Santijago de Kompostela: Hodočasnici kao „huligani“

Pet mladih hodočasnika na biciklima velikom brzinom jure niz stepenice do trga Obradoiro ispred katedrale u Santijagu de Komposteli – i pritom uplaše dvojicu sveštenika koji tu šetaju. Samo nekoliko metara dalje, dvadesetak Meksikanaca uz igru i pesmu proslavljaju kraj hodočašća i svoj dolazak. „Llegamos, llegamos!“ – „Tu smo, tu smo!“, viču na sav glas.

Ova godina je apsolutni bum na „Putu za Santijago“ (Camino de Santiago). Hodočasnička uprava (Oficina del Peregrino) u Santijagu de Komposteli saopštila je da je već do sada više od 430.000 hodočasnika dobilo potvrdu o pređenom hodočasničkom putu. To je dobrih 20 odsto više nego u čitavoj prethodnoj i to rekordnoj 2019. godini. Pri tom, treba uzeti u obzir da mnogi ne uzimaju sertifikat – pa se ne računaju.

Građani su očajni

U hodočasničkom mestu u severozapadnoj Španiji, koje je u Nemačkoj inače postalo popularno zahvaljujući knjizi nemačkog autora Hapea Kerkelinga „Ich bin dann mal weg“, kase su punije nego ikad. Vlasnici, u međuvremenu veoma skupih hotela, privatnog smeštaja, prodavnica suvenira i restorana, zadovoljno trljaju ruke.

Ali, nisu baš svi srećni. Jer, za razliku od Lurda u Francuskoj ili Fatime u Portugaliji, mnogi na „Put ka Santijagu“ ne kreću iz religioznih i pobožnih pobuda.

Sve je više smeća, buke i vandalizma. Mnogi stanovnici grada, koji je pod zaštitom Uneska, ljuti su ili očajni. To se stalno može čuti u centru grada, kada se pomene ta tema.

„To je trend koji je počeo pre nekoliko godina, ali ove godine je bilo posebno loše. Tokom leta je na momente jednostavno bilo nepodnošljivo“, kaže Beatriz. Imala je, priča, velikih poteškoća da se koncentriše dok je radila u kući zbog buke koja bi dolazila spolja.

„Ako dođete u grad zajedno sa 40 hodočasnika u sedam ujutru, morate shvatiti da ljudi tamo žive, rade, uče i spavaju. Ne možete vikati na sav glas. Radi se o poštovanju“, kaže ona.

„Još litar jedan…“

U centru glavnog grada Galicije danju je veoma bučno. A uveče još više. Posebno na Rua de Franko. Barovi i restorani duž 400 metara dugačke ulice nedaleko od katedrale su puni i u ponoć, pa i tokom ove jeseni. Ponekad su pred lokalima veoma dugački redovi. „Još jedna flaša, narode?“ – doziva jedan Italijan za dugačkim stolom. A grupa uglas odgovara: „Siiii, un’altra bottigliaaaa!“

Često možete prepoznati lokalno stanovništvo tako što mnogi prevrću očima ili ubrzavaju korak dok prolaze. „Ovde je skoro isto kao u Balermanu! (na Majorci, prim. red.) Nedostaju samo plaža i more“, uzvikuje jedan 21-godišnjak iz Hamburga. Pritom on to mora čak tri puta da ponovi, vičući pritom. Toliko je glasno. Mršavi mladić nije bio srećan što prati svoje roditelje na 500 kilometara dugom putu od Mirande de Ebro do Santijaga – ali sada je, kaže „potpuno iznenađen i srećan“.

Dragulj verske arhitekture

Santijago de Kompostela nije samo dragulj verske arhitekture i popularno mesto hodočašća, jer hrišćani veruju da je katedrala podignuta iznad groba svetog Apostola Jakova Zevedejevog, brata svetog Jovana Bogoslova. To je i stari univerzitetski grad koji je oduvek ugošćavao mlade iz zemlje i inostranstva. Ali, većina studenata – a za mnoge se zna da su naravno skloni žurkama – osuđuje ponašanje mnogih hodočasnika, poput Beatrizine ćerke Klare.

„Nisam bila ovde tokom leta, ali prijatelji su mi poslali video-snimke ogromne i bučne gomile hodočasnika. Bilo je strašno. Nikada ništa slično nije bilo ovde. I sve je više smeća na ulicama, sve više krađa u prodavnicama“, kaže Klara.

Kao i mnogi ovde, i ona traži „više poštovanja“. Neki čak govore i o „ratu“: hodočasnici često dolaze s megafonima, bubnjevima ili trubama – a na njih lokalni stanovnici sa balkona izlivaju kante vode.

Hodočasnici kao „Huni“

Policija je u međuvremenu saopštila da je kriminal ove godine u odnosu na isti period prošle porastao za oko 30 odsto, i to u čitavom regionu Galicije, pa i u Santijagu. Da li to ima veze sa sve većim brojem hodočasnika, policija ne može ili ne želi da kažu. Kritike su sve veće i u medijima, kao i na društvenim mrežama.

Poznate dnevne novine „El Mundo“ pisale su o hordama posetilaca koji „prostački vrište“ i „pišaju gde stignu“. Masovni turizam, „kao u Veneciji ili na Majorci“, dovodi malu zajednicu sa 96.000 stanovnika i ograničenom infrastrukturom „na ivicu kolapsa“. Autobusi su često pretrpani, tradicionalna trgovina je gurnuta u stranu zbog suvenirnica i modernih barova. Zbog procvata Airbnb-a, vlada dramatičan nedostatak stanova. „Isteruju nas iz našeg grada“, rekao je ogorčeni „Kompostelano“ onlajn-portalu „Galicijapres“.

Na društvenim mrežama posetioce porede sa „Hunima koji harače“ i „britanskim fudbalskim huliganima“. To nije preterivanje, kaže Mons Vilar, predsednica udruženja građana „A Ksuntanza“. Ona objavljuje video-snimke na Fejsbuku na kojima se vidi kako ogromne grupe hodočasnika utrčavaju na kolovoz i zaustavljaju saobraćaj. Vilar kaže: „To je necivilizovano i neodgovorno ponašanje koje daleko prevazilazi buku. Ovo nije zabavni park, ovo je naseljeni prostor.“

Procvat nakon Koeljovih knjiga

Regionalni mediji upozoravaju da bi „Put ka Santijagu“ mogao da „propadne zbog sopstvenog uspeha“. Sedamdesetih godina prošlog veka retko ko je kretao na tzv. „Kamino“. Tada je bilo svega nekoliko desetina hodočasnika godišnje. Čak i sa posetama popularnog pape Jovana Pavla II, taj broj se popeo samo na oko 2.000 (1982) i 5.000 (1989.) tokom čitave godine.

Procvat je došao sa duhovnim knjigama brazilskog autora bestselera Paula Koelja. Godine 1993. prvi put je oborena granica od 100.000 posetilaca, 1999. godine od 150.000. A nakon što je izašla Kerkelingova knjiga, Nemci su napredovali i postali jedna od najvećih grupa, odmah iza Španaca. Prema zvaničnim podacima, do sada ih je u ovoj godini bilo skoro 25.000.

Čak i ako turizam u Santjagu, kao i drugde, više nije ograničen samo na letnje mesece, „Kompostelani“ se nadaju da će do sredine marta ipak imati malo mira.

„Ali svi drhtimo, posebno pred sledeće leto. Biće to pakao“, kaže arhitekta Huan Karlos. „Moji roditelji su u penziji i imaju novca, pa srećom mogu da odu. Žele da se opuste na Ibici. Kažu da je tamo leti tiše nego ovde.“