„Sediš u rovu i grliš pištolj, tokom takve noći puno toga shvatiš“: Zašto neki Rusi kao pacifisti beže iz zemlje?

Vozili su se satima, prolazili kroz mnoge policijske punktove podmićujući, u nekim slučajevima trošeći i mesečnu platu, a onda čekali na granici, većina danima, u saobraćajnoj gužvi. koja se protezala kilometrima. Mnogi su samo zgrabili pasoše, ostavili automobile i peške prešli granicu, plašeći se da će Rusija zatvoriti jednu od poslednjih ruta za izlazak iz zemlje. Kremlj je poslao timove na granične prelaze da vrate kući muškarce koji ispunjavaju uslove za mobilizaciju i uruče im pozive za vojsku, a na društvenim mrežama su se širile glasine da će zatvoriti granicu.

Većina onih koji su otišli ​​nije imala pojma kada će se vratiti kući ili da li će se ikada vratiti.

Ruski predsednik Vladimir Putin naredio je prošle nedelje regrutovanje civila za podršku vojsci koja je pretrpela desetine hiljada žrtava u ratu koji je pokrenuo protiv Ukrajine. Od tada je najmanje 200.000 Rusa, uglavnom mladića, pobeglo, proguravši se kroz nekoliko prelaza koji su još uvek otvoreni.

Više od četvrtine njih se probijalo kroz usku klisuru koja deli Rusiju od Gruzije na njihovom jedinom zvaničnom graničnom prelazu. Fotograf Ksenija Ivanova provela je dva dana u blizini tog mesta skupljajući priče odbeglih Rusa i snimajući njihove portrete, a njenu priču prenosi Njujork tajms.

Mnogi su joj samo otkrili svoja imena, plašeći se posledica ako se ikada vrate kući. Govorili su o podeljenim porodicama, uzaludnosti protesta u Rusiji i strahu od smrti u ratu koji ne podržavaju.

Vladimir smatra da je ruski predsednik ludak koji ne blefira o upotrebi nuklearnog oružja i da je to jedan od razloga zašto je čekao u redu 13 sati da pređe granicu.

„Svaka ruska porodica ima nekoga ko podržava rat i nekoga ko je protiv“, rekao je on. „Samo što su se neke porodice zbog toga raspale, a neke ne.

Otišao je na jedan antiratni protest, ali je brzo shvatio opasnost i uzaludnost, rekao je.

„Verovatno ima 10 puta više policije nego demonstranata. Sve je to besmisleno.

Artjom ima mračna sećanja na godinu u vojsci.

„Sedite u rovu i grlite svoj pištolj“, rekao je. „U takvoj noći shvatiš mnogo. Posle služenja vojnog roka, za sebe sam odlučio da sam pacifista i da je rat loš. To je strašno.

Programer Artjom je dobio obaveštenje o mobilizaciji. On, njegova supruga i još jedan par vozili su se malo južno od Moskve.

U blizini sela Uruh, oko dva sata od granice, došli su do svog prvog policijskog punkta. Tamo je jedan oficir pitao da li Artjom želi da bude mobilisan.

Počeo je da mi preti da će pozvati vojni institut i doći po mene“, rekao je on. Umesto toga, pristao je na ‘pregovore’.

Bio je to prvi od mnogih mita koji je Artjom dao tokom vožnje, u ukupnom iznosu od 100.000 rubalja ((više od 1.600 dolara), što je daleko iznad prosečne ruske mesečne plate od oko 62.000 rubalja.

„Na jednoj raskrsnici jedan policajac je video moskovske registarske tablice na našem automobilu i počeo da preti da će nas vratiti nazad“, rekao je on. „Ponudili smo se da pregovaramo. On se pravio da ga sve ovo ne zanima, a u stvari se samo vrteo za novac.

Kada su konačno stigli, kolona automobila na granici protezala se više od sedam kilometara, rekao je on. Artjom i još jedan muškarac zgrabili su im jakne, ostavili žene u kolima i pobegli ka granici. U redu, bilo je napeto.

„Svi su bili emotivni“, rekao je. – Ljudi su se svađali, vrištali.

Međutim, prošli su. Tri dana kasnije još su čekali da im žene dođu kolima.

Anton je i dalje bio zbunjen koliko se brzo njegov život promenio.

„Ne podržavam nikakve vojne akcije protiv Ukrajine“, rekao je on. „Ne mislim da je Ukrajina provocirala ili nešto slično. Sve su to čiste propagandne izjave.

Anton, specijalista za informacione tehnologije iz Krasnodara, kojeg često nazivaju prestonicom južne Rusije, dodao je: „Iskreno rečeno, po ovom pitanju sam potpuno na strani Ukrajine.

Kao i većina Rusa koji prelaze granicu, Ilja ne podržava invaziju na Ukrajinu.

Ali ono što ga je nagnalo da pobegne iz svoje zemlje nije strah od mobilizacije, rekao je – već pomisao da će tamo biti zarobljen.

„Bojim se ograničenja putovanja ako zatvore granicu. Ne želim da budem vezan za jednu zemlju. Želim da mogu da putujem.“

Dva brata i njihov rođak ostavili su automobil u gužvi na granici i izvukli bicikle. Pedalirali su noć i stali da podignu šator na gruzijskoj strani.

Bili su studenti i radili su kao instruktori jedrenja u Gelendžiku, ruskom letovalištu na Crnom moru.

„Danas si normalna, slobodna osoba, a sutra ideš u vojsku“, rekao je 26-godišnji Sergej i dodao „a ako ne želiš, onda ideš u zatvor. Činilo se da smo pre nekog vremena bili slobodna zemlja.“

Njegov brat Semjon (24) već je dobio poziv da dođe u vojnu kancelariju, piše Jutarnji.hr.

„Imamo jednog poznanika u Moskvi, rekao je da je šetao ulicama Moskve kada ga je zaustavila Nacionalna garda“, rekao je Mihail (21), njihov rođak.

Za svoju prvu zimu u izgnanstvu, Gregori planira da ode u Indiju. Ne zamišlja skori povratak u Rusiju.

„U Rusiju dolazim kada će biti više slobode, bez straha od smrti, zatvora, kazne. I gde nema straha od svakog vašeg koraka.

U vozu južno od Moskve, Timofej je bio okružen „mladim, pametnim“ muškarcima. Srce mu je bilo ispunjeno tugom, rekao je – za onima koji odlaze, i za onima koji nisu mogli da odu, a uskoro bi mogli da se nađu licem u lice sa ratom. „Bilo je emocionalno bolno preći granicu“, rekao je on.

„Nema smisla u ovom ratu, nema razloga za to“, rekao je fizičar Timofej. „Ovaj rat koristi samo određenoj grupi ljudi. Oni žele da stvore društveni sukob, žele da nateraju ljude da mrze jedni druge.“

Pošto je platio 100.000 rubalja mita na policijskim punktovima i platio meštanima da mu pomognu da provoza automobil kroz šumu, Kiril je stigao do prepunog graničnog prelaza. Nije bilo saobraćaja. Kada je čuo da je stiglo rusko oklopno vozilo, ostavio je suprugu u njihovom automobilu i krenuo peške.

„Bukvalno sam prošao pored tog oklopnog transportera dok sam hodao“, rekao je Kiril, koji je radio u finansijama u Rostovu.

Na granici je ruski stražar pokušao da ga osramoti što je pobegao, pitajući ko će da zaštiti njihove majke. „Nisam reagovao na to i krenuli smo dalje.

On smatra da je uštedeo dovoljno novca da mu izdrži šest meseci. Ne zna šta će sada, ali se ne plaši.

„Verujem da ljudi treba stalno da uče. Tako da ću naučiti nešto novo i naći posao u drugoj oblasti“, rekao je on. „Iskreno, oduvek sam želeo da budem stolar i umetnik tetovaža. Volim da radim sa drvetom i to je moj san.“

Što se tiče rata, on je rekao da se nada da će se uskoro završiti i da želi da Ukrajinci znaju da se mnogi Rusi tome protive.

„Znam da će neki Ukrajinci još dugo bolovati. Ali nadam se da će shvatiti da u svakom narodu ima loših i dobrih ljudi.“