Slavoj Žižek o „izopačenim fundamentalistima“: Putin je samo najnoviji u nizu ubilačkih modernizatora

Daleko od toga da bude tradicionalista, Vladimir Putin je samo najnoviji u nizu ubilačkih modernizatora koji se protežu od Ivana Groznog i Petra Velikog do Katarine Velike i Staljina.

Kada je od Staljina zatraženo da definiše boljševizam kasnih 1920-ih, on ga je opisao kao kombinaciju ruske posvećenosti cilju i američkog pragmatizma.

Čim je došao na vlast, nastojao je da imitira dostignuća američkog industrijalca Henrija Forda širom Sovjetskog Saveza, brutalno brišući sve tragove ruske tradicije kroz, najistaknutije, nasilnu kolektivizaciju poljoprivrede.

Staljin je takođe bio veliki poštovalac Petra Velikog, koji je izgradio novu prestonicu Rusije na Baltičkom moru (Sankt Peterburg) da bi uspostavio direktnu vezu sa Zapadnom Evropom.

Petrove reforme naišle su na otpor takozvanih staroveraca, istočnih pravoslavnih hrišćana čije su liturgijske i obredne prakse prethodile reformama koje je sproveo moskovski patrijarh Nikon 1652-66.

Mnogi staroverci su na kraju izabrali smrt umesto kompromitovanja svoje vere. Između sedamnaestog i devetnaestog veka hiljade su umrle samospaljivanjem.

Stvari su se u Rusiji zaista promenile tek Oktobarskom revolucijom; pa čak i tada je prva sovjetska vlada uključivala nekoliko istaknutih ličnosti sa staroverskom prošlošću. Boljševici su takve sektaše ispravno videli kao predstavnike dugotrajnog društvenog protesta protiv carskog režima.

Staroverci nikada nisu imali poverenje u jedinstvo crkve i države (što je zaista značilo potčinjavanje prvog drugom), insistirajući da verska zajednica ostaje samoorganizacija običnih ljudi.

Nije iznenađujuće da se državni progon vernika pojačao pod Staljinom, a podređenost pravoslavne crkve državi traje do danas. Putin je, zaista, mobilisao Crkvu za sopstvene političke ciljeve.

Prema rečima patrijarha moskovskog Kirila, Rusi ne treba da se plaše nuklearnog rata, jer hrišćani treba da pozdrave smak sveta. „Očekujemo Gospoda Isusa Hrista koji će doći u velikoj slavi, uništiti zlo i suditi svim narodima“, rekao je on krajem prošle godine.

Dakle, ono što se čini kao reakcionarni potez – povratak starom pravoslavlju – može u stvari biti izopačeni izraz odbacivanja dominacije i eksploatacije koja prolazi pod maskom „modernizacije“ u sekularnom svetu.

Veoma drugačiji ali ilustrativan primer takvog otpora je Kanudos, odmetnička zajednica iz devetnaestog veka duboko u brazilskim zaleđinama Baije, koja je postala dom prostitutkama, prosjacima, razbojnicima, izopštenicima i siromašnima pod vođstvom apokaliptičnog proroka Antonija Konselejra. Kako je rekao Eduardo Mataraco Suplici iz Radničke partije Brazila:

„Ova zajednica je razvila ’zajedničku, kooperativnu i solidarnu koncepciju rada‘… neku vrstu društveno-mistične, religiozne, asistirajuće, komunalne sile koja je inspirisana ’ravnopravnim bratstvom primitivnog hrišćanskog komunizma‘, u kojem nije bilo gladi.

„Svi su radili zajedno. Niko ništa nije imao. Svi su obrađivali zemlju, svi su radili. Vršili žetvu… Evo tvog… Evo tvog. Niko nije dobio ni više ni manje.’

Konselejro je čitao Tomasa Mora, a njegova iskustva su bila slična onima utopističkih socijalista Čarlsa Furijea i Roberta Ovena. Kanudos je sravnila brazilska vojska, a Konselejro je obezglavljen 1897. (Već je umro od bolesti.)

Ovo utočište od novca, imovine, poreza i braka nije se raspalo zbog svojih unutrašnjih napetosti; uništile su ga oružane snage brazilske „progresivne“ i sekularne vlade. Kanudos je bio mesto gde su žrtve istorijskog napretka stekle svoj prostor.

Utopija je zapravo postojala na kratko, a to je bilo previše za modernizatore. Kako se drugačije može objasniti pokolj svih stanovnika Kanudosa, uključujući žene i decu? Moralo se izbrisati samo sećanje na slobodu.

Očigledan kontraargument u odbranu Kanudosa je da se religiozni fundamentalistički projekti poput Islamske države ne razlikuju. Ali jasna linija razdvaja to dvoje. Dok je Kanudos otvoreno pozdravljao Druge, Islamska država – kao i svi verski fundamentalisti – ne.

Ako današnji „fundamentalisti“ iskreno veruju da su pronašli svoj put do Istine, zašto se osećaju toliko ugroženim od nevernika? Na kraju krajeva, kada se budista susreće sa zapadnim hedonistima, on se ne muči niti oseća potrebu da ih osudi; samo odmahuje glavom na njihovu samopogubnu potragu za srećom.

Ali pseudofundamentalisti su opsednuti grešnim životima nevernika jer gresi odražavaju njihova sopstvena iskušenja. Za razliku od istinski vernih, oni zavide, a ne sažalevaju one koji zadovoljavaju svoje apetite.

Dok tibetanski monasi smatraju Tibet „centrom sveta, srcem civilizacije“, evropska civilizacija je definitivno bivši centar. Naša centralna čežnja je da povratimo neki krajnji stub mudrosti, tajnu agalmu ili duhovno blago koje smo davno izgubili.

Kolonizacija nikada nije bila samo nametanje zapadnih vrednosti drugima; bila je i potraga za izgubljenom duhovnom čistotom. Ova priča je stara koliko i sama zapadna civilizacija: Egipat je za stare Grke bio mitsko skladište drevne mudrosti.

U našim društvima, razlika između autentičnih fundamentalista i izopačenih fundamentalista je u tome što se prvi (poput američkih Amiša) slažu sa svojim susedima, jer ih zanima svoj svet, a ne ono što drugi rade. Izopačene fundamentaliste, nasuprot tome, proganja ambivalentnost, motivisana istovremenim užasom i zavišću prema grešnicima – nesvetim napitakom koji ih gura ka nasilju, bilo da se radi o terorističkim bombaškim napadima ili brutalnim invazijama.

U našim društvima, razlika između autentičnih fundamentalista i izopačenih fundamentalista je u tome što se prvi (poput američkih Amiša) slažu sa svojim susedima, jer ih zanima sopstveni svet, a ne ono što drugi rade.

Izopačene fundamentaliste, nasuprot tome, proganja ambivalentnost, motivisana istovremenim užasom i zavišću prema grešnicima – nesvetim napitakom koji ih gura ka nasilju, bilo da se radi o terorističkim bombaškim napadima ili brutalnim invazijama.

Putinov režim nema ništa zajedničko sa autentičnom ruskom duhovnošću koja odbacuje evropsku modernizaciju. Njegova fantazirana „Evroazija“ je samo izraz za legitimizaciju njegovog sopstvenog pogrešno započetog projekta modernizacije.

Upravo iz tog razloga ne smemo da odbacimo Rusiju kao duboko konzervativnu i tradicionalističku zemlju koja je zauvek izgubljena za modernost. Uostalom, ruska duhovnost koju oličavaju staroverci odbacuje autoritarnu državnu vlast. Da bi se pobedili perverznjaci koji sada vladaju u Kremlju, moraće da se ponovo probudi.

Autor je profesor filozofije u Evropskoj postdiplomskoj školi, međunarodni je direktor Birkbek instituta za humanističke nauke na Univerzitetu u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naslov Hrišćanski ateizam: Kako biti pravi materijalista (Bloomsburi Academic, 2024).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org