Saradnik Francuskog instituta: Razočaravajuće je kako se Makron bavi Srbijom

On smatra i da je greška što Francuska i EU smatraju da je Srbija istinski opredeljena za evropski put samo zbog toga što prodaje municiju Ukrajini za rat sa Rusijom (što vlasti u Beogradu nisu zvanično potvrdile), a istovremeno odbija da uvede sankcije Moskvi.

Marsijak je istakao i ono što je nazvao „kontrakditornošću“ u tome da Francuska i EU govore o demokratiji i stabilnosti u regionu, a istovremeno odbijaju da prepoznaju unutrašnje probleme sa kojima se suočava srpsko društvo, proteste zbog izbora i projekta rudarenja litijuma, kao i tenzije na severu Kosova, piše Glas Amerike.

Cilj posete je bio da se promovišu pre svega ekonomski interesi Francuske, pa je to bilo u prvom planu. Tu je ugovor o Rafalima koji je finaliziran, što se nastavlja na prethodnu posetu u martu, ali i saradnja u oblasti nuklearne energije, kao i u veštačkoj inteligenciji. Francuska i Makron su to gurali napred i izbegli su, ili se nisu toliko bavili bilo kojim drugim političkim pitanjima. To je ključno ograničenje ove posete koje koristi vlastima u Beogradu, zato i nije bilo nekih kritika sa francuske strane“, kaže Marsijak.

Glas Amerike: Kako mislite da ovo izgleda u očima srpske, ali i evropske javnosti? Čini se da pitanje stanja demokratije u Srbiji pada u drugi plan u poređenju sa ostalim pitanjima koja bi trebalo da budu važna Francuskoj i Evropskoj uniji, uprkos protestima u Srbiji zbog izbornih nepravilnosti, ali projekta rudarenja litijuma?

„Postoji jasna neusklađenost i veliko razočarenje kada je reč o tome kako se predsednik Makron bavi Srbijom. Angažman Francuske i predsednika Makrona je gotovo isključivo na međuvladinom nivou sa predsednikom Vučićem. I to po ekonomskim pitanjima. Kada je reč o demokratiji i stabilnosti u regionu, odnosima sa Kosovom, Francuska čak nije spremna ni da sasluša ili podrži progresivne aktere u Srbiji, koji protestuju na ulicama pokušavajući da donesu promene. Francuska razgovara samo sa Vučićem. To je razočaravajuće, jer se priča kako je potrebna demokratija, a ono što Francuska radi je da promoviše Vučićevu Srbiju. Slično je i sa Mađarskom i Orbanom, iako se Makron njemu protivi. Ali u stvarnosti, nekritikujući Vučićev režim, samo se daje legitimitet.

Glas Amerike: Pomenuli ste mađarskog premijera Orbana i sličnu situaciju, ali u čemu je razlika? Zašto Francuska i EU kritikuju Orbana i Mađarsku, a često „žmure“ kada se radi o Vučić?

Marsijak: Apsolutna je kontradikcija da se s jedne strane kaže nećemo više Orbana u Evropi, treba nam kohezija, hoćemo više demokratije, a sa druge strane da idemo u Srbiju da se sastanemo sa Vučićem i da kažemo da Srbija ide ka Evropskoj uniji. Da kažemo da je litijum pitanje nacionalnog suvereniteta Srbije, da ne treba to da gledamo, da ne kritikujemo urušavanje demokratije, da ne kritikujemo „srpski svet“. To je kontradikcija i na to treba da ukažemo.

Glas Amerike: Da li ovakav odnos ima veze sa stavom Srbije prema ratu u Ukrajini i balansiranju Beograda između Zapada i Rusije?

„To je iluzija koju očigledno Francuska ili Makron imaju – da će prodaja nekoliko Rafala usmeriti Srbiju ka EU ili Evropi. Iluzija je misliti da zato što Srbija isporučuje municiju Ukrajini, onda je opredeljena ka Evropi. Jer Srbija kakva jeste, njena ambicija nije da bude okrenuta ka Evropi, već da Vučić ostane na vlasti, da konsoliduje svoju autoritarnost, i to čini upravo tako što nekako balansira između Zapada i Istok. Ali Srbija nije uvela sankcije Rusiji, niti kritikuje Moskvu, već Zapad. Postoje revizionistički narativi koji se uvek guraju. To destabilizuje zemlje oko Srbije. Dakle, nije problem Srbija, već vlast u Beogradu. Francuska i Evropa moraju da izaberu saveznike u Srbiji, one koji zaista žele da zemlje ide u progresivnom pravcu. To nije ono što radimo“.

Glas Amerike: Kakav je stav Francuske i predsednika Makrona o dijalogu Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa?

„Beograd koristi sever Kosova za destabilizaciju i da uplaši Zapad još većom ekslacijom. A onda Zapad reaguje zahtevom Beogradu da smiri sever i dobar je prema Srbiji. Tako da stalno imamo neku vrstu ucene. Imali smo to posle Ohrida, a tako je i sada. Beograd je zadovoljan statusom kvo na Kosovu, jer ne želi priznanje. Naprotiv, ovako dobija glasove, pobeđuje na izborima. Tako je i u slučaju Bosne. Francuska i Nemačka, umesto da se pozabave korenom problema, a to je režim u Beogradu, izabrali su da pritiskaju slabiji deo, a to je Priština, koja je i dalje pod sankcijama, dok Srbija nije“.

Glas Amerike: Smatrate da se Francuska i EU u ovom slučaju otvoreno stavljaju na stranu Beograda?

Marsijak: Priština se ne ponaša savršeno, ali postoji nedostatak ravnoteže između načina na koji se strane tretiraju u ovom dijalogu. Srbija nema interesa da se on okonča, a očigledno Priština ima za cilj da to završi. Ali problem je što imamo tehničke pregovore, a ne o tome šta je krajnji cilj dijaloga. I sve dok ne govorimo tim ciljevima, a to je de fakto priznanje, samo ćemo biti iskorišćeni na način kao do sada. Francuska je saopštila da je razočarana zbog zastoja u implementaciji sporazuma, ali to je sve što može. Dijalog je skroz zapeo. Ne postoji lak način da ga ponovo pokrenemo, osim ako ponovo ne stavimo politički cilj u prvi plan, a imamo niz tehničkih sporazuma koji ne vode nikuda. Mislim da to treba da dovede u pitanje dosadašnji pristup prema Beogradu. Francuska, zbog svojih dugih veza sa Srbijom, previše prihvata interese Srbije na Kosovu. Predsednik Makron je u pismu Srbima rekao da postoji veoma jaka veza između kosovskih Srba na severa i Beograda. Naravno da su to jake veze, ali u sadašnjem kontekstu isticanje njihovo isticanje je samo ponavljanje onoga što Vučić svakodnevno promoviše. To ne ide u prilog regionalnoj stabilnosti“.