Saudijska bomba: pucanj više na Bliskom istoku

Saudijska Arabija neumorno stoji na strani američkog izlaska iz prethodnog nuklearnog sporazuma, ali taj čin imaće posledice i po kraljevinu porodice Saud. Koliko ovaj Trampov potez ograničava Iran, u istoj meri ograničava i Saudijsku Arabiju, s kojom se SAD upravo nalaze u sredini pregovora o ugovoru o nuklearnoj saradnji. Konačna verzija sporazuma, trebalo bi da bude dostavljena američkom Kongresu sredinom juna.

Malo pažnje je privukla kratka, ali neobično otvorena izjava saudijskog ministra spoljnih poslova u kojoj on najavljuje da će Saudijska Arabija razvijati svoju nuklearnu bombu, ukoliko to bude učinio Teheran. Saudijski ministar spoljnih poslova Adel al DŽubeir izjavio je ovo prošle nedelje, u intervjuu Si-En-Enu, odmah nakon što je američki predsednik Donald Tramp objavio povlačenje iz nuklearnog sporazuma sa Iranom. „Ukoliko Iran obezbedi nuklearnu sposobnost, mi ćemo učiniti sve da uradimo isto“ rekao je DŽubeir.

Ovo može da zvuči kao samo još jedan pucanj više u verbalnom ili pravom ratu koji traje godinama na Bliskom istoku, ali iza njega stoji zanimljiva, a za nekoga i opasna istorija saudijskog odnosa prema nuklearnom oružju.

Saudijci nisu prvi put sada najavili da bi mogli da se priduže nuklearnim silama regiona. Od 2009, kada je saudijski kralj Abudulah upozorio američkog izaslanika za Bliski istok, Denisa Rosa da će kraljevina, u slučaju da Iran razvije svoju bombu, takođe naći načina da stigne do vlastite bombe, Saudijska Arabija nije mnogo krila svoje namere.

Dugogodišnji saudijski ambasador u Vašingtonu i kasniji šef obaveštajnih službi, princ Turki Al Fejsal još 2011. predlagao je da kraljevina razvije nuklearno oružje, ako se nađe uklještena između Irana i Izraela. Sledeće godine je objavljeno da će Saudijska Arabija započeti odmah svoj nuklearni program, ukoliko Iran dostigne do mogućnosti za stvaranje nuklearne bombe. Na Bliskom istoku se već tada govorilo da će u tom slučaju Saudijska Arabija da radi na razvoju platformi za balističke rakete, kupiti nuklearne bojeve glave od drugih zemalja i pribaviti obogaćeni uranijum.

U stvari, sve ovo Saudijskoj Arabiji nije ni potrebno, jer ona možda već ima svoju nuklearnu bombu. Postoji veoma široko rasprostranjeno uverenje da Saudijska Arabija već ima svoje nuklearno oružje, samo što je njegova specifičnost u tome što nije smešteno na suadijskom tlu, nego na tlu Pakistana.

Bivši šef izraelske vojno obaveštajne službe Amos Jadlin izjavio je u oktobru 2013. da, ako Iran razvije nuklearnu bombu, „Saudijci neće čekati ni mesec dana, jer su već platili za bombu, pa će otići u Pakistan da donesu ono što je potrebno da donesu“.

Pakistan je jedina islamska zemlja koja poseduje nuklearno oružje. NJegova bomba nazvana je „islamska atomska bomba“, a njen cilj bio je da bude kontrateža „proruskoj“ Indiji na potkontinentu. Pakistan je zemlja od izuzetne važnosti za zapadni geopolitički koncept odnosa u Aziji i na Bliskom istoku, a preko toga u celom islamskom svetu. Ideja „džihada“ nije razvijena ni u Egiptu, ni u Saudijskoj Arabiji, nego u Indiji, čiji je deo tada bio i Pakistan.

Pakistanski nuklearni program pokrenuo je još 1974. predsednik Zulfikar Ali Buto. U brojnoj literaturi navode se reči njegovog naslednika, generala Zija Ul Haka, prilikom posete Saudijskoj Arabiji: „Naša dostignuća su vaša“. Izjava se odnosi na nuklearni program iz čega su izvučene dve implikacije: da je Saudijska Arabija učestvovala u finansiranju projekta i da postoji prećutni sporazum da Saudijska Arabija može, u slučaju nužde kakva bi bila, recimo, iransko osvajanje nuklearnih arsenala, da dobije nuklearnu bombu za svoje potrebe.

Neizvesnost koja je stvorena budućim odnosom Irana prema vlastitom nuklearnom programu, nesumnjivo je podstakla Rijad da se ponovo vrati ranijim razmišljanjima o nuklearnom oružju. Za ultrabogatu zemlju, kakva je Saudijska Arabija, pitanje nuklearnog naoružanja nije samo stvar dostizanja pariteta u vojnoj snazi sa Iranom, nego je izazov i njenoj modernosti, do koje ove zemlja veoma mnogo drži. Jasno je i da nuklearne države raspolažu neiscrpnim izvorom spoljnopolitičkog samopouzdanja koje leži u moći fisionih čestica, pa u opasnim vremenima, kao što su današnja, kada se ratne pretnje obistinjuju samo prema onima koje ne raspolažu nuklearnom silom, Saudijska Arabija može da poželi i više – ne samo da polaže pravo na islamsku atomsku bombu, nego i na prvu arapsku nuklearnu spravu.

Pregovori o nuklearnoj saradnji SAD i Saudijaca zapeli su u najosetljivijim odredbama o upotrebi tehnologija dvojne namene – onih koje proizvode električnu energiju, ali mogu da posluže pravljenju atomskog naoružanja. Saudijci traže da se zadrže mogućnosti nabavke takvih tehnologija i procesa, poput obogaćivanja uranijuma i prerade potrošenog nuklearnog goriva koje može da bude korišćeno za proizvodnju obogaćenog uranijuma ili odvajanje plutonijuma koji je potreban za atomsku bombu. Još pre dve decenije, Ujedinjeni Arapski Emirati obavezali su se da neće koristiti materijal dobijen od SAD i drugih država za obogaćivanje uranijuma, dok se Saudijska Arabija uzdržala od takvog bezuslovnog poteza.

Ukoliko Saudijska Arabija želi da ovaj sporazum bude prihvaćen u Kongresu, ona će, po svemu sudeći morati da se povinuje sličnim zahtevima kao i Iran, da se obaveže da neće obogaćivati ili prerađivati uranijum koji bi doveo do nuklearnog oružja. Tako će se, najverovatnije, i za Suadijsku Arabiju mala pobeda u usputnoj bici pretvoriti u značajan poraz u velikom ratu, ali sve skupa, biće to mala žrtva za skupi cilj kakav je bezbedniji Bliski istok.