Foto: EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV„Upravo sam imao dug i veoma produktivan telefonski razgovor sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom“, napisao je predsednik Donald Tramp u postu na svojoj platformi za društvene mreže Truth Social, prepričavajući kako su razgovarali o razmeni poseta i okončanju rata u Ukrajini.
„Takođe smo se dogovorili da naši timovi odmah počnu pregovore“, dodao je on.
U ruskom čitanju se navodi da je Putin „podržao“ Trampov stav da je „došlo vreme da naše dve zemlje rade zajedno“.
Evropa je reagovala sa jedva prikrivenim užasavanjem. Visoka diplomatkinj EU Kaja Kalas ponovo je potvrdila svoju podršku Ukrajini, napominjući da se Evropljani „raduju što će zajedno sa našim američkim saveznicima razgovarati o budućem putu“.
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski bio je očigledno ponižen, a Tramp je obećao da će ga „obavestiti“ o njegovim razgovorima sa Putinom.
On je dugo insistirao na tome da je jedini način da se ovaj rat privede kraju razgovor sa Putinom sa pozicije snage. Ali bilo je malo snage u Trampovoj najavi – samo oholost.
Putin bi uživao u samitu sa Trampom, po mogućnosti u Moskvi, možda u vreme 80. godišnjice ruske proslave Dana pobede početkom maja, ukazuje u analizi za Moskovski tajms (The Moscow Times ) Sergej Radčenko, istaknuti istoričar Hladnog rata i profesor u Školi za napredne međunarodne studije Univerziteta Džons Hopkins u Vašingtonu.
On je dugo tražio direktan angažman sa Vašingtonom koji bi efektivno zaklonio Evropu i, što je najvažnije, Ukrajinu.
Samit bi mu omogućio da ponovo potvrdi mesto Rusije kao globalne sile u rangu sa SAD. To bi, po Putinovom mišljenju, bio povratak na vrstu priznanja koje je Rusija uživala 1945. kada je Josif Staljin razgovarao sa Frenklinom D. Ruzveltom na Jalti o sudbini nacija i obliku Evrope.
Ali morao bi postojati dogovor o okončanju rata u Ukrajini, inače bi samit propao. Kako bi izgledao takav sporazum?
Putinovi zahtevi su jasni i zahtevali bi značajne ustupke od Sjedinjenih Država – ustupke koji bi, ako bi bili odobreni, ostavili Ukrajinu na milost i nemilost Rusije.
Prva stavka na Putinovoj listi želja bila bi priznanje (uključujući Ukrajinu) teritorijalnih dobitaka Rusije.
On bi insistirao na zadržavanju svih teritorija koje Rusija trenutno zauzima, kao i onih koje je formalno anektirao, ali još ne kontroliše u potpunosti.
To je mogućnost koju je Zelenski više puta odbacio. Podrazumeva se da će od Ukrajine biti zatraženo da se povuče iz Kurska, u koji je upala pre nekoliko meseci.
Jednako važna bila bi formalna, trajna neutralnost Ukrajine. Ovo je bila glavna prepreka tokom pregovora u Istanbulu u proleće 2022. U to vreme Ukrajina je tražila stvarne bezbednosne garancije kako bi sprečila buduću rusku agresiju.
Rusija je, međutim, insistirala na mehanizmu koji bi joj omogućio da se konsultuje i potencijalno stavi veto na svaki ukrajinski zahtev za spoljnu pomoć.
Putin bi verovatno pristao samo na besmislene garancije – one koje se ne bi mogle efikasno pozvati ako bi Rusija pokrenula novi napad.
Kao i u Istanbulu, on bi želeo da ostavi Rusiju i njene potencijalne partnere (poput Kine i Belorusije) u poziciji da stave veto na svaki ukrajinski zahtev za spoljnu pomoć. Iz tog razloga, vrlo je sumnjivo da bi Putin ikada pristao da evropski mirovni kontingent sprovede sporazum.
Da li bi Tramp pristao na takav okvir? Ako bi pristao to bi predstavljalo izdaju Ukrajine i ostavilo bi zemlju bez odbrane od buduće agresije.
Druga tačka bi bilo Putinovo insistiranje na demilitarizaciji Ukrajine. Šta to znači može se naslutiti iz predloga Rusije u Istanbulu, koji je tražio da se ukrajinska vojska smanji na 85.000 vojnika (tj. delić njene trenutne snage), uz stroga ograničenja na vrste i količine naoružanja koje bi neutralna Ukrajina bila dozvoljena.
Da li bi se Tramp složio? Nema razloga zašto bi trebalo, ali niti ima naznaka da bi Putin odustao.
Ništa od ovoga se verovatno neće prodati u Kijevu, tako dolazimo do treće tačke. Svaki takav sporazum između SAD i Rusije bi skoro sigurno zahtevao smenu Zelenskog sa vlasti.
Putin vidi Zelenskog kao ličnog protivnika, nekoga ko mu je više puta prkosio i ponižavao ga. Ruski lider bi želeo fleksibilniju vladu u Kijevu – onu kojom bi se lako moglo manipulisati iz Moskve.
Ovo je bio njegov prvobitni plan za ono što on još naziva „specijalnom vojnom operacijom“, pre nego što su je Ukrajinci hrabro osujetili. Od tada je više puta aludirao na tobožnji nedostatak izbornog legitimiteta Zelenskog.
Da li je potpuno nezamislivo da bi Tramp izdao Zelenskog? Teško je reći, ali naše vreme drži rekord da se dešavaju nezamislive stvari. Nepotrebno je reći da bi svaki takav dogovor iza leđa Kijeva narušio odnose SAD sa Ukrajinom i Evropom.
Četvrto: Jedno često zanemareno, ali duboko značajno pitanje za Putina je kontrola ukrajinske jezičke politike i zakona o istorijskom pamćenju.
Tokom pregovora u Istanbulu, ruski pregovarači su se snažno zalagali za izmene specifičnog zakonodavstva – nešto što bi, ako se pristane, dodatno narušilo suverenitet Ukrajine i nametnulo narativ koji je u skladu sa ruskim imperijalnim ambicijama.
Ovaj aspekt pregovora ne treba potcenjivati, jer otkriva dubinu Putinove želje ne samo da osvoji, već i da kontroliše Ukrajinu.
Peto: Putin će tražiti oslobađanje od sankcija. Iako se ruska ekonomija pokazala otpornijom nego što su mnogi očekivali, ona je i dalje pod ozbiljnim pritiskom.
Putin bi pozdravio odlaganje. Ovde Tramp ima neke stvarne pregovaračke prednosti, na šta je američki predsednik opomenuo u svom prethodno pomenutom postu kada je tvrdio da su on i Putin razgovarali o „moći dolara“.
Pravo pitanje jeste da li su ekonomske poteškoće Rusije dovoljno ozbiljne da iznude ozbiljne ustupke od Putina koji je već pokazao spremnost da žrtvuje ekonomsko blagostanje svog naroda zarad nacionalne slave.
S obzirom na ono što znamo o Trampovoj nasumičnoj diplomatiji, previše je verovatno da se on nije udostojio da se konsultuje, pa čak ni da obavesti evropske saveznike Amerike o svojim razgovorima sa Putinom.
Taj neprijatan zadatak će verovatno pasti na potpredsednika Džej Di Vensa koji je trenutno u Evropi, verovatno delimično da bi preneo stratešku viziju svog šefa umornim Evropljanima, koji izgleda manje znaju o Trampovim planovima od Putina.
Ovo nije podlo dostignuće za ruskog vladara. On ima za cilj da pregovara sa SAD preko glave Evrope i Ukrajine, učvršćujući ideju da su Rusija i Amerika jednake i da mogu zajedno da rade na rešavanju hitnih pitanja.
U svojoj nedavnoj knjizi „Da upravljam svetom“ pokazujem kako ova ideja o kondominijumu Moskva-Vašington, sa posebnom ulogom Moskve u onome što se tada zvalo „sfera uticaja“, nikada nije bila daleko od umova sovjetskih lidera. Putin je krenuo stopama svojih prethodnika.
Tokom Hladnog rata, američki kreatori politike bili su previše pametni da bi popustili pred takvim planovima. A danas, ko može reći?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
