Sećanje na čudo 1989.

Do leta 1989, Sovjetski Savez je već dospeo do poslednje faze raspada. Jedino pitanje bilo je da li će se komunizam dezintegrisati mirnim putem, ili uz eksploziju nasilja i razaranja.

U samom Sovjetskom Savezu, politike glasnosti i perestrojke Mihaila Gorbačova su otvorile branu za promene, ali Gorbačov je izgleda još uvek verovao da će komunistički sistem biti spasen pomoću reformi. U međuvremenu, na periferiji sovjetske imperije, mnogi su strahovali da će moguća propast sistema ponovo dovesti tenkove Crvene armije na ulice i gradske trgove. Još su bila sveža sećanja na sovjetske intervencije u Berlinu 1953, Budimpešti 1956. i Pragu 1968, kao i na ozbiljnu represiju nad baltičkim državama pred Drugi svetski rat.

Rođen u užasu, Sovjetski Savez je održavan vojnom čizmom i tajnom policijom. Niko nije znao da li može da preživi bez ponovne upotrebe brutalne sile. To su bila napeta vremena za Evropu.

Ali bilo je to takođe i vreme promene. Pokušaji da se suzbije poljski nezavisni sindikat Solidarnost bili su neuspešni. Prinuđen na kompromis, poljski komunistički režim je održao parlamentarne izbore u junu 1989, na kojima je Solidarnost osvojila sva slobodna mesta osim jednog. U međuvremenu, u tri baltičke republike (Estonija, Letonija i Litvanija), široko rasprostranjene “narodne mase” su već tražile veću autonomiju od Sovjetskog Saveza, a uskoro su počele da zahtevaju i potpunu nezavisnost.

Dana 23. avgusta, dva miliona ljudi je formiralo ljudski lanac koji se protezao 600 kilometara kroz Estoniju, Letoniju i Litvaniju, zahtevajući nezavisnost. Tajming takozvanog Baltičkog puta (lanca) nije bio slučajan. Tačno 50 godina ranije, Hitler i Staljin su sklopili tajni pakt o nenapadanju, kojim je istočna Evropa trebalo da bude podeljena između nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza.

Ali centralno, potencijalno eksplozivno poprište 1989. bila je takozvana Nemačka demokratska republika (DDR) – to jest komunistička Istočna Nemačka. To je u suštini bila garnizonska država, namenjena zaštiti pet jedinica sovjetske armije – sa 19 divizija i 500.000 vojnika – koje su bile stacionirane tamo još od 1945. Iako je Berlinski zid postao snažan simbol podeljenosti Evrope posle avgusta 1961, vredi podsetiti se zašto je on isprva bio potreban: da bi se sprečio kolaps DDR-a, a time i sovjetske spoljašnje imperije u Evropi.

Nekoliko dana pre nego što je u baltičkim zemljama formiran ljudski lanac, oko 600-700 građana Istočne Nemačke je održalo mirne demonstracije tokom kojih su prešli ogradu od bodljikave žice u blizini Šoprona, malog mađarskog grada na granici sa Austrijom. Događaj koji je postao poznat kao Panevropski piknik bio je najveće bekstvo preko Gvozdene zavese od izgradnje Berlinskog zida. Što je još važnije, to je bilo pažljivo planirano da bi se testirala reakcija sovjetskih vlasti.

U Kremlju, sovjetsko rukovodstvo – ili bar Gorbačov – je nastavilo da veruje da je imperija bezbedna i da može da se reformiše. Baltički put je tolerisan, a Panevropski piknik je jednostavno ignorisan. Ali latentni potencijal ovih demonstracija je uskoro postao očigledan. Na hiljade ljudi je počelo da beži iz DDR-a. Vrlo brzo, mađarske vlasti nisu imale drugog izbora osim da otvore granicu. Mase ljudi iz Istočne Nemačke preplavile su Čehoslovačku u potrazi za putem ka zapadu. Dana 9. novembra, lideri DDR-a su čak otvorili i sam Berlinski zid.

Država Istočna Nemačka će prestati da postoji za manje od godinu dana. Nakon demokratskih izbora u martu 1990, istočni Nemci su odlučili da se spoje sa Saveznom Republikom Nemačkom. Kada je DDR prestao da postoji, kolaps sovjetske imperije je bio gotovo potpun.

Neki misle da su presudne promene koje su počele 1989. bile neizbežne. Oni bi trebalo da se sete da su u junu iste godine kineski vladari upotrebili tenkove da bi razbili (doslovno) mirne proteste na trgu Tjenanmen. A bilo je mnogo komunističkih lidera koji su tražili “kinesko rešenje” za demonstracije 1989. Zapravo, na sovjetskom komandnom mestu nešto južnije od Berlina (koje je služilo kao komandni centar za nemačku vojsku tokom Drugog svetskog rata, i koje je oduzeto Hitleru decenijama ranije), maršali Crvene armije su čekali naređenja da upadnu i sačuvaju imperiju svim neophodnim sredstvima.

Niko ne može da zna šta bi se dogodilo da su preovladale konzervativnije snage unutar Kremlja. Najverovatnije bi došlo do široko rasprostranjenih nemira i nasilja u većem delu regiona, čime bi se zapad našao pod velikim pritiskom da interveniše. Otvoreni rat bi bio izrazita mogućnost. Uostalom, velike imperije su tokom istorije uglavnom nestajale uz prasak. Ako ništa drugo, sovjetsko iskustvo je bilo izuzetak.

Srećom, Crvena armija nikada nije dobila takvo naređenje. Razlog je delimično bio to što su sovjetski lideri verovali, pogrešno, da intervencija nije bila neophodna i da će sistem preživeti. Ali tako je bilo i zato što su demokratske snage počele da se ističu i u samoj Rusiji. Lider u usponu u Moskvi je bio Boris Jeljcin, kojeg nije vezivala nostalgija za prevelikom i neodrživom imperijom.

Pre 30 godina, Evropa je doživela zaista čudesnih nekoliko meseci. Danas, trebalo bi da odamo počast ne samo onima koji su se borili za promene, već i onima koji su odbili da upotrebe tenkove. Moglo se desiti da krv opet poteče ulicama Evrope, ali nije.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org