Sećajući se tragedije u Hodžaliju

Sa njim se sve više upoznaje međunarodna zajednica i sve se više čuju glasovi sa zahtevom da se obezbedi pravda za one koji su preživeli užase ove tragedije.

Krajem 1987. godine, još za vreme SSSR, kada je Jermenska Sovjetska Socijalistička Republika (Jermenska SSR) otvoreno izrazila pretenzije na teritoriju autonomne oblasti Nagorno-Karabah (NKAO) Azerbejdžanske Sovjetske Socijalističke Republike, niko nije mogao ni da pretpostavi do kojih će stradanja običnih ljudi dovesti otvoreno nepoštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne savezne republike od strane druge.

Jermenska SSR, posle nasilnog progona 250.000 pripadnika azerbejdžanske manjine sa zapravo njihove teritorije, zajedno je sa jermenskom zajednicom NKAO, kršeći Ustav Sovjetskog Saveza, usvojila niz odluka o jednostranom istupanju te autonomne oblasti iz sastava Azerbejdžana. Jermenija je krajem 1991, početkom 1992. godine započela ratna dejstva na teritoriji Azerbejdžana radi aneksije njegove teritorije. Na kraju je Jermenija okupirala nagornokarabašku oblast i sedam drugih susednih regiona Azerbejdžana.

Kao odgovor na okupaciju, Savet bezbednosti UN je 1993. godine usvojio četiri rezolucije, u kojima je osudio upotrebu sile protiv Azerbejdžana i okupaciju njegove teritorije, izjavio da Nagorno-Karabah predstavlja deo Azerbejdžana i zatražio hitno i bezuslovno povlačenje jermenskih snaga sa svih njegovih teritorija.

Rat je doneo smrt i ranjavanja hiljada ljudi. Stotine hiljada postale su izbeglice i bile su nasilno raseljene, a nekoliko hiljada je nestalo. Zauzimanje grada Hodžali, naseljenog Azerbejdžancima, bilo je jedan od najkrvavijih i najsurovijih trenutaka u ratu.

Pre konflikta u ovom azerbejdžanskom gradu živelo je 7.000 ljudi. Od oktobra 1991. godine grad je bio potpuno opkoljen oružanim snagama Jermenije. A uoči napada u gradu je živelo približno 2.500 ljudi. U noći između 25. i 26. februara 1992. godine posle masivnog granatiranja Hodžalija počelo je zauzimanje grada iz raznih pravaca. Napad na grad i njegovo zauzimanje bili su praćeni ubijanjem stotina Azerbejdžanaca, uključujući žene, decu i stare, a pritom su hiljade civila bile ranjene i pale u zarobljeništvo. Mnogi od njih se i dalje ubrajaju u nestale, a sam grad bio je zbrisan sa lica zemlje. Pritom, ubistva stanovnika Hodžalija odigravala su se i onda kada su oni napuštali grad i pokušavali da se dokopaju drugog bezbednog mesta naseljenog Azerbejdžancima. I zato su posle nekoliko dana medijima kružile foto i video reportaže u kojima su bili zabeleženi kadrovi mesta sa razbacanim leševima. To su bili civili koji su bežali iz grada u nadi da će preživeti. Ukupno je bilo ubijeno 613 ljudi, od toga 106 žena, 63 dece i 70 starih. Zarobljeno je 1275 ljudi. Sudbina 150 ljudi, među kojima 68 žena i 26 dece, nepoznata je do danas. Zadobivši ozbiljne povrede, 487 ljudi, među kojima 76 maloletne dece, postali su invalidi. Mnogi iz te grupe dece koja su preživela užase te noći nisu imali ni godinu dana.

Okolnosti tragedije dokumentarno su osvetlili kako policijski organi, tako i međunarodni posmatrači – novinari i aktivisti za ljudska prava. Osim toga, treba istaći da su neki stanovnici Hodžalija uspeli da prežive i sada stanuju u raznim gradovima Azerbejdžana. Oni su u svojim svedočenjima opisivali kako su ih mučili u zarobljeništvu, čupali im nokte, tukli ih i ubijali njihove sunarodnike.

Na primer, novine NJujork tajms su iz ugla očevidaca saopštavale o ubijenim civilima iz Hodžalija. Na primer, u članku „Massacre by Armenians Being Reported“ od 2. marta 1992. godine bilo je navedeno da je fotografkinja Frederique Lengaigne iz agencije Rojters videla dva kamiona sa telima Azerbejdžanaca. Prema njenim rečima, nekima su bile odsečene glave (izvor: http://www.nytimes.com/1992/03/03/world/massacre-by-armenians-being-reported.html).
Jedna od onih koji su najdetaljnije izveštavali o masakru u Hodžaliju je ruska organizacija „Memorijal“, koja je postavila veliki deo dokaza i opisa na internet.

Dana 13. marta 1992. godine novine „Izvestija“ objavile su reportažu dopisnika Vadima Belih, gde je on izveštavao o činjenicama koje uznemiruju psihu svake normalne osobe i koje je on lično video.

Jermenski pisac Markar Melkonjan koji je posvetio knjigu svom bratu (Markar Malkonian, My Brother’s Road: An American’s Fateful Journey to Armenia, London and New York, 2005, str. 214), poznatom međunarodnom teroristi Monteu Melkonjanu, koji je lično učestvovao u napadu na Hodžali, detaljno je opisivao kako su masakrirali civilno stanovništvo Hodžalija. Na primer, kako on piše, neki civilni stanovnici grada, prešavši rastojanje od oko šest milja, gotovo su uspeli da se dokopaju bezbednog mesta, kada su ih sustigli jermenski vojnici. Vojnici su, prema njegovim rečima, „izvukli noževe, koje su toliko dugo nosili za pojasom i upotrebili ih“.
„Pre Hodžalija Azerbejdžanci su mislili da mogu sa nama da zbijaju šale, mislili su da Jermeni nisu sposobni da dignu ruku na civilno stanovništvo. Uspeli smo da razbijemo taj stereotip“ (Izvor: Thomas de Waal, Black Garden: Armenia and Azerbaijan through Peace and War, New York and London, 2004, str. 172). A ove reči pripadaju Seržu Sargsjanu, sadašnjem predsedniku Jermenije, koji je u to vreme bio jedan od vođa separatista, a izrečene su u intervjuu britanskom novinaru Tomasu de Valu.

Tokom zvanične istrage koju je sproveo Azerbejdžan ustanovljeno je da su napadači na civilna lica u Hodžaliju imali nameru da ih unište samo zato što su bili Azerbejdžanci. Ovi zločini ne zastarevaju, njihova kvalifikacija i pitanja odgovornosti za njih regulišu se međunarodnim konvencijama.

Razmatrajući razloge posebne surovosti oružanih snaga Jermenije protiv civilnih stanovnika Azerbejdžana, nemoguće je ne setiti se reči Roberta Kočarjana, još jednog vođe separatista, usred karabaškog sukoba. Tako je on 2003. godine, kada je već bio predsednik Jermenije, kao i sadašnji predsednik S. Sargsjan, otvorivši se britanskom novinaru, izjavio da su Jermeni i Azerbejdžanci etnički nekompatibilni. Ova izjava R. Kočarjana u spoju sa priznanjem sadašnjeg predsednika S. Sargsjana dobro prenosi mentalitet jermenskog rukovodstva od početka jermensko-azerbejdžanskog sukoba, razotkriva suštinu njegove ekstremističko-rasističke politike i osvetljava prave razloge surovog postupanja oružanih snaga Jermenije prema nevinim ljudima hladne februarske noći 1992. godine.

O genocidu u Hodžaliju se može mnogo govoriti. Oni koji žele da dobiju detaljnije informacije mogu da posete sajt www.justiceforkhojaly.org/, gde su sadržane informacije o tragediji, izveštaji međunarodnih organizacija, dokumenta nacionalnih parlamenata, svedočenja preživelih očevidaca, fotografski dokazi.

Istovremeno, 25. godišnjica genocida u Hodžaliju je još jedan povod da se zamislimo koliko ekstremizam, rasizam, ksenofobija i agresivni separatizam, kome ona daje energiju, donose ogromne patnje ljudima i dovode u opasnost međunarodni mir i bezbednost.
Nemoguće je sam se suprotstaviti ovim rušilačkim procesima. Neophodno je objediniti napore na nivou vlada, NVO i medijskih struktura. Treba posebno istaći da rad u tom pravcu mora biti takođe usmeren na obezbeđivanje odgovornosti lica koja započinju ratove i izvršavaju međunarodne zločine. Jedino tako je moguće sprečiti ponavljanje sličnih tragedija u budućnosti.

Autor je Azerbejdžanac koji živi u Srbiji