što misli da hoće“, rekao je Fišman, čija predstojeća knjiga, „Chokepoints: American Power in the Age of Economic Warfare“, istražuje istoriju američke politike sankcija.

„Bajden je rekao da će biti revizija upotrebe sankcija i da ćemo biti mnogo razboritiji kada ih koristimo, a Bajden koristi sankcije više nego bilo koji drugi predsednik“, dodao je.