Politički lideri kao što je bivši ministar odbrane Leon Paneta godinama upozoravaju na opasnost od „sajber Perl Harbora“.
Već izvesno vreme znamo da potencijalni neprijatelji instaliraju maliciozne softvere u našu električnu mrežu. Ta energija bi odjednom mogla da preplavi ogromne regione, uzrokujući ekonomske poremećaje, haos i smrt. Rusija je jedan takav napad izvela u decembru 2015. u okviru svog hibridnog ratovanja protiv Ukrajine, mada samo na nekoliko sati. Ranije, 2008, Rusija je upotrebila sajber napade u ratu protiv Gruzije.
Međutim, do sada se pokazalo da je sajber oružje korisnije za signalizaciju ili unošenje konfuzije, nego za fizičko uništenje – više kao oružje podrške nego sredstvo da se ostvari pobeda. Svake godine dolazi do miliona upada u mreže drugih zemalja, ali samo pet, šest prouzrokuju značajnu fizičku štetu. Kako su Robert Šmidle, Majkl Sulmejer i Ben Bjukenon rekli: „Niko nikada nije ubijen sajber kapacitetima.“
Američka doktrina se sastoji od odgovora na sajber napad bilo kojim oružjem u odnosu na načinjenu fizičku štetu na osnovu insistiranja da se međunarodno pravo, uključujući pravo na samoodbranu, primenjuje na sajber sukobe. S obzirom na to da se svetla nisu ugasila, možda ovaj odvraćajući stav daje rezultate.
Onda možda ponovo tražimo na pogrešnom mestu, a prava opasnost nije velika fizička šteta, već konflikt u sivoj zoni neprijateljstva ispod granice konvencionalnog ratovanja. Načelnik ruskog generalštaba Valerij Gerasimov je 2013. opisao doktrinu hibridnog ratovanja koje predstavlja mešavinu konvencionalnog oružja, ekonomskog zastrašivanja, informacionih operacija i sajber napada.
Praksa upotrebe informacija da se zbuni i unese razdor među neprijateljima bila je široko rasprostranjena za vreme Hladnog rata. Ono što je novo nije osnovni model, već velika brzina i niski troškovi širenja dezinformacija. Elektroni su brži, jeftiniji, bezbedniji i veća je mogućnost da se negira njihovo postojanje nego što je to slučaj sa špijunima koji nose okolo torbe s novcem i tajnama.
Ako ruski predsednik Vladimir Putin svoju zemlju doživljava kao zaglavljenu u borbi sa SAD, ali ga opasnost od nuklearnog rata odvraća od upotrebe sile visokih nivoa, onda je možda sajber „savršeno oružje“. To je naslov važne nove knjige Dejvida Sengera, novinara NJujork tajmsa, koji tvrdi da izvan okvira toga što se „koriste da potkopaju više od banaka, baza podataka i električnih mreža“, sajber napadi „se mogu koristiti da rasparaju civilne niti koje održavaju samu demokratiju“.
Sajber mešanje Rusije u predsedničke izbore u Americi 2016. je bila novina. Ruske obaveštajne agencije nisu samo hakovale mejl Demokratskog nacionalnog komiteta i izdriblale rezultate preko Vikiliksa i drugih medija da bi oblikovale američku novinsku agendu, već su iskoristile i platforme društvenih mreža sa sedištem u SAD za širenje lažnih vesti i šokiranje opozicionih grupacija. Hakovanje jeste nelegalno, ali upotreba društvenih medija za širenje konfuzije nije. Briljantnost ruske inovativnosti u informativnom ratovanju predstavljala je kombinaciju postojećih tehnologija sa izvesnim stepenom osporljivosti koja je ostala tik ispod granice otvorenog napada.
Američke obaveštajne agencije upozoravale su predsednika Baraka Obamu na ruske taktike, a on je upozorio Putina na negativne posledice kada su se njih dvojica sastala u septembru 2016. Ali Obama nije hteo da proziva Rusiju javno ili da preduzme stroge mere iz straha da će Rusija napasti izbornu mašineriju ili birače i ugroziti očekivanu pobedu Hilari Klinton. Obama se nakon izbora obratio medijima i proterao ruske špijune i zatvorio neke diplomatske ustanove, ali slab odgovor SAD osujetio je svaki odvraćajući efekat. A pošto predsednik Donald Tramp to pitanje tretira kao politički izazov legitimnosti njegove pobede, njegova administracija takođe ne uspeva da preduzme snažne korake.
Za pružanje otpora ovom novom oružju neophodna je strategija za organizaciju širokog nacionalnog odgovora koji obuhvata sve vladine agencije i ističe efikasnije odvraćanje. U sajber domenu se može odrediti kazna skrojenim odmazdama, a širom različitih oblasti primenom snažnijih ekonomskih i sankcija usmerenih na pojedine ljude. Takođe nam je potrebno odvraćanje negiranjem, čime se rad napadača čini skupljim od benefita koje dobija.
Ima mnogo načina da se SAD učine čvršćom i otpornijom metom. Koraci podrazumevaju obuku državnih i lokalnih izbornih zvaničnika; traženje dokaza na papiru kao podrške elektronskim glasačkim mašinama; ohrabrivanje kampanja i partija da poboljšaju osnovnu sajber higijenu kao što je šifrovanje i dvofazna overa; sarađivanje s kompanijama da bi se isključili botovi društvenih medija; zahtevanje identifikacije izvora političkih reklama; zakonska zabrana spoljnopolitičkog reklamiranja; promocija nezavisne provere činjenica; poboljšanje pismenosti državnih medija. Takve mere su pomogle da se ograniči uspeh ruske intervencije na predsedničkim izborima u Francuskoj 2017.
Diplomatija bi možda takođe mogla da odigra ulogu. Čak i kada su SAD i Sovjetski Savez za vreme Hladnog rata bili ljuti ideološki neprijatelji, mogli su da pregovorima dođu do sporazuma. S obzirom na autoritarnu prirodu ruskog političkog sistema, moglo bi biti beznačajno dogovoriti se o nemešanju u izbore u Rusiji. Međutim, možda bi bilo moguće uspostaviti pravila koja ograničavaju intenzitet i učestalost informacionih napada. Za vreme Hladnog rata dve strane nisu ubijale špijune jedna drugoj, a Sporazum o incidentima na moru je ograničio nivo ugnjetavanja prilikom nadzora mornarice izbliza. Izgleda da su takvi sporazumi danas gotovo neverovatni, ali su vredni istraživanja u budućnosti.
SAD prvenstveno moraju da pokažu da će sajber napadi i manipulacija društvenim medijima nametnuti troškove i stoga ostati savršeno oružje za ratovanje ispod nivoa oružanog konflikta.
Autor je profesor na Harvardu. Napisao je knjigu „Budućnost moći“.
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
