Savremeni dometi „hladnog mira“

Šestorica direktnih aktera pregovora nagrađeni su Nobelovom nagradom za mir – Henri Kisindžer, Anvar el Sadat, Menahem Begin, Jaser Arafat, Jicak Rabin i DŽimi Karter, a dvojica vodećih pregovarača su ubijena – egipatski predsednik Sadat 1981. i izraelski predsednik vlade Jicak Rabin 1995. Ne postoji sličan istorijski primer diplomatskog poduhvata u kojem se slava i rizik tragedije toliko približavaju. Mir se za one koji su ga sklapali pokazao opasnijim od rata.

„Čemu demokratija, ako moram da hapsim“

Sadat je ubijen 6. oktobra 1981. na paradi povodom godišnjice rata kojim je izmenio tok egipatske istorije i označio početak mirovnog procesa na Bliskom istoku. U širem smislu, ovaj atentat dolazi iz miljea radikalizovanog islama s kojim je Sadat sam kao predsednik održavao dvosmislene odnose. On je lično podstakao i promovisao konzervativne i radikalizovane islamističke ideologije koje su do početka sedamdesetih bile sasvim strane egipatskom društvu. Pomagao je cvetanje i rast studentskih islamističkih organizacija kako bi se obračunao s naserističkim sekularnim socijalizmom. Kada su islamističke organizacije ojačale i izmakle kontroli Sadatovih tajnih službi, počele da igraju nezavisnu ulogu i oponiraju egipatskom predsedniku, Sadat je zaokrenuo politiku i počeo da ih suzbija represijom, ponekada radikalnijom i od predsednika Nasera. Mirovni napor i mir sklopljen sa Izraelom konačno su pokidali niti između nekadašnjih saveznika, zbog čega su ušli u nepomirljivu konfrontaciju. Neposredno pre atentata, Sadat je uhapsio nekoliko hiljada svojih protivnika različitih profila, a među njima islamisti su bili dominantna grupacija. Sadat je i sam uviđao opasnosti ovakve situacije. „Čemu mi služi demokratija, ako moram da hapsim“, vajkao se svojoj supruzi Gihan.

Među uhapšenima bio je i rođeni brat Sadatovog ubice, potporučnika Kalida Istanbulija. koji je odlučio da se osveti. Na suđenju, Istanbuli je rekao da je njegov glavni motiv za atentat bilo sklapanje sporazuma u Kemp Dejvidu. Ostalo je nerazjašnjeno do danas da li je iza atentata bila dublja zavera ili je to bio pojedinačni osvetnički čin.

Pored svih političkih i ideoloških uzroka, još jedan bizarni razlog koji potiče iz Sadatove prirode, doprineo je uspehu akcije. Obaveštajne službe tražile su od Sadata da obuče zaštitni prsluk, ali on nije pristao na to, jer je upravo sašio novu belu uniformu po meri, ispod koje nije bilo mesta za pancir. Čak ga je supruga primoravala da promeni uniformu, ali on nije hteo. Tako je, čini se, želja za gizdavošću, više nego želja za mirom, Sadata koštala glave. NJegov lični krojač, koji je bio krojač svih egipatskih predsednika, od Nasera pa do generala Tantavija, više meseci bio je pod istragom u kojoj je dokazivao da je usko odelo sašio na Sadatov zahtev, a ne po porudžbini zaverenika.

Mir za koji su se Sadat, Begin i Karter nadali da će uspostaviti, pokazao se kao veoma varljiv. Najviše zbog preostalog nerešenog palestinskog pitanja, zvaničnog prihvatanja koncepta o „dve države“ koji stoji na linijama odluka UN iz 1948. o uspostavljanju država palestinskog i države jevrejskog naroda, i stalne potrage za izmenama ovog osnovnog pristupa rešavanju bliskoistočnog problema.

Izraelski premijer Jicak Rabin i lider PLO, Jaser Arafat sastali su se u Oslu 13. septembra 1993. uz posredovanje američkog predsednika Klintona. Potpisan je sporazum u kojem je palestinska organizacija učinila istorijski korak priznajući pravo izraelskoj državi na postojanje i obavezala se da će prekinuti terorističke aktivnosti. Sporazum je obavezao Izrael da prizna PLO kao zvaničnog predstavnika palestinskog naroda i počne hitno povlačenje izraelskih vojnih snaga sa okupiranih teritorija. Dodatno ovome, predviđeni su koraci za nezavisnost Palestine.

Tri iste želje

Sporazum je koštao Arafata veoma potrebne arapske podrške, a Rabin je izgubio život. Na skupu koji je održana u Tel Avivu 4. novembra 1993. na kojem je obeležen jubilej mirovnog procesa, Rabina je ubio jevrejski desničar.

Sledeći pokušaji mirovnih pregovora uvek su se zaplitali na pitanju naselja na Zapadnoj obali i Gazi, statusu Jerusalima i palestinskim pravima, pitanjima koja su ostala otvorena još od sporazuma u Kemp Dejvidu. Izrael je nastavio da se bori da sačuva vlastitu bezbednost i garanciju svog prava na nezavisnost onako kako je deklarisana u maju 1948. Jedan od glavnih ciljeva te deklaracije, jeste miroljubiva koegzistencija sa Arapima u Izraelu i saradnja sa Arapima u regionu.

Ispunjenje ovih ciljeva ostaje i dalje neizvesno. Novinari su u jednom intervjuu pitali šta bi poželeo, ako bi mi „zlatna ribica“ omogućila tri želje. „Jedan – mir na Bliskom istoku, dva – mir na Bliskom istoku, tri – mir na Bliskom istoku“, odgovorio je Sadat. NJegovo nasleđe je ipak očuvano, ali nije ispunjeno na pun način, onako kako su se kreatori mira nadali.

Sadatov naslednik, Hosni Mubarak zauzeo je mnogo oprezniji stav prema Zapadu od svog prethodnika. Posle sklapanja mirovnog sporazuma, važnost Egipta počela da opada kako više nije predstavljao faktor straha i pretnje od sukoba sa Izraelom. Egipat je povratio svoju teritoriju na Sinaju, što je bio njegov najviši cilj, a sa druge strane, nije želeo da se igra sa zapadnim i američkim interesima u rizičnom području napetosti i kontakta između Sovjetskog Saveza i zapadnog sveta. Za Egipat i danas su ostala mnoga pitanja u pogledu koristi tadašnjeg preokreta i uspostavljanja polustrateških odnosa sa Sjedinjenim Državama i da li je egipatsko-izraelski sporazum i njegov sistem kontrole i ravnoteže zasitio egipatske i arapske ambicije ili ne, kao i to da li je on nešto doprineo boljem stanju palestinskog pitanja.

Garant i čuvar mirovnog sporazuma ostala je egipatska vojska, dok je javnost i dalje snažno protiv svake saradnje sa Izraelom.

Sukob i ratovi sa Izraelom bili su Egiptu glavni podstrek jačanja i učvršćivanja vlastite regionalne i međunarodne uloge u toku ove decenijama duge konfrontacije. Tako je nastala velika egipatska uloga u regionu, a takođe i na međunarodnom planu. Egipat je u godinama sukoba iskoristio „hladni rat“ svojim svadljivim stavom u vreme kada je zapad na sve načine pomagao Izrael i njegovu dominaciju na Bliskom istoku. Zapad je često vrednost Egipta video u njegovoj sposobnosti da ratuje protiv Izraela. Egipat je tako privukao svetsku pažnju, posebno zato što su se svi ti sukobi razvijali u okviru promenljivih međunarodnih stanja, a u prvom redu borbe protiv kolonijalizma i pojave nesvrstanih zemalja.

Zatim je iznenada nastupio egipatsko-izraelski mir i utihnuli su strahovi od izbijanja novih sporova na Bliskom istoku između Arapa i Izraela. Mnogi u regionu, pa i u samom Egiptu, poverovali su da je u egipatskom odricanju od rata i sukoba sadržano i odricanje od egipatske uloge u sukobu pa su zapadne zemlje zato Egiptu pripremile novu ulogu. Egipat je tu ulogu odbio, mada je delovao na očuvanju vitalnih odnosa sa Sjedinjenim Državama i zapadom, ostvarujući tako važne interese u regionu, ali i neophodne ekonomske interese, budući da se Egipat periodično suočava sa ekonomskim krizama koje gotovo da imaju egzistencijalni karakter.

Državnici i ratnici

Sadatovo nasleđe traganja za mirom je opstalo. Jedan od najuverenijih pobornika bliskoistočnog mira je poznati egipatski biznismen i vlasnik nezavisnog dnevnog lista „Al Masti Al Youm“, Salah Diab. Slah Diab, koji u svom listu piše pod pseudonimom „NJutn“ u brojnim susretima, objašnjavao je da je Egipat kasno uvideo potrebu za mirom i da nije iskoristio šanse koje su mu se ukazivale ranije. On je naročito imao u vidu američko – britansku inicijativu pod imamom „Alfa“ iz 1955. godine.

„Dokument sadrži brojne tačke, među kojima: prihvatanje arapskog suvereniteta nad dovoljno velikom teritorijom, pravo izbeglica na povratak ili reparacija za one koji se ne vrate, povratak arapskih graničnih sela, jednako pravo za izraelske i palestinske građane Izraela, okončanje ratnog stanja i sporazum o međunarodnoj formuli za nadgledanje svetih mesta u gradu Jerusalimu“, objašnjavao je Diab.

Deo tog predloga, bio je da Izrael vrati Egiptu zapadne teritorije pustinje Negev koji je zauzeo u ratu 1948. da prihvati 75 000 arapskih izbeglica i da plati reparacije za ostatak, u zamenu za prekid arapskog bojkota i priznanje Izraela od arapskog sveta.

SAD su tada poslale predlog izraelskom premijeru Davidu ben Gurionu i predsedniku Gamal Abdel Naseru koji ga je sasvim odbio. „Šta bi se dogodilo da je Naser prihvatio dokument u načelu, a onda dodao šta je smatrao da treba u interesu svog naroda i Arapa uopšte? Zar to ne bi spasilo Egipat od ratova i brojnih posledica ratova, počinjao je niz pitanja koja je postavljao sebi i slušaocima.

Šta je bio rezultat odbijanja predloga? Bilo je to odbijanje Svetske banke da dodeli Egiptu kredit za podizanje Asuanske brane. Tako je zauzvrat došlo do odluke da se nacionalizuje Suecki kanal što je dovelo do trojne britansko-francusko-izraelske agresije protiv Egipta. Egipat je bio primoran da uzme kredit od Rusije“, zaključio je Diab.

Da nije bilo rata 1956, odnosi sa Izraelom bili bi dobri, a Egipat bi proširio svoju teritoriju na Jordan. Bez rata 1956. ne bi bilo ni katastrofalnog i ponižavajućeg poraza 1967. Egipat ne bi morao da mobiliše sve resurse za oslobodilački rat i povratak dostojanstva u ratu 1973. ocenjivao je Salah Diab, a onda nastavljao retoričkim pitanjima: „Da li su svi ti ratovi bili neophodni? Ova alternativa bila nam je ponuđena na srebrnom tanjiru, a mi smo ga pretvorili u vatrenu kuglu. Taj dokument možemo danas samo da poželimo. Država Izrael već tada bila je činjenica na terenu. Šta je bila cena odbijanja? Ratovi, sukobi, bitke i brojni gubici koje je Egipat imao, a koji su nas doveli u situaciju u kojoj smo sada.

Isto odbijanje videlo se kada su Palestinci i Sirijci odbili da učestvuju u mirovnim razgovorima u Mena Hausu. Oni su održani 15. decembra 1977. po Sadatovom povratku iz Jerusalima, uz učešće predstavnika Izraela. Egipta, SAD i posmatrača UN. Da su tada bili na konferenciji, da li bismo danas imali palestinski narod bez države i sirijsku tragediju? Uveren sam da bi obe zemlje bile danas mirne, stabilne i ekonomski uspešne, na dobrobit svojih naroda“, kaže Diab.

Ključ politike na Bliskom istoku za njega je razlika između državnika i ratnika. „Državnik je neko ko vidi priliku i zgrabi je izvlačeći korist iz nje, umesto da joj se odupire ili je ignoriše. Postoji razlika između državnika i borca. Borac može da puca i da postavlja svoje zahteve. Situacija s državnikom je drugačija. On se bori za sporazume i poredi mogućnosti kako bi dobio najbolje mogućne praktične rezultate koji mogu da služe interesima naroda“, definisao je Salah Diab.

Posle kratke pauze, kao da mu se učinilo da je prenaglio, pa je zaključio: „Možemo samo da žalimo što istorija prečesto ne ide razumnim putevima, a još je tužnije što retko možemo da predvidimo posledice naših akcija“.

(Serija je urađena na osnovu knjige Dragana Bisenića „Skoro savršen mir“ koja uskoro izlazi iz štampe)

Kraj